Baš kad su mu rekli da je Svetski Dan knjige, pisac je dobio visok pritisak i umalo se strovalio na pod apoteke. Apotekarka reče da biblioteka danas ne radi sa strankama, a pisac joj zatraži merač pritiska. Apotekarka mu onda reče da je Svetski Dan knjige, a ne merenja pritiska, te pisac gurnu pod jezik dve knjige, za svaki slučaj. Istovremeno sa ovom proslavom, još nekoliko jubileja odvijalo se tog dana, neki su bili lokalnog karaktera, rođendani, godišnjice, slave, krštenja, parastosi, ništa što bi u piscu pobudilo onaj osećaj promašenosti kao ovo sa knjigama. Ma koliko voleo knjige i književnost, pisac je bio svestan da ih malo ko čita, a da se njegove ne mogu naći u knjižarama, već samo na obrenovačkoj pijaci. To ga je užasno nerviralo i zato je počeo da psuje i pljucka, prvo onako samo za sebe, da niko ne vidi, kroz zube, a onda i sve više i jače, da izvlači sline iz sinusa i treska ih o zemlju, sve dok one knjige nisu počele da deluju i on se, konačno, bez reči skljoka na peron autobuske stanice, gde se sada prodavao kupus. Tu mu neki odrpani čovek reče da ga odnekud zna i da je danas Svetski dan koza u kupusu, te se pisac ušuška u njegove rite i sklopi oči.
