Prema Postanju Kain je prvi čovek rođen od muškarca i žene: prvi je zemljoradnik; prvi prinosi žrtvu koju Bog ne prihvata: prvi je ubica, on otkriva smrt: pre njegovog bratoubistva nije viđeno lice mrtvog čoveka. Kain je prva lutalica u potrazi za plodnom zemljom i prvi podiže grad. Prvi je čovek na koga Bog stavi znak, da ga ko, našavši ga, ne ubije. I napokon, on je prvi čovek koji ode ispred lica Jehovina i koji polazi prema izlazećem suncu, prema novim zorama.
To je pustolovina kojoj po veličini nema ravne, pustolovina čoveka prepuštenog sebi, čoveka koji preuzima sve opasnosti postojanja i sve posledice svojih činova. Kain je simbol ljudske odgovornosti.
Njegovo ime znači posedovanje: majka ga je nazvala Kain, jer je on bio prvo što je dobila od čoveka, bilo je to prvo ljudsko rođenje. Posedovanje, međutim, o kome je Kain sanjao, bilo je posedovanje zemlje, a još više posedovanje sebe, kako bi posedovao i sve ostale.
Božjoj zemlji Kain želi dodati plod ljudskog rada, da zaista postane gospodar svog dela: Sanjao sam da zemlju izmirim s Bogom (84). Želi da izgradi grad, koji će još bolje pokazati da je obrađena zemlja ljudsko delo. Gledao sam grad kao drugo oranje, kao drugu setvu i drugu žetvu. Šta to govorim! Bilo je to izdizanje zemlje izvan nje same, da, njeno uspravno podizanje na sliku čovekovu, po čoveku koji je tako uspostavljao vlastito kraljevstvo… Njegove zidine bi omeđile prostor u kom od Njega (Boga) ništa nisam očekivao (112- 113). Grad-prolegomena celom budućem ateizmu.
Ali Bog nije prihvatio žrtve zemljoradnika i sanjača gradova. Zašto? Kain nije mogao da podnese da ne bude voljen od Boga. Bio bih spreman na sva odricanja, da me je isprva prihvatio. Koliko god da sam bio neprijatan upravo mi je takva ljubav trebala. Posle bih mu lako omilio. Ovako odbačen, otvrdnuo sam u izazovu, a jedan njegov pogled bi me raznežio (41).
Bog štaviše nije nagrađivao ni njegov pomamni rad. Nisam žalio, kaže Kain, što Avelj ima tolike prednosti, nego što ja nemam nijednu… Bog je ostao neosetljiv na moj umor, slep na moju žrtvu, gluv na moju žalbu (82,92). Tada se pobunio, ne zbog sebe, već zbog sviju vas. Zbog svih onih koji ne prihvataju tajnu predodređenja što deli ljude na odbačene i izabrane, zbog svih onih koji ne shvataju da Bog prezire zemaljske časti, a sklon je poniznima. Kain se pobunio protiv takvoga Božjeg reda i udarcem kremena rastvorio vrat Avelju, miljeniku neba. Možda je Bog tako postupao zbog toga što Kainov prinos nije bio celovit: zadržao je za sebe deo svoga rada ne priznajući da čak i taj deo duguje Bogu. Ljubomoran na brata, ponosan na rad, pobunivši se protiv Boga, ubio je, potvrdio vrednost svoga truda i odrekao se Boga.
Otada je osuđen na lutanje prema budućnosti koju treba bez prestanka graditi: Poći ćemo u pustinju bez ljudi, koju će bezbrojni ljudi nastaniti. Vodiće nas uvek nova zora… Nigde se ne zaustavljajući, uvek ćemo svugde biti. Naše skitanje će meriti zemlju, a mi ćemo je istovremeno graditi (125). Kain će potražiti čovekovo postojanje izvan Jehovine prisutnosti (126).
Kain je morao da ubije svoga brata, drugi vid samog sebe, i da preduhitri trenutak smrti. Da se oslobodi, išao je do zločina. Smrt znači biti primoran spavati, a nikada se više ne moći probuditi (24).
Za Adama i Evu smrt je poslednji plod stabla spoznaje; nad Aveljevim mrtvim telom Adam uzvikuje: ovde i sada iscrpili smo ukus ploda spoznaje: gorči je no ikad (53). A Evi će: Preneli smo zametak smrti Aveljevom telu. Uobraženi da smo mu dali život! odgovara Eva (55). Kao da se ponor otvorio u meni: sinovi moji se neće prestati ubijati (74). Kaina brani njegova žena: Neka pobedi život, pa makar po cenu smrti (57).
Smrt je neminovno morala doći kao kazna za prvi greh. Kainova greška je što je premašio Jehovin naum. Zlu je dodao zlo kome je kazna smrt (77). Kain je začetnik smrti.
Jakopo Palma – Kain ubija Avelja, 1590.
Svaki čovek će na Kainovom čelu i čelima svih ljudi moći ubuduće da čita: Smrtna opasnost! Ali spaziće i zaštitni znak koji obeležava Božje stvorenje – ne žig sramote, nego oznaku Adamovog sina. Isti me znak odbacuje i štiti, kaže Kain. Bog mi se smilovao i moj zločin plaši osvetnike, jer svoj bi nada mnom sedmorostruko ispaštali (50). Čovek se po Kainu od sada suočava samo s odsutnošću Boga. Preostaje mu još da se suoči sa vlastitom prisutnošću čoveka, i na to ga podseća njegova nemilosrdna žena Temeh: Tvoja prisutnost, Kaine! Od sada je Kain prisutan u svakom čoveku. Svaki čovek će u ogledalu svoje savesti ugledati Kaina.
Potražimo li poređenje u grčkom predanju, naći ćemo je možda u mitu o Prome teju koji je za čovečanstvo želeo da osvoji božansku moć: želeo je da ga oslobodi zavisnosti dajući mu vatru, osnovu svih budućih promena – vatru duha ili vatru materije. Kain je, kao i Prometej, simbol čoveka koji potražuje svoj udeo u stvaranju.
Alen Gerbran, Žan Ševalije – Rečnik simbola