Autor teksta: Živko Ivković
Izdavač: Laguna, 2019
Evo još jednog naslova koji potpisuje Zvonimir Đukić Đule, gitarist, vokalni solist i geng lider (pa dobro, uz pomoć svoga kuma Srbe) beogradske grupe Van Gogh. Naslov sadrži osamdeset i sedam Đuletovih songova (u sadejstvu sa njegovim hobitom) uz propratni gift, novi cd album ‘More bez obala‘ te dvd na kom je snimak rođendanskog koncerta iz 2016. godine, i to je zbilja izuzetan gest, samo kada bi se ini poveli za njime, bilo bi super, mada sumnjam. Kapiram da je Đule iz grupacije onih kreativaca koji trenutno moraju zapisati, zabeležiti ideju, stih, misao ili reč samo, u protivnom iste će ga predriblati i odlutati u susret Dilanovom vetru, ustupivši tako prostor onoj nadolazećoj tek, ali i ta se bez razmišljanja mora zabeležiti, uklopiti u novi song jer, deo je tek, imaginarnog onog, vezanog za novi album. I to je karakteristika onih iskrenih, rokenrolu posvećenih, a to što koristi pomoć sopstvenog hobita, stavlja ga u povlašćeni položaj, onog koji zna šta mu je činiti nakon sugestija tog, jer, odgurnuti nadolazeću je kao iskrcati se na nepristupačnu obalu. Ono, verujem da u svakom od nas leži mali neki hobit, e sad, ideje koje nam taj nabacuje treba znati iskoristiti, prebaciti na papir, ali to je već u domenu inidvidualnog. Naravno, težnja za pisanjem i stvaranjem uopšte, oslikavanjem sopstvenog nekog stanja i emocija koje su proizvod okoline a više sled okolnosti ne leže u svakom od nas, ali, jedan je Đule, i, takvima kapa dole. Pa tako gotovo četiri decenije. Hobit njegov ga nikada nije izneverio ni kada je radio na ovom, najnovijem cd albumu “More bez obala”. Imamo ovde i podsećanje na Đuletovu mladost (nezamislivu bez Hendriksa, Blekmora itd) što sam već pročitao u njegovom predhodnom pisanom ostvarenju ‘Tragovi prošlosti‘ (takođe izdanje Lagune iz 2014.), mladosti kažem, koja je jedna i jedina, bez obzira kakva je bila ta, a to što smo imali privilegiju odrastanja (i Đule naravno) uz pravi rokenrol je i rezultiralo njegovom nedvosmislenom onom, baviću se rokenrolom ili ničim, to je njegov životni moto, pa tako danas i imamo Van Gogh, grupu bez čijeg udela u ispisivanju stranica domaće urbane rokenrol hronike bi ta bila nezamislivo siromašnija. Veliki je zaljubljenik u fotografiju i to je nezaobilazni fakat, koji rado ističe, otkrivajući nam koliko mu fotka znači, koliko se sa svake može pročitati i iskroistiti, pretopiti u tekst. More bez obala i završava sa devet songova tog novog albuma i neobaveznim onim, P.S. I Love You, u kom stoji da se Đule odvažio i podelio sa nama posebne trenutke svoga odrastanja, šegrtovanja u očevoj fotografskoj radnji, uz naglasak na taj status šegrta koji ne bi menjao ni za šta na svetu. Šesti na ovom albumu novom a osamdeset peti u knjizi je song naslovljen sa ‘Možda baš sad’ ključan valjda za naslov ove song zbirke a strofa iz tog glasi:
Lažem kada kažem da te ne spominjem
I onda setim se sna, MORE BEZ OBALA
Gde zaborav ne zalazi baš često
Spustim se i dotaknem dno
Bez tebe to nije to.
Poželimo Đuletu i grupi Van Gogh karijeru dugu barem kao onu kojom se mogu pohvaliti Stounsi uz nebrojeno napisanih, i zadovoljstvo njihovih brojnih fanova.