Analiza Gojine slike Saturn proždire svog sina

Vizionar i preteča imaginativnih epifanija metafizičkih i nadrealističkih trendova, Fransisko Goja označava početak eksperimentalne psihologije povezane sa mehanizmima nesvesnog, udaljavajući se od klasične tradicije: njegovo majstorsko tehničko umeće (nezaobilazno uporedivo sa Velaskezovim u kolorističkom slikarstvu ili Rembrantovim u oblasti svetlosno-senčnog kontrasta na gravurama) usmereno je na izražavanje ljudskog ponašanja kao prostora izloženog iracionalnoj prisili noćnih mora, čudovišta i opsesija (dakle, suprotnog idejama prosvetiteljstva).

Pre nego što pređemo na značenje i analizu njegove slike Saturn proždire svog sina, moramo razumeti kako je Goja do toga došao.

Odluka da se distancira od klasične tradicije čini Goju umetnikom kojeg nije lako svrstati u određeni pravac. Njegovo umetničko putovanje je duboko lično, prolazi kroz intimu, usamljenost i zatvorenost, kao da je progutan sopstvenim zidovima.

Veliki jarac, 1797-98

Pomešan između genetske povezanosti sa hronološko-istorijskim motivima prosvetiteljstva i strasti prema iracionalnom koje u sebi nosi klicu romantičarskih ideja, španski umetnik u potpunosti shvata svoju dvostruku ljubav prema onome što je um, razum, intelekt, i vatrenoj sferi čistog osećanja, kakvo god ono bilo – te odlučuje da ostane „s jednom nogom u oba uzengije“, na krhkoj liniji razgraničenja, pokušavajući da udahne život jedinstvenom komunikativnom, sadržinskom i tematskom celovitosti.

Goja je savršeni protagonista svog vremena koji u potpunosti prolazi kroz istorijsko-političke okolnosti tih godina: na posebno upečatljiv način, proživljava Francusku revoluciju kao izuzetno bolno kidanje celokupnog čovečanstva. Doživljava je kao umetnik koji promoviše i prenosi te užasne osećaje prokletstva, prenoseći stvarnost u halucinantnu i neprikladnu budnu noćnu moru. Taj period, bez sumnje njegov najplodniji sa kreativnog stanovišta, omogućio mu je da stigne do čuvene tamne slikarske faze koja je obeležila značajan broj njegovih najpoznatijih dela, odmah ih učinivši nedvosmisleno prepoznatljivim kao potpis španskog majstora kojeg svi danas poznajemo.

Veštičji sabat, 1821-23

Ideje prosvetiteljstva deluju kao da se raspadaju pod nogama kada se shvati neistinitost nadmoći razuma i logičnog izbora u korist krajnje, iako zastrašujuće, konkretne stvarnosti ljudskih instinkata: nema ničeg zanimljivog, ničeg sentimentalno dirljivog, u gledanju sjajnih, jednoličnih tapiserija koje prikazuju scene građanskog svakodnevnog života ili dvorske religiozne staloženosti; naprotiv, nemoguće je ostati ravnodušan pred brutalnim slikama šokantnog nasilja i njihovim tragičnim posledicama.

Zato bira katastrofalne prikaze napada divljih razbojnika, epske brodolome čamaca i njihove antiherojske ribare, silovite požare u kojima vatra simbolizuje fizički bol, večne paklene muke, duševne bolnice kao savršen stereotip ludila. Devijantna ljudska bića prikazana su kao zastrašujuća čudovišta.

Gojina istraga, koja prevazilazi pesimizam, analizira bogohulni aspekt toliko slavljenog razuma, kako bi otkrila katastrofalne posledice koje se kroz vreme ponavljaju – beskrajne tragedije poput varvarstva tokom Rata za nezavisnost. Doba prosvetiteljstva zagovara hegemoniju razuma kao apsolutnog instrumenta ljudske jedinstvenosti i moći, neosvojivog simbola čovekove nadmoći u i nad svetom: Goja reaguje talasom podsmeha i sažaljenja prema toj glupoj viziji, otkrivajući da, koliko god razum želeo da se izrazi u terminima superiornosti nad stvarima i prirodom, on ne može da spreči niti oblikuje sudbinu koja ga čeka (uvek neizbežno tragičnu).

Najviši izraz njegove umetničke namere eksplodira u njegovim nemilosrdnim crnim slikama, nesporni dokazi kosmičke i iskonske pobede zlog usuda nad čovekom, osuđenim na bezvremenski tragičan epilog. Ali slikar nije ni kritičar ni defetista; naprotiv, upravo kao preteča romantičarskog ukusa, on gleda u budućnost sa jedne strane rezignirano, a sa druge strane sa fascinacijom, s tim posebnim ukusom za misteriozno i izopačeno koje na kraju boravi u celom čovečanstvu i objedinjuje ga.

Crne slike predstavljaju svojevrsnu duboku i intimnu zajednicu umetnika sa njegovim najmučnijim brigama i najstrastvenijim strastima, toliko ličnu da postaju gotovo ukras na zidovima njegove kuće, poverljiv mnemonijski podsetnik samom sebi: zidovi njegove kuće zamenjuju slikarsko platno i u potpunosti su oslikani freskama poput praistorijskih dekoracija, stenskih crteža koji vrište svu agoniju starca starijeg od sedamdeset godina koji više nema nikakvu želju da bilo šta saopšti. Odabira monaški život kako bi sa sobom pregovarao o svojim strastima i mukama. Među četrnaest zidnih slika pronađenih na zidovima kuće u Madridu, ostaje otisak slike Saturn proždire svog sina, verovatno najpoznatije i zbog izbora tradicionalne teme već obrađene u poznatoj flamanskoj verziji istog imena od Rubensa, iz 1637–1638. godine.

