Uticaj Boša na savremeni svet, pop kulturu i visoku modu

Potražite adekvatnu reč koja istovremeno znači haotično, pakleno i nadrealno, i verovatno ćete biti u problemu. Sa druge strane, moderen i urban način života: teška jutarnja putovanja na posao, neprijatna gužva i savremena politička životna sredina lako bi mogli da se iskoriste u takvim deskripcijama. Da bi preneli taj veoma specifičan oblik pandemonijuma, mnogi pisci su se u poslednjih nekoliko godina povezivali na ime Hijeronimusa Boša, holandskog slikara autora triptiha Vrt zemaljskih uživanja (1490–1500).

Hijeronimus Boš – Vrt zemaljskih uživanja, 1490-1500.

Novinari i kritičari koriste izraz „bošovski“ ili „poput Boša“ da opišu štampanu mušku odeću; film Majka Darena Aronofskog; Trampovo predsedništvo; fikcione sredine; kineski animirani film; omot albuma; i  izložbu Džakolbi Satervajta (Jacolby Satterwhite) u galeriji Gavin Brown’s Enterprise.

U recenziji New York Times-a romana Kejtlin Mejsi Gospođa (Mrs.), Aleks Kučinski piše: „Ništa manje užasavaju ni obredi oko prijema u neke od najekskluzivnijih privatnih škola u Njujorku, bošovski san o društvenom statusu i poziranju u kojem majke osuđuju jedna drugu na osnovu njihove frizure, njihove eskalade[1] sa vozačem i neto vrednost njihovih muževa.” Ovde, preterano prošireni pridev postaje približno sinonim za „košmarno“.

Pojam „bošovski“ prevazilazi navodne podele između visoke i niske kulture – upotrebljava se i upućuje na obe i na zavađenu elitu Menhetna i na hevi metal muziku. Recenzija iz 2016. godine  Slejerovog (Slayer) albuma iz 1986. godine Reign of Blood opisuje album kao „mračan, nemilosrdan i neljudski, a slika Hijeronimusa Boša oživljena je kroz 28 minuta uvrnutosti i vrištanja. Album je zvučao kao ništa što je bilo ranije.” Ovde pisac ističe i visceralni bol koji je očigledan u Bošovom delu (u konkretnom slučaju mač sa odsečenom ljudskom glavom, životinje koje jedu iz tuđeg krvavog stomaka) i njegovu radikalnu genijalnost.

Dok ovi primeri sugerišu usaglašeno razumevanje umetnika i njegovog opusa, percepcije o Bošu i značenju njegovog dela dramatično su se promenile tokom proteklih pet vekova.

Levo: Majka! 2017; Desno: Slayer, Reign In Blood, 1986.

Hijeronimus Boš je rođen u Holandiji oko 1450. godine u porodici slikara. Integrisan u verski i u društveni život, bio je član Bratstva naše Gospe (katoličko bratstvo) i stekao je naklonost dvorskih pokrovitelja. Na sajtu Bošov projekat prikazano je više desetine Bošovih slika i crteža, ali je triptih Vrt zemaljskih uživanja naveden kao njegovo najpoznatije remek-delo. Prolazeći s leva na desno, paneli prikazuju raj, zemlju i pakao. Na nebu, Bog stoji između Adama i Eve, dok životinje lutaju u svom rustikalnom, idiličnom okruženju. Zemlja je središnji panel prepun ljudi koji plešu, plivaju, jašu životinje, stvarne i mitske, i sugestivno orgijaju (svi ljudi na slici su goli). Džinovske ribe plivaju na nebu i leže na travi, dok likovi stoje na rukama na zemlji i na džinovskim, šarenim kuglama.

Međutim, Bošu je slavu zapravo doneo panel pakla. Na njemu, masivno sečivo noža viri između dva ogromna uva. Svinja u odori monahinje pokušava da poljubi čoveka u obraz, dok se ogromna telesna šupljina drugog čoveka spaja sa drvetom. Stiče se utisak da stvorenje nalik ptici guta celog čoveka, dok gomile golih tela nestaju u zlokobnom, crvenom bazenu. Vizija je mračna, apsurdna i nasilna.

