Treba stariti dostojanstveno i sa stilom. U starosti si tek čovek kakav je oduvek trebalo da budeš, kaže Bouvi, i ima u tome neke istine, mada starost nije lepa, osim u slučaju Sofije Loren ili tako nekog. Artritis, kriva kičma, pritisak, gojaznost, gubljenje kose, staračke pege, gubljenje dopamina, šta u tome može biti dobro. To je datost, ipak niko nije pobegao od izvesnosti prolaznosti. Može se ipak ostati svoj i u kasnim godinama. Evo, fascinira me kad neko lepo stari u muzici. Čujem danas album Pitera Fremptona, sjajan album primeren godinama tog gitariste, nekada popularnog, danas gotovo zaboravljenog. Dejvid Krozbi je svoj oproštajni album snimio ne spuštajući lestvicu, jedna pesma sa njega vraća mi se u svest svakodnevno. Zove se Secret Dancer. Bouvi je svoj poslednji album snimio, znajući da je bolestan, ali je vreme iskoristio za poslednji masterpis, Blackstar. Leonard Koen takođe je ostavio testamentarno delo, savršeno, kao svoj umetnički oproštaj sa svetom. Veliki tako rade, menjajući dimenzije, nikad ne spuštajući kriterijum, napuštajući nas sa stilom i dignitetom. O tome govorim, neumitnost protoka vremena koje nas približava zemlji nekome je inspiracija da uradi još nešto, da otpeva poslednju pesmu kao prvu ili da ostavi trag, poslednji, svetu možda nebitni, ali umetniku svakako bitni poslednji pazl u mozaiku večnosti. Jer, svi smo mi negde naloženi da su te stvari bitne i, ma kako mali, želimo da podvučemo omiljeni pasus i stavimo tačku.