Dana 2.8.2023. godine u Muzeju Hajduk Veljka u Negotinu otvorena je izložba fotografija dve mlade umetnice: Pauline Aleksić iz Zaječara i Sare Popović iz Niša. Izložbu je otvorio Ivica Trajković direktor Muzeja a o stvaralaštvu ove dve mlade umetnice pričao je Miljan Ristić, književnik, bloger i publicista. Pred negotinsku publiku predstavljeno je 20 fotografija, formata 100 x 70 cm, crno belih-fotografija, 10 po autorki. Na fotografijama preovladavaju sivi tonovi ali ta kombinacija crnog i belog svakako da u svojoj suštini nosi još mnogo „nijansi boja“ koje gledalac treba da otkrije. U pitanju su fotografije pejzaža, koji su autorkama bili zanimljivi i inspirativni pa su objektivom sačuvale te trenutke za večnost kroz umetnički izraz. Kao i svako umetničko delo i ove fotografije nose određene poruke i iznose osećanja i doživljaje.
Fotografije Pauline Aleksić prikazju neobične i puste predele i pejzaže. Na dve fotografije nalaze se siluete odnosno senke dvoje ljudi, a na jednoj tri ptice koje lete sivim nebom iznad šume. I to je jedini pokret i život koji se dešava na fotografijama. Međutim, fokus Paulininih fotografija nije na pokretu, već na pejzažu i ambijentu. A pejzaž i ambijent prikazuju pustoš, uništene krajolike, svojevrsnu ekološku katastrofu koja je produkt ljudskog faktora. Tako na fotografijama možemo videti segmente suve, ispucale zemlje žedne vode, ogromne pustinje bez i jednog znaka života iz kojih zjape duboke brazde koje potvrđuju da kiše dugo nije bilo, zagađene, penušave, crne vodene površine koje govore da je voda toksična i da širi otrove svojim tokom. Čitav opus Paulininih fotografija prikazuje postapokaliptičnu atmosferu. Sa druge strane, sam naziv izložbe „Unutrašnje čulo“ upućuje na to da fotografije ne iznose samo špoljašnjost već da se bave i unutrašnjim stanjima tako da mogu da budu shvaćene kao otuđenje, usamljenost ljudskih bića, depresija.
Na mene je najjači utisak ostavila fotografija mosta sa dve ljudske siluete koje pognute, gotovo šćućurene idu u maglu kroz koju se naziru konture mosta. Ta fotografija simbolično prikazuje neizvesnu ljudsku budućnost ka kojoj se mi kao civilizacija krećemo. Prava distopijska fotografija. Nikako ne treba zanemariti simboliku mosta i položaje silueta koji nagoveštava da je taj put isuviše težak i naporan.
Za razliku od Paulininih fotografija, fotografije Sare Popović obiluju pokretom i zapravo predstavljaju akciju uhvaćenu okom foto-aparata. Na prvi utisak Sarine fotografije i ne deluju kao fotografije, već kao grafike i moraju se posmatrati iz daljine, jer što im se više približavate gubi se fokus i fotografija se zatvara pred očima posmatrača, kao što se zatvara blenda fotoaparata pri povećanju svetlosti. Njene fotografije zahtevaju da se napravi iskorak unazad i da se slike posmatraju sa distance. Tek onda se otvaraju pred gledaoce. Pejzaži koje je Sara fotografisala deluju kao da su uslikani iz pokreta, na primer, iz automobila koji juri. Kao da su fotografije krajolika uslikane u tom jurenju. U tom smislu prizori su delimično zamućeni i vidi se pokret na šipražju i trsci pored puta, pustim poljima i vinogradima. To je i bila namera autorke. Da na fotografijama prikaže pokret i akciju, što je i uspela da uradi. Međutim, taj pokret je nastao kretanjem umetnice a ne pejzaša koji je fotografisan. Pejzaž je statičan. Ali pokret se vidi. Možda je na taj način autorka želela da nas kroz umetnost uputi na životnu jurnjavu usled koje dok jurimo ne obraćamo pažnju na stvari pored kojih prolazimo, pa su zato svi prizori zamućeni i nejasni. A i put koji je pred nama je takođe zamućen i nejasan, ne vidimo i ne znamo kuda idemo i kuda nas vodi, što nas samo upućuje na neizvesnu, sivu i zamućenu budućnost koja je pred svima nama.
Ono što ova dva opusa fotografija, ove dve mlade umetnice povezuje je melanholični ambijent kojima fotografije odišu. Siva boja i jeste koloritna ekspresija melanholije. Drugo, sve ove fotografije se mogu posmatrati kao celine i svaka od njih je samo segment mnogo veće i šire slike pa tako ove fotografije i treba posmatrati, kao celinu. Put kao simbol je još jedna zajednička nit koja ih povezuje. Kod Pauline put je krivudav, uhvaćen okom aparata predstavlja čovekov uticaj nad prirodom i čovekovo osvajanje prirode koje vodi u ekocid, dok je kod Sare put pokret i akcija i upućuje na čoveka današnjice, čoveka koji je non-stop u jurnjavi, koji u tom putu nema vremena ni za šta drugo i sve mu promače u vidu zamućenih pejzaža koji su iskazani na fotografijama. Možda je Sara htela da prikaže haos, jurnjavu, psihozu i stres koje su postale osnovne karakteristika modernog načina života, u kojem stvari i dešavanja oko sebe više ne vidimo kristalno jasno, nego nam se sve pred očima muti i magli, možda baš zato što nam je porasla dioptrija zbog preteranog gledanja u monitore i pametne telefone.
Iskreno, meni su se fotografije baš dopale, što se može videti iz napisanog. Moja preporuka je da odete do Muzeja Krajine i pogledate ovu izložbu. Fotografije će biti izložene do 31.8.2023. godine.
Sara Popović rođena je 1. 10. 1997. godine u Nišu. Završila srednju umetničku školu u Nišu, a osnovne i master studije na Fakultetu umetnosti u Nišu, odsek grafički dizajn. Učesnik je na preko 20 grupnih izložbi u oblasti fotografije, dizajna i slikarstva. Učestvuje na izložbi fotografija „Pravo na rad” i „Crno, belo, crveno”. Sa grupom „PETA128” čiji je jedan od osnivača organizuje šest izložbi, od kojih su dve bile humanitarnog karaktera. Sa grupom oslikava murale na zidovima dečije ORL klinike u Nišu i za istu vaje reljefni portret. Učestvuje na likovnoj koloniji u Blacu. Kao fotograf nekoliko godina volontira na džez festivalu „Nišvil”.
Paulina Aleksić rođena je 1999. u Zaječaru. Diplomirala je 2021. godine na Fakultetu umetnosti u Nišu na departmanu za primenjene umetnosti, odsek grafički dizajn, a master studije završila je 2022. na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku za fotografiju. Učestvovala je na brojnim izložbama organizovanim od strane fakulteta i galerija, na grupnim izložbama organizovanim od strane umetničke studentske grupe “PETA128” i izlagala svoje radove u okviru različitih festivala i manifestacija. Pored grafičkog dizajna, najznačajniji deo stvaralaštva vezan je za fotografiju.
U prilogu teksta su fotografije Predraga Trokicića – Buce, Muzeja Hajduk Veljka i autorki izložbe.