Dr Nils Butner, autor knjige Hijeronim Boš: Vizije i noćne more, kaže da je umetnik stvorio „prototip svega što razumemo kao pakao“. Prema Butneru, „i drugi umetnici su slikali prikaze pakla, ali ništa tako fantastično. Bošov pakao je tako zastrašujući, objašnjava on, jer je ispunjen stvarima koje znamo, užasima sa kojima se možemo povezati: zapaljena kuća, nož, insekti.”

Džekobli Satervajt – Blagoslovena avenija, 2018.

Džozef Kerner, autor knjige Bosch and Bruegel: From Enemy Painting to Everyday Life, ima sličnu tačku gledišta. „Boš je izgleda ekspert u predstavljanju demona i raznih dijaboličkih i kontroverznih bića, stvorenja, fantoma“. Kerner sugeriše da Bošov stil delimično potiče iz rukopisa iluminata, iako njegovo poreklo ostaje misteriozno.

Umetnik je inspirisao generacije imitatora koji su se koristili njegove hibridne figure, prikaze zla i košmarne pejzaže.

Piter Brojgel Stariji je bio najcenjeniji u grupi, usmeravajući Bošovu estetiku ka smešnijim, svetovnijim prikazima. „Umesto da imate, recimo, scenu pakla okupiranog đavolima“, kaže Kerner, „imate sličnu vrstu kompozicije – osim što je to scena sela sa decom koja se igraju. Bošova čudnost postaje čudnost ljudskog iskustva.”

Posle Brojgela i njegovih sledbenika, istorija je privremeno zaboravila na Boša jer se pažnja usmerila ka novim umetnicima i metodama (iako Kerner sugeriše da je španski slikar romantizma Francisko Goja možda bio upoznat sa Bošovim radom, koristeći ga da naslika svoje uznemiravajuće scene).

Prema Butneru, prozelitizeri[2] su promovisali Boša kao anti-seks zagovornika u decenijama nakon njegove smrti 1516. godine. Španski kralj Filip II bio je veliki Bošov obožavalac, uprkos što je u tom dobu naširoko bila rasprostranjenjena sumnja u slikarevu nemoralnost. Španski teolog Hose de  Siguenca opravdao je interesovanje vladara tako što je istakao Bošov prikaz madrona, koji je sličan jagodi, ali gorčiji. Siguenca je objašnjavao i tumačio specifičnu simboliku voća, onu koja je pretvorila poruku Vrta u moralnu priču. U članku iz 2014. Butner opisuje kako madrono (koji se pojavljuje na centralnoj tabli) „ima slab ukus i ne ispunjava obećanje koje nudi njegova raskošna spoljašnjost“. Figure na centralnom panelu su lascivne i mazne; treći panel pokazuje gorku i veliku cenu koju bi platili za takvo ponašanje. Bošov rad, u tom slučaju, bio je usmeren protiv požude, sujete, srebroljublja i svakog greha. Godinama se slika zvala El Madrono, ali bilo je i drugih naziva: Raznolikost sveta ili Sujeta sveta, prema Kerneru. Niko ne zna njen originalni naslov.

Hijeronimus Boš – Iskušenje svetog Antonija,1500–1510.

U 19. veku, istoričari umetnosti počeli su iznova da istražuju severnoevropsku umetnost, čime se uvećavala ukupno znanje o severnjačkim umetnicima, među kojima je Bošov tripitih smatran uvrnutim remekdelom u okviru holandske tradicije. Tokom ovog perioda, naučnici su delu dali konačni naslov: Vrt zemaljskih uživanja.

Kerner veruje da je Siguenca koristio Bošovu sliku da bi šire kritikovao ljudska uživanja. „Ja to vidim kao zamku“, kaže on. Gledaoci su postali zbunjeni, pitajući se da li je ponašanje na centralnom panelu trebalo da bude dobro ili loše. On ga opisuje i kao „alegoriju ljudske prirode“ ali i kao neku vrstu „praktične šale“ kojom su prvobitni vlasnici dela, burgundska aristokratija, zabavljali svoje goste. Koristili su Bošovu sliku kako bi svojim posetiocima izazvali nelagodu i razotkrili njihovu perverznost.

