Drakula: Ljubavna priča, 2025.
Vampirizam kao večni motiv umetnika na filmu traje odavno. Ima nešto u ljudskoj prirodi što je nagoni da voli da se plaši i ima nešto neodoljivo u celuloidnoj varijanti ukrštanja erosa i tanatosa, krvopije i žrtve, žrtve koja se podaje svom krvopiji, nemoćna da se odupre magnetskoj privlačnosti vampira. Ipak, iznenađenje je donekle da se filmovi o/sa Drakulom kao temom pojavljuju ovako često u poslednje vreme. Uopšte, već dobro istrošeni Holivud se osim svojih superherojskih mlaćenja prazne slame često vadi proverenim adutima u novim verzijama, od kojih su mnogi često bleđe kopije rimejkova velikih originala. Zapravo od Kopolinog Drakule (1992) i veličanstvene role Gerija Oldmana nismo videli propisnog Drakulu. Nosferatua Roberta Egersa preskačem, ali s obzirom da je marketing u ovom slučaju odradio ogroman posao i da su navukli ljude u bioskope na mlaku varijantu već pomenutog filma iz 1992, kao i da nas ovih dana besomučno bombarduju najavama najboljeg filma 2025, „jednog od najboljih ikada“ itd, naravno, pogađate da je reč o left wing, antitramp, liberalnom i demokratski nastrojenom, (nedefinisanog žanra) najnovijem filmu Pola Tomasa Andersona „Neprestana bitka“, red je reći nešto o velikim temama kojima se reditelji služe za opsenjivanje novih generacija.
Drakula (Ljubavna priča) Lika Besona, čoveka kojeg su proslavili, i to davno, filmovi kao što su Nikita, Peti element, Profesionalac i Veliko plavetnilo, snimio je svoju varijantu najčuvenijeg vampira i istoriji, i ona je dobra. Kasting je bolji od očekivanog, njegov Vlad, princ Vlaške, Grof Drakula je odličan, nikad ne bih rekao da će Kejleb Lendri Džouns biti tako harizmatičan, Kristof Volc je dobar skoro kao u Đangu, malo uzdržan, kao da ga boli uvo za 400 godina kletve, ali možda tako i treba, gargojli su jako simpatični, kostimografija je super, scene sa dvorova lepršave, one druge akcione scene odlične, kamera takođe, režija brza i precizna, pa, iako je reč o stotinu puta prežvakanoj temi, kapiram da će to za dečake i devojčice sa Tik – toka biti ne toliko smarajuće, a za nas ostale, posle onakvog Demetera i razočaravajućeg Nosferatua (a Egersa skroz gotivim) sasvim dobro. Činjenica je, teško ćeš pobediti Klausa Kinskog u Hercogovom filmu, skoro nikako ne možeš dobiti Kristofera Lija sa krvavim očima i sjajno belim očnjacima u onom serijalu iz sedamdesetih, gde ženama tako umešno pije krv, teško ćeš uspeti da nadmašiš Defoa u Senci vampira, ludom filmu u kojem igra Murnauvog Nosferatua Maksa Šreka, ali ćeš u blatu, izvesno je ostaviti Skarsgarda, bez identiteta i harizme, maskiranog u brkatog Turčina iz najnovijeg Nosferatua, kao i što ćeš gomile filmskih krvopijaca iz poslednje decenije – dve odučiti od ponovnog hvatanja za Brem Stokerov klasik.
Ne znam kako će izgledati Frankenštajn Giljerma Del Tora, to ćemo tek da gledamo, ali i ta najnovija verzija podseća me na neumitni protok vremena, u kojem se na svakih 10,15,20, 30 godina nove generacije upoznaju ponovo sa arhetipovima svetla i tame, Bogom i Đavolom, večnom ljubavlju koja ne poznaje godine, motivom stvaranja, koja je u Božjim, a ne ljudskim rukama, kao i temom pokajanja, jer, podsetimo se: Vlad II, princ Vlaške, Grof Drakula, kivan na Boga zbog toga što mu je ubijena žena dok se junački borio protiv nevernika Turaka, okreće se protiv njega, postaje njegov protivnik, huli na njega, te tako ne dobija večni mir, već biva osuđen na večni život i patnju bez osobe koju voli, a za njega je „život bez ljubavi neizlečiva bolest“, što ovu priču, koja se izdvaja od drugih horor storija po svojoj melodramatičnoj i gotovo romantičarskoj atmosferi, čini tako zanimljivom i vrednom. Ono što mi pada na pamet je da je Besonov negativac iz Leona Profesionalca kod Kopole bio Drakula, Geri Oldman, i da je njegova kreacija verovatno najbolji portret najpoznatijeg vampira na filmu, uz takođe sjajnu ulogu njegove Elizabete, Vinone Rajder. Mali dodatak filmu u liku jedne od vampirica iz filma, tada ne još tako poznate Monike Beluči, Kopolinom filmu daje dodatnu draž. Možda mi je taj film ostao tako duboko u sećanju jer to beše prvi DVD koji sam kupio i koji sam slušao u 5.1 varijanti, te mi je zvuk vetra sa zvučnika iza glave još više doprineo atmosferi Transilvanije. Istoričari filma uhvatiće se možda više za Šreka, Kinskog, Langelu, Lugošija, Lija, ali očigledno je da nema zime za krvopije, sisaće nam krv još dugo i u stvarnom životu, ali i u fikciji, evo nam sad i mlađanog Kejleba u kolektivnom nesvesnom, kako šapatom sa tvrdim rumunskim akcentom dečici pred spavanje ponavlja „Welcome to the Carpathians, welcome to my home“…
