Ovaj članak objašnjava delove Serđo Leonovog (Sergio Leone) filma Bilo jednom u Americi (Once Upon a Time in America, 1984), otkrivajući ono što je ostalo nedorečeno u filmu. Preporuka je da se članak pročita samo nakon što se film pogleda, nikako pre, da se na taj način ne bi umanjio užitak prvog gledanja filma.
Remek-delo jednog od najpoštovanijih režisera svih vremena, kako od strane kritike i publike tako i od kolega iz branše, oduvek je bilo u samom vrhu najboljih filmova ikada snimljenih. To je primer gangsterskog filma koji je obeležio jednu eru i započeo novu, u najvećoj meri kao inspiracija. Leone je odbio da režira kultni film Kum (The Godfather, 1972) sa ciljem da ostane dosledan ideji koju je razvio u ovom filmu a koji je svetlost dana ugledao 12 godina nakon pojavljivanja prvog dela Kuma; Prvobitna verzija filma od osam sati koju je Leone montirao, isečena je i smanjena na manje od četiri sata, što režisera nije učinilo srećnim; Urbana legenda koja kazuje da je ovaj film, naročito za vreme njegove montaže, doprineo pogoršanju Leonovog zdravstvneog stanja, što je kasnije dovelo i do njegove smrti, su samo neke od opše poznatih činjenica vezanih za ovaj film.
Takođe, postoje mnogobrojne priče koje i dan danas kruže oko filma Bilo jednom u Americi, i nisu sve od njih jasne i definisane, što je i normlano za jedan od najambicioznijih i najjačih filmova u istoriji filma. Ali ono o čemu se uvek diskutuje nakog prvog gledanja filma je priča koja se krije u poslednjoj sceni filma.
U poslednjim minutima filma, dešava se rasplet: Gospodin Bejli (Džejms Vuds, James Woods) otkriva Nudlsu (Robert De Niro) obmanu koja je trajala poslednjih 35 godina: Maks nije umro te noći kada je Nudls video leševe svojih drugova iz bande, to je bio trik koji je Bejli izveo samo da bi ukrao njegov novac, preoteo mu ženu i pobegao bez posledica, ostavljajući ga sa ogromnim osećajem krivice i grižom savesti. Međutim, u trenutku njihovog ponovnog susreta, 35 godina kasnije, Maks/Bejli je u velikoj nevolji, njegov život je uništen i zato on traži od Nudlsa da ga ubije, što bi ujedno trebalo da predstavlja kaznu ali i Bejlijev čin pokajanja za najodvratniju stvar koju je učinio u svom životu. Međutim, Nudlsova reakcija je negativna: On ne prihvata tu verziju realnosti, najverovatnije što je previše bolno da bi živeo sa time. Za njega je Maks umro te noći, pre mnogo godina, i gospodine Bejli nema ništa sa tom pričom. Deo dijaloga između njih dvojice jedan је od najcitiranijih u istorijij filma:
To je tvoja osveta?
Ne. To je način na koji ja vidim stvari.
Ono što se sledeće dešava je poznata scena ispred vile: Nudls izlazi napolje kroz zadnja vrata, hoda u mraku, prolazeći pored kamiona za đubre. Kamion pokreće motor i iz vile se pojavljuje osoba za koju se naslućuje (što nije sigurno jer se jasno ne može razaznati lik) da je gospodin Bejli. Kamion počinje lagano da se kreće, skrivajući Bejlija od Nudlsovog pogleda i u tom trenutku škripa metala ispunjava noć. Kada kamion prođe, Bejli više nije tamo i Nudls gleda kako sečiva drobe đubre u kamionu koji se polako udaljava.
Postoji priča da čak i Džejms Vuds ne zna da li je njegov filmski lik skočio u kamion-drobilicu za đubre u ili se samo okliznuo. Serđo Leone je eksplicitno želeo da ostavi dvosmislenost te scene. Postoji urbana legenda koja govori da je to pojavljivanje lika izvan vile svojevrsna podvala, da tu scenu nije odglumio Vuds, samo iz razloga da bi se povećala sumnja oko mogućeg identifikovanja lika. Ono što je paradoksalno u tim poslednjim scenama: Nudls se tokom celog filma i praktično pola svog života pitao šta se to stvarno desilo te noći, 35 godina ranije, onda otkriva istinu, koju ne prihvata i čak ne namerava da proveri šta mu se to zapravo dogodilo ispred očiju. Nudls je već odlučio koja će ga istina pratiti kroz starost, i on samo želi da je zaštiti od bilo kakvih mogućih smetnji.
Ili se možda ništa od toga nije ni desilo. Možda sve to što smo videli u tim trenucima, u vili i izvan nje, samo su plod njegove mašte. Razlog za razmišljanje u tom pravcu upućuje i sledeća scena u kojoj vidimo svetla triju automobila iz četrdesetih godina dvadesetog veka, koja prolaze pored Nudlsa, što je vremenska kontradiktornost koja nije objašnjena, jer u tom trenutku dešavanja u filmu smeštena su u osamdesetim godinama dvadesetog veka. I odmah potom nastupa flešbek, koji možda čak i nije flešbek: Vraćamo se u tragičnu noć kada je banda poginula, kada Nudls ulazi u opijusmku sobu i pokušava da zaboravi šta se desilo. I onda taj krupni kadar kroz tkaninu i misteriozni osmeh kojim se film završava. Osmeh koji je u suprotnosti sa prethodnim tragičnim događajem, izveštačen osmeh izazvan pušenjem opijuma i koji postaje još lažniji i nerealniji jer se događa u trenutku kada Nudls i dalje ne zna svoju budućnost. Možda je odraz tog osmeha ono što Nudsl zamišlja u tom trenutku a mi zapravo vidimo u filmu, možda je to samo podsvesna projekcija njegove želje da je njegov prijatelj još uvek živ i da on shodno tome ne bi trebalo da ima grižu savesti zbog njegove smrti, jer on nije ni umro. Zagonetka koja još uvek nije rešena, za koju niko nikada nije izneo nepobitnu teoriju. Čak ni Serđo Leone.
Zato, ako postoji nešto što filmovi i filmski tvorci treba da prenesu i poruče svojim gledaocima onda je to sledeće: Zadovoljstvo filma nije u razumevanju onoga što se dogodilo, već u uranjanju nas samih u misteriju i samu suštinu, apsorbujući ih kao što tkanina apsorbuje vodu i na taj način omogućavajući nam da nas umetnost prožme i pruži nam užitak kroz doživljaje, situacije i atmosferu koje film nosi. Nesigurnosti i nejasnoće su svakako deo tog zadovoljstva.
Tekst preveo, adaptirao i dopunio Miljan Ristić a.k.a eXperiment
Link ka originalnom tekstu: The mysterious ending of once upon a time in america