Ovo nije bilo neuobičajeno sadističko ponašanje za to vreme. Kerner upoređuje brutalni humor iz perioda rane renesanse (prebijanje slepih, bacanje pijanih ljudi u krevet zajedno) sa video snimkom na Jutjubu u kojem Donald Tramp brije glavu promoteru američkog rvanja Vins Mekmanu. „To je vrsta okrutne zabave koju još uvek imamo u sebi“, kaže on. „Ali sada većina nas prilično pazi da humor i okrutnost budu odvojeni.“

Tokom 20. veka, Bošov uticaj i nasleđe je ponovo krenulo da se preispituje, kada ga je pisac Andre Breton nazvao ranim pretečom nadrealizma. Ali Breton je zanemario religiozni i didaktički značaj slike iz 16. veka. Za Nadrealiste iz 20. veka, neobičnost dela bila je njegova primarna privlačnost. Kako prenosi BBC, Salvador Dali bio je poseban obožavatelj Bošovog stvaralaštva. On je u svom Velikom masturbatoru (1929) modelirao lice kroz formaciju stena prema obliku u Vrtu zemaljskih užitaka. Ako je Siguenca okarakterisao Boša kao moralističog „ubicu” zadovoljstva, nadrealisti su ga ponovo učinili cool.

Hijeronimus Boš – Hrist u limbu, oko 1575.

Verovatno nikada nećemo u potpunosti dokučiti Bošove uticaje i namere, ali savremeni naučnici su ponudili neka psihotična objašnjenja. Neki su čak sugerisali da je supstanca slična LSD-u mogla da izazove Bošovu viziju. U eseju iz 1984. godine, Laurinda Dikson je sugerisala da je Boš patio od halucinacija izazvanih Vatrom Svetog Antona, bolesti prouzrokovane konzumiranjem parazitske gljive ergota koja se ponekad nalazi na raži (30-ih godina 20. veka naučnici su koristili gljivicu da sintetišu LSD po prvi put ). Žrtve su se obično molile Svetom Antoniju, koji je takođe doživljavao divlje vizije, što je bio simptom njegove duge borbe sa đavolom. Bošov triptih Iskušenje svetog Antonija (1500–10) prikazuje besnu vatru u pozadini drugog panela, za koji naučnici veruju da je referenca na Vatru Svetog Antona. Na srednjem panelu, odsečena noga se pruža iz drvenog točka, a jedan čovek izgleda kao da je izgubio sopstvenu nogu. Amputacije su bile uobičajen pokušaj da se izleči bolest.

Možda nikada nećemo saznati da li je Boš bio religiozni moralista, provokator ili patio od organskih halucinacija. Pa ipak, pisci uzimaju sve veću slobodu da upućuju na njegovo ime, koristeći ga da kritikuju tako raznoliku kulturnu produkciju kao što su animacije sa koncerta Father John Misty-ja ili operu o nemačkom jezuitskom naučniku iz 17. veka. Široko rasprostranjena upotreba zamagljuje precizno značenje  pojma „bošovski“  koja ostaje u granicama jednostavnog definisanja „košmarno.” Užasi na Bošovim slikama postali su toliko poznati da čak možete kupiti figurice njegovih likova na Amazonu. Umetnikov vizuelni jezik neraskidivo je ušao u pop kulturu i savremeni leksikon, čak i ako oni koji se pozivaju na Boša ne znaju uvek celu priču. U našem sve užurbanijem i bizarnijem savremenom svetu, „bošovski“ je možda samo reč koja nam je potrebna i koja će uskoro dobiti svoje mesto u ogromnim rečnicima i leksikonima.

Veza ka originalnom tekstu: Why Bosch Is Used to Describe Everything from High Fashion to Heavy Metal

Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment


[1] Eskalade – Luksuzna vozila velikih dužina koji koriste svetski džet set i moćnici (prim. prev)
[2] Prozelitizam je namerno obraćanje u neku veru pristalica druge vere, težnja onih koji gledaju da, naročito nečasnim i ružnim sredstvima, pristalice druge verske stranke pridobiju za svoju stranku. Prozelit (starogrčki: προσήλυτος proselythos – pridošlica, došljak) predstavlja došljaka, pridošlicu; to je obraćenik koji je iz jedne vere prešao u neku drugu. Izraz potiče od helenističkog judaizma, kada su se, u vreme Hristovo, ovako nazivali neznabošci koji su primili jevrejsku veru. (Veza: Vikipedija – Prozelitizam)

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Why ask?