Levo: Fransisko Goja, Saturn proždire svog sina, 1819-23
Desno: Peter Paul Rubens, Saturn, 1636

Ali dok Rubens na platno prenosi scenu koja, iako prikazuje izopačeni čin očinskog kanibalizma, ipak zadržava izvesnu formalnu staloženost i teatralnost, Goja izobličava svoje subjekte, uklanja svaki trag klasicizma i estetskog savršenstva, čineći ih monstruoznim, zemaljskim, halucinantnim.

Scena izranja iz tame – tame unutrašnje sadržine pre nego ambijentalne – i otvara vrata paklenom i brutalnom pohodu boga Saturna, toliko pohlepnog za moći koja mu je data i toliko užasnutog proročanstvom da će ga jedan od sinova zbaciti s prestola, da ih ubija kidajući im udove. Saturnova strast je animalna i izvan svake kontrole, ispoljena kroz njegova ogromna čeljust kao crnu provaliju, umazanu živom krvlju već beživotnog tela; njegove izbuljene oči gledaju u nešto neodređeno, gledaju, ali ne vide – zaslepljene pohlepom i žudnjom – dok mu ruke drobe meso mrtvog sina, evocirajući posedovanje i prisilnu kontrolu koju ima kao otac.

Lik Saturna, kao i kod Rubensa, prikazan je kao starac sa opuštenim mišićima i sedom kosom, pa je prirodno u njemu videti paralelu sa samim Gojom, koji se suočavao sa svakodnevnim strahom od starosti kao mentalnog propadanja i mogućnosti da u svakom trenutku nestane i bude zamenjen. Tako i starost postaje tačka života najbliža smrti i ludilu: dok Rubensov Saturn glođe svoje dete koje jeca pod njegovim ustima, jedva ga dodirujući, madridskog slikara obuzima senilna rapsodija bez ičega proračunatog i racionalnog – pokreće je isključivo iskonsko ludilo, krvava senzacija i neobuzdana morbidnost. Saturnova duša je potpuno uništena težinom monstruozne animalnosti koja ne ostavlja prostora saosećanju – spreman je na sve, pa i na sramotni zločin klanja sopstvenog sina svojim pohlepnim zubima.

Detalji slike su neprecizni i svedeni na minimum, upravo kako bi se naglasila formalna i dimenzionalna prirodnost dovoljna da osvetli scenu spektralne agonije i osećaja smrti: tela su naga i prikazana u hladnim hromatskim tonovima, osim igre svetla na plastičnim delovima udova koja ima za cilj da prikaže materiju mesa. Saturn je ukopan u tlo sa statuarnošću, ali je istovremeno svežanj napetih nerava i zgrčenih mišića spremnih za dionizijski pokret koji podseća na zastrašujuće sabatske plesove.

Goja uspeva da istakne rapsodiju starog boga majstorskom preciznošću – sa vrlo belom beonjačom i potpuno crnom zenicom – gotovo kao da evocira halucinantni, anakroni crtani film za odrasle: taj poseban sjaj dokaz je ludila koje je sada potpuno obuzelo Saturnovu dušu, lišavajući ga svake racionalnosti, očinske ljubavi ili osećaja pravde.

Analiza slike Saturn proždire svog sina, osim što se snažno povezuje sa fizičkim i ličnim stanjem prolaznosti samog slikara, ukazuje i na mogući smisao sukoba između mladosti i starosti – dva životna doba toliko različita da su svedena na potpunu nekomunikaciju, apsolutnu psihološko-emotivnu i fizičku udaljenost, na međusobni prezir. Starost predstavlja proteklo vreme, a Saturn je njen upravitelj – onaj koji upravlja vremenom i njegovim neprekidnim procesom obnove i smene. Ali prihvatiti da bude zamenjen, čak i od sopstvenog deteta, izgleda da nije moguće za rimskog boga, koji se iracionalno pretvara u čudovište spremno da smrvi ono čemu je dao život – najbrutalnijim činom.

Ipak, Saturn je i samo vreme, nešto što je oduvek postojalo i što zauvek ide napred, van slike i izvan okvira platna, ne ostavljajući ništa za sobom. Vreme hoda dalje sa proždrljivošću i žestinom, ne štedeći nikoga; ono ne poznaje sažaljenje, nema dušu, ostavlja sve što je stvorilo i kreće ka novim horizontima – i oni su, takođe, spremni da se uruše. Istovremeno, to su i godine tiranije kralja Ferdinanda VII od Španije, istorijski i nezaboravni period terora za španski narod, koji je pretrpeo najstrašnije zločine i kao podanici i kao ljudska bića. Zbog toga Goja, kao građanin Madrida koji proživljava ovu univerzalnu noćnu moru, stvara ovu proždrljivu alegoriju – simbolički prikaz kralja koji nemilosrdno proždire jednog od svojih podanika.

Mitološka vizija postaje prenaglašena i romantizovana, preklapa se sa noćnom halucinacijom košmara i istorijskom stvarnošću – kao da su jedno te isto. Upravo nasilje postaje čista energija zla – to je zlo, i ništa zlobnije od toga ne može postojati.