U poslednjih petnaestak godina društvene mreže postale su dominantan prostor razmene informacija, društvene interakcije i oblikovanja javnog mnjenja. One su zamenile tradicionalne medije kao glavni izvor vesti za milione ljudi širom sveta, posebno među mlađim generacijama. Međutim, upravo ta dostupnost i brzina širenja sadržaja stvorile su nove izazove, pre svega u vidu dezinformacija i propagande, koje imaju dubok i često štetan uticaj na društvo.
Društvene mreže omogućavaju svakome da postane kreator i diseminator informacija. Nekada je pristup velikoj publici bio rezervisan samo za profesionalne medijske kuće, dok danas svaki korisnik može da dosegne hiljade ljudi jednim klikom. Ova demokratizacija informacija ima pozitivne aspekte, jer daje glas marginalizovanim grupama i podstiče pluralizam mišljenja. Ipak, ista ta karakteristika stvorila je plodno tlo za širenje dezinformacija i propagande.
Razlika između dezinformacije i propagande
Da bismo pojasnili stvari nužno je da definišemo šta je dezinformacija i propaganda i koja je razlika.
U Velikom rečniku stranih reči i izraza autora Ivana Klajna i Milana šipke navedeno je:
„Dezinformacija je pogrešno obaveštenje, netačan podatak, namerno ili usled greške. [1]
„Propaganda je plansko širenje ideja, uverenja (političkih, religioznih i dr.) radni pridobijanja javnog mnjenja“[2]
Znači, razlika između dezinformacije i propagande leži prvenstveno u nameri, obimu i obliku širenja poruka.
Dezinformacije su namerno oblikovane lažne ili obmanjujuće informacije koje imaju cilj da zbune, manipulišu ili dovedu u zabludu. Na društvenim mrežama, one se šire mnogo brže nego istinite vesti, jer su često senzacionalističke, emotivno nabijene i lake za deljenje. Algoritmi koji favorizuju sadržaje sa visokim angažmanom dodatno podstiču njihovu viralnost. Tako se pojedinačne laži, plasirane iz političkih, ekonomskih ili ideoloških razloga, mogu pretvoriti u masovno prihvaćena „uveravanja“.
Na primer dezinformacija je lažna vest da određena hrana izaziva bolest, objavljena na društvenoj mreži bez naučnih dokaza.
Za razliku od dezinformacija, propaganda ne mora uvek da bude zasnovana na laži. Ona može koristiti i istinite činjenice, ali ih selektivno prikazivati ili interpretirati na način koji pogoduje određenom političkom, ekonomskom ili društvenom cilju. U suštini cilj propagande je kontinuirano oblikovanje javnog mnjenja ili ponašanja; dugoročno i strateški planirano. Propaganda je šira i koordinisana, često koristi emocije, manipulaciju i ponavljanje poruka da bi bila efektivna. Društvene mreže omogućile su propagandi da postane daleko sofisticiranija nego u prošlim vremenima. Ona se sada širi kroz memove, viralne video snimke i koordinisane kampanje botova, a često se maskira u spontanu komunikaciju običnih korisnika.
Primer propagande je: Kampanja koja koristi medije i društvene mreže da stvori određeni politički stav, često uz kombinaciju lažnih i istinitih informacija.
Kako funkcioniše propaganda na društvenim mrežama
Propaganda na društvenim mrežama oslanja se na kombinaciju različitih tehnika i strategija koje zajedno čine moćan alat za oblikovanje javnog mnjenja. Jedan od ključnih mehanizama jesu automatizovani nalozi, poznati kao botovi, kao i lažni profili iza kojih se kriju ljudi – tzv. sockpuppets. Oni služe da pojačaju određene poruke, stvore iluziju širokog konsenzusa i omoguće brzo širenje propagande u ogromnim razmerama.
Pored toga, mnoge vlade i organizacije organizuju koordinisane kampanje dezinformacija na globalnom nivou. Društvene mreže postaju platforme na kojima se promovišu političke i ideološke agende, sa ciljem da se utiče na izbore, bezbednosne krize ili društvene sukobe. Samu propagandu dodatno osnažuje algoritamska manipulacija – algoritmi društvenih mreža često favorizuju senzacionalistički i emotivno nabijen sadržaj, bez obzira na njegovu istinitost, čineći ga tako daleko vidljivijim od proverenih informacija.
Veliki deo uspeha propagande leži i u njenom obliku: ona je često prerušena u autentične objave ili legitimne vesti, pa se teško razlikuje od pravih informacija. Zbog toga publika postaje ranjiva na ubeđivanje i manipulaciju. Strategije targetiranja dodatno pojačavaju efekat – propagandne poruke se osmišljavaju tako da pogađaju određene demografske grupe, pa čak i da utiču na njihovu izlaznost na izborima.
Na širenje propagande utiče i sama struktura mreže. U društvima koja su visoko fragmentisana poruke mogu imati manji efekat, dok u homogenijim zajednicama lako pronalaze put do velikog broja korisnika. Ipak, propaganda mora održavati angažovanost korisnika; da bi uspela, mora biti dovoljno informativna ili interesantna, balansirajući između pristrasnosti i širine dosega. Konačno, ogromna količina informacija koja svakodnevno kruži društvenim mrežama stvara svojevrsnu buku, u kojoj je teško razlikovati istinu od laži. Upravo taj preopterećeni informativni prostor omogućava propagandi da deluje još efikasnije.
U celini, propaganda na društvenim mrežama funkcioniše kroz spoj tehnoloških alata, psiholoških taktika i društvenih okolnosti, menjajući način na koji percipiramo događaje i donosimo odluke.
