U filmskoj industriji i njenom centralnom i najvećem hramu Holivudu akcenat je oduvek bio na što većoj zaradi. Što se veći profit ostvari, to je film uspešniji. I to je postalo jedino merilo uspeha, iako to često nema veze sa kvalitetom i umetničkom vrednošću samog filma. Bitno je da film postane blokbaster i da se zgrne velika lova. Sve se tome podređuje. Iz tog razloga, marketing filmskih produkcijskih kuća ne preza ni od čega. Ništa nije sveto i sve je dozvoljeno.
Odavno je postalo jasno da više nije dovoljno film samo reklamirati da bi se privukla pažnja. Mora se otići korak dalje, jer se publika mora bukvalno naterati da film pogleda. Naročito danas kada je film moguće pogledati besplatno na netu. Iz tog razloga marketinški vizardi pokušavaju da na svaki način ubede buduće gledaoce da film ne skinu sa interneta ili gledaju na mreži besplatno, već da to učine u nekom od bioskopa i pritom plate ulaznicu ili da se pretplate na premijerno gledanje filma preko svojih kablovskih i satelitskih filmskih mreža. Sama zaštita filma od ilegelne distribucije na internetu gotovo da je nedelotvorna i svaki film se pre ili kasnije pojavi na crnom tržištu, pa samim tim postaje dostupan svima za gledanje i preuzimanje. Što se tiče privlačenja pažnje i podizanja prašine koja će privući mase, to se najbolje postiže spinovanjem. Pored agresivnog i napadnog marketinga kroz trejlere i tizere, pravljenjem čitavih emisija o filmovima, kako je sniman i slične fore, za pojedine filmove plasirana je priča koja je trebalo da zagolica maštu, znatiželju i interesovanje budućih gledaoca. Te priče su zapravo išle u smeru otkrivanja nekih događaja sa snimanja (stvarnih ili izmišljenih) i navodnih tajanstvenih i šokantnih činjenica o filmu, koji su, eto, slučjano procurele u javnost. To su obično neke seksualne afere, konflikti između glavnih glumaca, skandali, ili se pak stvarala neka mistična atmosfera oko samog filma… Da marketinški monstrumi u tome nemaju ni trunke savesti i humanosti i da su spremni da urade sve samo da bi na svom kontu obezbedili koju nulu više, potvrđuju i činjenice da su se i tragične smrti glumaca koristile kao reklama za film. Postoje čak i neke tvrdnje da su pojedini glumci i reditelji ubijani da bi se skrenula pažnja na film i samim tim privukla masa.
Ovog puta osvrnućemo se na film Širom zatvorenih očiju (mada je rađe volim da ga prevedem „Čvrsto zatvorenih očiju“, Eyes wide shut, 1999), poslednji film jednog od najvećih režisera svih vremena Stenlija Kjubrika (Stanley Kubrick). Svako ko je pratio i prati Kjubrikov rad dobro zna kakve je on filmove snimao. Da su u pitanju veliki filmovi koji pomeraju granice i postavlјaju standarde, da u umovima svojih gledalaca stvaraju konfuziju, stanje šoka ali i opčinjenosti, da imaju snažan uticaj na mase, da su to filmovi o kojima se priča i koji izazivaju kontroverze, da je gotovo svaki svojevrstan ekces i moralno diskutabilan. Dovolјno je setiti se Paklene Pomorandže (A Clockwork Orange,1971) koji je dugo godina u mnogim zemlјama nakon objavlјivanja bio zabranjen za emitovanje. Ili pak Lolite (Lolita,1962) koji, kada je sniman, te sada već daleke 1962. godine, morao da bude predmet cenzure određenih scena, jer se bavio pedofilijom. Tu je kultni film Isijavanje (The Shining, 1980) koji je prilično uzburkao javnost kada se pojavio. Takođe, ne smemo zanemariti ni moguću insinuaciju koja upućuje na to da je snimak iz 1969. godine ne kome se vide prvi koraci čoveka na Mesecu zapravo lažiran i da je delo Stenli Kjubrika koji je on režirao i snimio za potrebe NASE, a sve radi plasiranja priče i stvaranja lažne slike o moći Amerike, nacije koja je prva kročila na Mesec. Sve napred rečeno dovolјno govori o Kjubrikovim filmovima, o tome šta je sve kadar da snimi i režira i kakav to uticaj ima na čitavo čovečanstvo.
Suvišno je reći da je i njegov poslednji film Eyes wide shut uzburkao javnost i privukao pažnju. U pitanju je film čiju premijeru Kjubrik nije doživeo. Stenli Kjubrik je umro 7. marta 1999. godine, samo 5 dana nakon što je film navodno završen i predat produkcijskoj kući Warner Bros u cilјu plasmana i prikazivanja filma. Produkcijska kuća je pogledala film i Stenli Kjubrik umire 5 dana kasnije. Premijera filma bila je održana četiri meseca posle njegove smrti. Nakon toga kreću insinuacije o tome kako je film naknadno montiran, da je usledila neminovna cenzura i kako su iz filma izbačena 24 minuta, jer moćnicima iz filmske industrije nije odgovaralo to što film prikazuje. Navodno, Stenli je otišao mnogo daleko i prikazao nešto što nije trebalo da vidi publika i široke narodne mase (što može da bude istina imajući u vidu Kjubrikove prethodne filmove). A to nešto, što je bilo na tih 24 minuta, je zapravo nateralo tu „tajnu mračnu silu“ da ubije kontroverznog režisera iscenirajući njegovu smrt kao klasičan infarkt u snu. Postoje mnogi članci i mnogi snimci koji se bave tim temama. Kjubrikovom smrti. Nestalim minutima njegovog poslednjeg filma. Demistifikacijom, tumačenjem i analizom filma. Sad da li je sve to klasično spinovanje i marketinška manipulacija ili u tome ima istine, to je već pitanje. Jedan od takvih snimaka je publikovan odmah ispod, pa ko želi može da ga pogleda.
Ono što je mene žacnulo u čitavoj priči jeste sledeće:
Šta je to toliko šokantno prikazano na tih 24 minuta zbog čega bi neko možda bio ubijen? Zar nismo videli sve? Zar nas još nešto može šokirati u ovim dekadentnim vremenima?
Meni to prosto deluje neverovatno. Možda su tih 24 minuta izbačena iz filma, zbog opscenih scena, ali mislim da Kjubirik zbog toga nije ubijen. Mislim da je produkcijska kuća nakon Kjubrikove smrti iskoristila prilku da film malo preuredi (ako je to uopšte i uradila), što sigurno ne bi mogla tako lako da učini da je kojim slučajem Kjubrik ostao u životu.
Film kao film je dovoljno šokantan i kontroverzan i bez tih 24 minuta. Kjubrik je njime dovoljno šokirao publiku, ali i udario žešću pesnicu toj eliti o kojoj film i govori. Ipak, možda ga je to koštalo života. Mada, mišljenja sam da nikada nećemo saznati pravu istinu u vezi toga. Iskreno, ne bih voleo da je za Kjubrkovu smrt odgovorno tih 24 minuta, ali više od svega bih voleo da postoje ti cenzurisani minuti, jer ako postoje, onda postoji i mogućnost da jednog dana i budu prikazani. Samo nakon gledanja tih 24 minuta, ako zapravo postoje, možemo doneti končni sud o tome da li su oni doneli smrt svom tvorcu. Dok se to ne desi, ako se ikada i desi, ostaje nam samo da širimo ovu urbanu legendu na način na koji sam ja to uradio ovim tekstom.
