Te 1999. godine Dejvid Bouvi je dao intervju za BBC u kojem je između ostalog pričao i o internetu. Dakle, u vremenima kada je u našoj državi internet još uvek bio velika nepoznanica, kada većina stanovništva nije ni imala računar, Bouvi je pričao o toj globalnoj mreži poredivši je sa vanzemaljskim oblikom života i time najavio velike promene koje će uslediti i koje će doneti internet. Danas, 25 godina kasnije shvatamo koliko je bio u pravu.
– Mislim da još uvek nismo ni zagrebali površinu. Potencijal onoga što će internet učiniti društvu – i u dobrom i u lošem smislu je nezamisliv. Zapravo mislim da smo na pragu nečega što je istovremeno uzbudljivo i zastrašujuće.
– Ali to je ipak samo alat, zar ne?
– Ne, nije. Ne. To je vanzemaljski oblik života.
– Šta misliš pod tim? Mislim, kada već razmišljaš o tome… ima li života na Marsu?
– Da, upravo je sleteo ovde.
– Ali to je ipak samo drugačiji način distribucije, zar ne? Ti govoriš o nečemu mnogo dubljem.
– Da, govorim o stvarnom kontekstu i o tome kakav će sadržaj postati — biće to nešto toliko drugačije od svega što danas možemo da zamislimo. Odnos između korisnika i onoga ko pruža sadržaj biće toliko usklađen, toliko „u simbiozi“, da će potpuno srušiti naše dosadašnje predstave o tome šta mediji zapravo jesu. I to se već dešava, u svakom obliku izražavanja. Dešava se i u vizuelnoj umetnosti, već početkom veka, umetnici poput Dišana napravili su ključne proboje. Bili su pronicljivi, jer su uveli ideju da umetničko delo nije završeno dok mu publika ne priđe i ne iznese svoju interpretaciju. Suština umetnosti nalazi se u toj sivoj zoni između autora i posmatrača. A upravo ta siva zona – to međuprostorje – biće ono što će obeležiti 21. vek.