Uticaj Marine Abramovič na savremenu umetnost

Između 1973. i 1974. godine Marina Abramović je izvela pet performansa u kojima je testirala mentalne i fizičke granice sopstvenog tela. Ova serija performansa, nazvana „Ritmovi“ (Rhythms), predstavlja njen zaokret od tradicionalnijih medija kao što su slikarstvo ili crtež, ka fokusu na korišćenje sopstvenog tela kao umetnost.^[1]

U vreme kada je Marina započela svoj rad (početak 1970-ih) performans je bio još uvek nova, eksperimentalna forma. Tradicionalna umetnička scena bila je fokusirana na slikarstvo i skulpturu, dok su performansi često viđeni kao provokacija ili čak antimumetnost.

Prvi značajniji nastupi

Jedan od prvih i ključnih performansa bio je „Rhythm 10“ izveden u Edinburgu 1973. godine.

U tom performansu, Marina je igrala „igru nožem“, brzo zabadajući nož između prstiju ruke, a svaki put kada bi se posekla, uzimala bi novi nož. Ovaj umetnički koncept zasinivao se na igri ispijanja koju su igrali ruski i jugoslovenski seljaci: raširiš prste na drvenom stolu ili šanku i brzo bodeš oštrim nožem u prostore između prstiju. Svaki put kada promašiš i posečeš se, moraš da popiješ još jedno piće. Što si pijaniji, veća je verovatnoća da ćeš se ubosti. Kao ruski rulet, to je igra hrabrosti, gluposti, očajanja i tame — savršena slovenska igra. ^[2]

Sve je to bilo snimano, da bi Marina nakon toga pokušala da ponovi iste pokrete uz zvuk snimka, ponavljajući greške — i tako spajajući telo, bol, sećanje i mehaničko ponavljanje u jedno umetničko iskustvo.

„Rhythm 10“ se smatra prekretnicom jer je:

Otvorio novo polje performansa u umetnosti bivše Jugoslavije, koja je do tada bila više vezana za konceptualizam i socijalnu angažovanost.
Pomerao granice umetničkog izraza: bol, ranjivost i fizička izdržljivost postali su umetnički materijal.
Postavio pitanje prisustva i vremena: umetnost nije više bila predmet, već čin i iskustvo koje se događa u realnom vremenu.
Inspirisao čitavu generaciju umetnika (posebno u regionu Balkana, ali i globalno) da istražuju telo kao medijum umetnosti.

Abramović je time postavila temelje za ono što će kasnije postati njen zaštitni znak — „umetnost izdržljivosti“ (endurance art) i direktan odnos s publikom.

Kasniji performansi poput „Rhythm 0“ (1974), gde je dozvolila publici da s njom radi šta hoće uz pomoć 72 predmeta, i „The Artist Is Present“ (2010), samo su logičan nastavak one ideje koja je rođena na njenom prvom nastupu — da umetnost može biti ekstremno lična, rizična i istinita.

„Rhythm 0“ (1974) jedan je od najpoznatijih i najpotresnijih performansa Marine Abramović — i ujedno jedan od najvažnijih u istoriji savremene umetnosti.

Ovaj rad radikalno je ispitao granice poverenja, nasilja, empatije i odgovornosti publike, pretvarajući samu umetnicu u pasivni objekat umetničkog čina.

Performans je izveden u Napulju (Italija), u galeriji Studio Morra, i trajao je šest sati, od 20:00 do 2:00 ujutru.

Marina je stajala potpuno mirno pored stola na kojem je bilo 72 predmeta, među kojima su se nalazili:
bezopasni predmeti: ruža, pero, med, vino, ogledalo
neutralni: nož, makaze, čaša vode
i opasni: britva, bodljikava žica, pištolj i jedan metak.

Pored toga, stavila je natpis:

Na stolu su 72 predmeta koje možete koristiti na meni kako god želite.
Ja sam objekat. Tokom ovog perioda, ja preuzimam potpunu odgovornost. Umetnica.

U početku su posetioci bili neodlučni i sramežljivi — neko bi joj dao ružu, neko bi joj pomerio kosu. Ali kako je vreme odmicalo i kako su shvatali da ona zaista neće reagovati ni na šta, ponašanje publike se drastično promenilo. Neki su joj: sekli odeću, iscrtavali telo, povređivali je nožem, stavili pištolj u ruku i uperili u nju, dok su je drugi pokušavali zaštititi ili sprečiti nasilnike.
Performans je prekinut tek kada je galerista proglasio kraj i kad je Marina počela da se kreće – tada je, prema njenim rečima, publika bukvalno pobegla, ne želeći da se suoči sa živom osobom kojoj su malopre nanosili bol.