Kako prepoznati dezinformaciju
Ne postoji stopstotno efikasan način na osnovu kojeg se može razotkriti dezinformacija, međutim postoje neki pokazatelji koji ukazuju na to da je reč o lažnim i obmanjujućim informacijama.
Pre svega treba proveriti izvor informisanja, to jest utvrditi da li je tekst objavio kredibilan medij ili anonimni nalog. Pouzdani izvori obično imaju jasne kontakte, uredništvo i istoriju rada. Zatim datum i konteskt informacije. Neretko se dešava da se stare vesti često ponovo plasiraju kao da su nove. Slike i video snimci umeju da budu izvučeni iz konteksta.
Kroz analizu naslova može se zaključiti da je reč o dezinformaciji. Senzacionalistički, dramatični ili previše emotivni naslovi često ukazuju na pokušaj manipulacije.
Dobra metoda sa utvrđivanje istinitosti informacije je poređenje sa drugim izvorima. Ako istu vest objavljuje samo jedan izvor, a drugi je ignorišu, postoji razlog za sumnju.
Kako prepoznati propagandu
Propaganda na internetu ne mora uvek da bude očigledna; često se krije u obliku prividno bezazlenih poruka, memova ili selektivnih informacija. Zato je od ključnog značaja razviti sposobnost prepoznavanja propagandnih tehnika.
Jedna od osnovnih odlika propagande jeste snažno oslanjanje na emocije. Poruke su često oblikovane tako da izazovu bes, strah, ponos ili osećaj ugroženosti. Ako neka objava izaziva ekstremnu reakciju i deluje kao da vas „tera“ da odmah delite ili reagujete, postoji velika verovatnoća da je u pitanju propagandna tehnika.
Propaganda često deli društvo na dva tabora – „nas“ i „njih“. Na društvenim mrežama to se ogleda u objavama koje predstavljaju jednu grupu kao potpuno pozitivnu i pravednu, a drugu kao isključivo negativnu ili pretnju. Ovakva crno-bela logika retko odgovara stvarnosti, ali je efikasna u stvaranju podele i mržnje.
Još jedna metoda propagande jeste manipulacija činjenicama. Umesto otvorenih laži, često se koriste delimične istine: naglašava se samo jedan aspekt događaja, dok se drugi zanemaruje. Na društvenim mrežama to se najčešće vidi kroz „izvučene iz konteksta“ citate, fotografije ili statistike koje izgledaju ubedljivo, ali zapravo stvaraju iskrivljenu sliku stvarnosti.
Propaganda se često poziva na autoritet ili stvara privid da „svi misle isto“. Na mrežama to može izgledati kao veliki broj sličnih komentara, ponekad generisanih od strane botova, ili pak kao citiranje „stručnjaka“ bez provere njihovih kvalifikacija. Kada se ponavlja ista poruka sa različitih profila, stiče se utisak širokog odobravanja, iako ono zapravo ne postoji.
Posebno u digitalnom prostoru propaganda se često širi kroz memove i kratke video-snimke. Oni deluju humoristično ili bezazleno, ali zapravo prenose određenu ideološku poruku. Njihova prednost je u tome što se lako dele i brzo postaju deo svakodnevne komunikacije, pa propaganda može delovati prikriveno, kroz šalu ili zabavu.
Najbolji način da se prepozna propaganda jeste razvijanje kritičkog odnosa prema sadržajima na mrežama. To podrazumeva proveru izvora, poređenje informacija iz više različitih medija i izbegavanje ishitrenih reakcija. Kada poruka zvuči previše jednostavno, previše emocionalno ili previše lepo da bi bila istinita, važno je zastati i zapitati se: ko ima korist od toga da ja poverujem u ovo?
Uticaj na društvo
Uticaj dezinformacija i propagande na društvo višestruk je. Pre svega, one podrivaju poverenje u institucije i medije. Kada ljudi ne mogu da razlikuju istinu od laži, skloni su da razviju skepticizam prema svim izvorima informacija, što vodi ka opštoj konfuziji i polarizaciji društva. Drugi problem je radikalizacija — kroz zatvorene digitalne zajednice korisnici se međusobno podstiču na ekstremne stavove. Takođe, propaganda i dezinformacije često ciljaju na emocije, izazivajući strah, bes ili osećaj ugroženosti, čime se manipuliše ponašanjem građana i utiče na političke izbore.
Kako se društvo može zaštititi?
Odgovor na ovaj problem nije jednostavan. Preterana cenzura ugrožava slobodu govora, dok potpuno odsustvo regulacije otvara vrata zloupotrebama. Najefikasniji pristupi podrazumevaju kombinaciju medijske pismenosti, transparentnijih algoritama i odgovornosti digitalnih platformi. Građane treba osposobiti da prepoznaju dezinformacije i propagandne tehnike, dok bi kompanije koje upravljaju mrežama morale da ulažu u proaktivno označavanje sumnjivog sadržaja i smanjenje njegovog dometa.
Društvene mreže jesu revolucionisale način na koji komuniciramo i informišemo se, ali su istovremeno postale i prostor u kojem dezinformacije i propaganda cvetaju. Njihov uticaj na društvo ogleda se u slabljenju poverenja, širenju polarizacije i manipulaciji javnim mnjenjem. Izazov pred savremenim društvom jeste da pronađe ravnotežu između očuvanja slobode govora i zaštite zajednice od štetnih manipulacija. Samo kroz kombinaciju obrazovanja, regulacije i kritičkog razmišljanja moguće je smanjiti negativne posledice i sačuvati društvenu koheziju u digitalnom dobu.
Tekst je napisan na osnovu klasičnog istraživanja na internetu i upotrebom Chat GPT-a.
[1] Ivan Klajn i Milan Šipka – Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, 2006, str. 178
[2] Ivan Klajn i Milan Šipka – Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, 2006, str. 996