Nenad Cvetičanin je u svetu muzike prisutan decenijama unazad. I kao konzument i uživalac u dobrom zvuku ali i kao stvaralac. Aktivan je bio u više bendova i projekta. Bio je deo kultnog niškog post pank benda Dobri Isak, alternativno rok benda Arnold Layne i Alhemija, electro/dark gothic, cold wave projekta Psihokratija. Uradio je muziku za nekoliko pozorišnih predstava, autor je mnogih radijskih i televizijskih emisija. Ove 2020. godine predstavlja nam se projektom „The Boogie man“ – alternativnom fanki operom u dva čina sa kojom istupa svojim imenom i prezimenom. Zapravo Nenad je u ovom projektu dao 100% sebe. On je tekstopisac, vokal, kompozitor pesama, aranžer i producent. Čak je i likovno rešenje za kover albuma njegovih ruku delo. U tom smislu ovaj „The Boogie man“ je autorsko delo od početka do kraja ili kao što se moderno kaže DIY projekat i koncept koji u potpunosti podržavam i lično sprovodim, jer to je danas možda jedini način da se izgura neka priča koja odstupa od mejnstrima i onog što je opšte prihvaćeno i namenjeno širokim narodnim masama. Ovom prilikom ćemo reći reč, dve o prvom činu ove alternative fank opere, imajući u vidu da se drugi čin tek očekuje.
U pitanju je jedan konceptualni album satkan od svega 8 numera koje traju blizu 40 minuta. Sve pesme čine jednu celinu i međusobno se nadovezuju i upotpunjuju stvarajući nam na taj način jednu širu sliku koja se formira oko glavnog lika Mr Boogie man-a. Tekstovi pesma su na engleskom jeziku što ovaj album čini dostupnim i slušaocima izvan granica zemalja koje govore i razumeju jezik kojim se svakodnevno služimo. Tema je distopijska i bavi se ovim modernim vremenima u kojima živimo a koja su se, eto, polako transformisala u nekadašnju distopiju opisanu u romanima nastalih pre više decenija. Nekadašnja distopija postala je stvarnost koju živimo. Fikcija tadašnjih pisaca naučne fantastike postala je realnost čoveka 21. veka i novog milenijuma. Album i govori i opeva jednu takvu distopiju ka kojom naše posrnulo društvo i planeta sigurno hrli. U tom smislu ovaj album prikazuje sudbinu glavnog junaka koji se suočava sa državnim sistemom i aparatom koji ga, kao i mnoge druge slične njemu, kao što i svaka mašina za mlevenje mesa čini, melje i samim tim uništava.
Album je jedna kritika kapitalizma i zapadne hegemonije koja je čitavu planetu gotovo dovela na ivicu egzistencije. Zato Nenad upozoravajuće peva da kapitalizam mora da umre jer ceo svet je postao geto u kojem vladaju političari, bankari, dileri, advokati, rasisti, fašisti…
U jednom delu pesma „The inequality anthem (capitalism must die)“ gotovo da zvuči kao parola iz neke političke propagande:
We need collaboration instead of competition
Collectivism instead of selfish individualism
We need fair share, not equity
And above all, what we really need is equality
a to je u stvari ono što nam je stvarno potrebno. Radikalna promena odnosa prema životu. Međutim, kada živimo u svetu koji takve vrednosti i ideje vidi kao štetne i opasne, svakako da ćemo biti suočeni sa problemima, nevoljama, mukama i patnjom. A menjanje ljudske svesti, navika i suštine je jedan gotovo nemoguć i neostvariv proces koji traje godinama, decenijama možda čak i vekovima, jer od kada čovek postoji predmet je manipulacija i indoktrinacije državnog aparata, pa je shodno tome buđenje i osvešćivanje gotovo i neostvarivo. Pored svega, moderna tehnologija je sve to podigla na mnogo visok nivo…
Ali nije sve tako crno i beznadežno, jer kako slušamo ovaj album, sakrivena među notama i rečima pesme, naslućuje se revolucija koja će se dogoditi i koja je sve izvesnija, čime će se otkriti istina o stvarnom značaju Boogie mana i njegove uloge u celoj priči.
Muzički album je miks različitih muzičkih žanrova počevši od fanka, alternative do psihodeličnog roka a sve je to upotpunjeno kvalitetnim tekstovima kojima se iz pesme u pesmu konstruiše i gradi čitava priča. Album ima svoj koncept sa glavnim likom što me svakako upućuje na koncepte koje su koristili legendarni Pink Floyd na svojim albumima. Na prm. Pink iz The Wall-a i debi singl Arnold Layne ali i na Dejvid Bovija (David Bowie) i njegove alter egoe koje je koristio u svojoj dugogodišnjoj muzičkoj karijeri: White Duke, Starman, Ziggy Stardust… U tom smislu je predstavljen i The Boogie man, čiji se naziv može dvojako protumačiti na srpskom jeziku.
Boogie man se zapravo može prevesti kao baba roga, odnosno neko mitsko biće kojim se plaše i zatrašuju deca i ljudi jer upućuje na izraz Bogeyman ali isto tako reč boogie se može povezati sa muzičkim pravcem, pa se naslov ovog albuma može prevesti i u tom smislu. Oba mu jednako odgovaraju. Tekstovi pesama su zastrašujuće upozoravajući, tako da će vas gotovo uplašiti ako im se prepustite, jer će vas suočiti sa surovom istinom koja je svakim danom sve izvesnija a koju uporno odbijamo da vidmo i prihvatimo. Istinu da je naša civilizacija pred krahom i da je potrebno da preduzmemo nešto ako želimo da kao vrsta preživimo i opstanemo. Sa druge strane, ako se prepuste muzici počićete da igrate baš kao u ritmu bugija.
https://www.youtube.com/watch?v=mQ_YOUmQoeQ
Iz ugla književnosti, jer ne smemo zanemariti činjenicu da je Dejan i čovek od pisane reči, pesme su prilično jake i kompleksne i predstavljaju spoj sociološke, misaono-ljubavne poezije koja je odlično ukalupljena u muziku. To što su pesme ispevane na engelskom, samo je još jedan plus više. U pesmama bez mnogo kolebanja i sumnje možemo prepoznati Orvela i ambijente iz njegove Orvelijane. Možda je taj Boogie Man pandan Orvelovom Vinston Smitu koji je isto kao i naš protagonist suočen sa jednim razbijanjem izluzija i zabluda i suočavanja sa poražavajućom istinom i besmislom u kojem živi i kojem je okružen. Ostaje nam da poslušamo i drugi čin ove alter-fanki opere, čim se pojavi, da bismo videli da li će sudbina Boogie mana biti svetlija i optimističnija od sudbine Orvelovog junaka i borca protiv vetrenjača koji je verovao da može da se bori protiv mašine i sistema.
Kao zaključak možemo reći da je Nenad uložio veliki trud, volju, svoje znanje i iskustvo koje je sticao i nadograđivao dugogodišnjim bavljenjem muzikom i pisanjem. I to se da primetiti još na prvo slušanje. I što se dublje upuštmo u ovu operu sve ćemo biti sigurniji da je ovaj Boogie man zapravo velika stvar, po konceptu i izrazu prilično neobična i retka danas, što je čini još važnijom i bitnijom… Pa ko voli neka izvoli.