 „Rhythm 0“ je ekstreman eksperiment o ljudskoj prirodi i društvenim ulogama.

Abramović je kroz ovaj performans pokazala da: granica između umetnika i publike može potpuno nestati; ljudi, kada su oslobođeni odgovornosti i kontrole, mogu brzo preći iz empatije u agresiju; pasivnost žene, kao društvena i umetnička pozicija, nosi i ranjivost i snagu.

Ovaj performans se danas smatra ključnim delom feminističke i konceptualne umetnosti. Uticao je na generacije umetnika koji istražuju telo, publiku i društvene norme (od Yoko Ono i Orlana do kasnijih performera poput Tanie Bruguere). Takođe, „Rhythm 0“ je ušao u kolektivnu svest kao dokaz koliko daleko umetnost može ići u suočavanju s ljudskom tamom.

Uticaj performansa „Rhythm 0“ (1974) bio je ogroman — kako na umetnost performansa, tako i na razumevanje odnosa između umetnika i publike, granica umetničkog čina, i psihologije mase u umetničkom kontekstu.
To delo je postalo prekretnica u savremenoj umetnosti, jer je iz temelja promenilo način na koji se poima odgovornost, etika i telo u umetnosti.

Pre „Rhythm 0“, publika je uglavnom imala posmatračku ulogu — umetničko delo se gledalo, a umetnik je bio autor koji kontroliše situaciju. Abramović je to potpuno obrnula: Ona je postala objekat, a publika je preuzela ulogu umetnika. Performans je pokazao da umetnički čin može nastati kroz interakciju, a ne samo kroz stvaranje predmeta. To je bilo revolucionarno jer je ukinulo granicu između autora i posmatrača — umetnost je postala događaj, proces i iskustvo.

 „Rhythm 0“ je pokazao kako kolektivno ponašanje može brzo preći iz empatije u nasilje kada su norme i odgovornost suspendovane.

To se često tumači kao umetnički eksperiment koji je: razotkrio tendenciju ka nasilju kada su ljudi suočeni s nemoći drugog; istakao kako društvene strukture i pravila drže pod kontrolom ono što je u ljudskoj prirodi potencijalno destruktivno.
U tom smislu, performans ima sociološki i filozofski uticaj, jer se čita i kao studija o moći, etici i granicama slobode.

Feministička dimenzija

Abramović je svojim telom pokazala pasivnost kao aktivnu umetničku poziciju. U vremenu kada su žene u umetnosti često bile objekt posmatranja, ona je svesno postala objekat, ali tako da time razotkrije nasilje i kontrolu nad ženskim telom. Na taj način, „Rhythm 0“ je postao važan feministički gest, jer je: pokazao kako društvo reaguje na „žensko telo bez glasa“; istakao koliko je granica između estetike i nasilja tanka.

Uticaj na umetničku praksu

„Rhythm 0“ je uticao na čitavu generaciju umetnika koji su istraživali telo, granice i ulogu publike. Inspirisao je: performans umetnike poput Chris Burdena, Orlana, Ron Atheyja i Santiago Sierru; konceptualne umetnike koji istražuju odgovornost i moć; institucije i kustose da razmisle o tome šta znači „izlagati“ živu osobu. Delo je postalo temelj performativne umetnosti — svaki umetnik koji koristi telo i interakciju publike na radikalan način, posredno nasleđuje „Rhythm 0“.

Filozofski i etički uticaj

Performans se danas analizira kroz prizmu filozofije:
Foucault: odnos moći, tela i društvene kontrole;
Baudrillard: granica između stvarnosti i simulakruma;
Butler: telo kao prostor društvene konstrukcije i otpora.

Abramović je pokazala da umetnost može postati laboratorija ljudskog ponašanja — eksperiment u kojem su istina i granice izložene bez zaštite.

Uticaj „Rhythm 0“ se ogleda u tome što je:
redefinisao sam pojam umetnosti (više nije objekt, već proces); otkrio tamne strane ljudske psihologije kroz umetnički čin; postao simbol hrabrosti umetnika da rizikuje sopstveno telo i dostojanstvo zarad umetničke istine.

Zbog svega toga, „Rhythm 0“ se smatra jednim od najvažnijih performansa 20. veka, i stubom na kojem počiva čitava savremena performans scena.

Odličan dokumentarac o umetnosti Marine Abramovič možet pogledati ovde u eXperimentu.

Tekst je napisan na osnovu informacija sakupljenih klasičnim istraživanjem na internetu i upotrebom ChatGPT-a.

[1] Blogs: Uoergon.edu: Rhytam series
[2] Lisson Gallery: Marina Abramovič, 1973