Tekst koji sledi delo je Tijane Rupčić (Centralnoevropski univerzitet u Beču, (CEU), Odeljenje za istoriju). Fasciniran njegovim kvalitetom, načinom pisanja i stručnošću, preveo sam ga sa engleskog jezika i podelio u više celina zbog njegove obimnosti, koje ću u određenim vremesnkim razmacima objaviti u ovom eXperimentu. Originalni članak možete pročitati i preuzeti na ovom linku.
Napomenuo bih da u prevodu teksta nisam navodio izvore, napomene i fusnote koje originalni tekst sadrži iz eststskih razloga kao i zbog lakšeg čitanja teksta. Koga zanima koja je literatura i građa upotrebljena za pisanje ovog teksta može to pogledati u originalnom tekstu.
Prvi deo teksta možete pročitati na ovom linku a drugi na ovom linku.
5.2. Cyberpunk 2077
Cyberpunk 2077 je najnovija video igra koja je omaž žanru naučne fantastike sajberpanku (Cyberpunk). Noćni grad i ostatak sveta u Cyberpunku 2077 je distopijska budućnost smeštena u hiperkapitalističkom društvu gde korporacije imaju toliku nadmoć da vlade više nemaju nikakvu vlast ili autonomiju. Po uzoru na mnoge sajberpank distopije, Cyberpunk 2077 istražuje teme političkog etosa. Međutim, iznad svih tema koje se prepliću u narativu Cyberpunka 2077, centralna pitanja u narativu igre su: Šta to determeniše ljudska bića? i Kako se ljudska priroda može definisati u svetu transformisanim tehnologijom? Ili kako to Brajan Kristijan kaže, „biti čovek znači biti specifična osoba sa životnom istorijom i idiosinkrazijom i tačkom gledišta; veštačka inteligencija sugeriše da se granica između inteligentnih mašina i ljudi najviše zamagljuje kada se od tog identiteta napravi kaša“ (Christian 2011).
Štaviše, programeri Cyberpunka 2077 nisu skrenuli sa dva vodeća pravca u sajberpank literaturi, izmene materijalnog okruženja i inspekcije svesti. U univerzumu Cyberpunka 2077, ljudsko telo više nije Božja nepromenljiva kreacija, već je pre ona dinamična (Schallegger 2014). Pored istraživanja transhumanizma koji se ogleda u poboljšanju i unapređenju tela, Cyberpunk 2077 daje veći značaj „softverskim“ sukobima u metafizičkoj šemi ljudskog iskustva. Glavni narativ se vrti oko krajnje opscenosti: uzurpacije same duše.
Religiozne i duhovne slike u Cyberpunku 2077 su primetne od samog početka. Programeri CD Projekta Red su u intervjuu podelili svoja razmišljanja o tome kako su religija i duhovnost prisutni u futurističkom svetu sajberpanka, rekavši: „Ne želimo da izbegavamo religiju kao temu, autentičnost sveta je ono što je za nas važno ” (Kim 2019).
Glavni protagonista, V[1], pristaje da izvrši pljačku i ukrade novu vrstu tehnološkog proizvoda koju je razvila megakorporacija, Arasaka Corporation. Međutim, pljačka kreće naopako. U pokušaju da spase ono što je ostalo od čipa besmrtnosti, V ga ubrizgava u svoj interfejs, pri čemu orkriva da krhotina nosi konstrukt ličnosti roker momka i teroriste, Džonija Silverhenda, koji je navodno umro pedeset godina pre početka glavne priče. Džoni Silverhend predstavlja pobunu čovečanstva protiv sveprisutnosti i apsolutne dominacije korporativnih entiteta. Vlasnik i tvorac Araska korporacije Saburoa Arasaka pokušava da svojom verzijom Soulkiller projekata postigne besmrtnost i status „božanstva“. Sa idejom i konceptom programa Soulkiller, Cyberpunk 2077 otvara pitanje postojanja duše, morala i nemorala.
U sajberpank žanru, pitanja više svesti su veoma česti podzapleti, a kao što je već pomenuto, jedan od najčešćih veza sa autonomnom svešću unutar sajber prostora je veštačka inteligencija (A.I). Slično tome, metanarativ Cyberpunka 2077 oko programa Soulkiller vrti se oko A.I. i pitanja šta je izrazito ljudsko ako više nismo ograničeni na materijalnu formu? Da li je „biti čovek“ isključivo ograničeno na ljudska tela i bića, ili prevazilazi takva ograničenja? Prvi primer istraživanja ove dileme predstavlja lik Džonija Silverhenda u obliku virtuelne konstrukcije ličnosti koja postoji u V-ovom umu. U izvesnom smislu, Silverhand je vaskrsao iz mrtvih, budući da je bio u tvrđavi podataka Mikoshi, koju opisuje kao doživljavanje večnosti i beskrajne tame nepostojanja. Sličan opis se može naći u Gibsonovim radovima, gde on opisuje sajber prostor kao „beskonačni kavez“. Pošto smo mi konačna bića u našem fizičkom obliku, beskonačnost sajber prostora, gde se možemo beskonačno kretati, doživljavala bi se kao kavez, kako to kaže Majkl Hajm (Heim 1993).
Drugi oblik svesti veštačke inteligecije koji ova video igra iznosi je u obliku Alte Cunningham, bivše net trkačice i originalne kreatorke Soulkiller-a. Alt Cunningham je ubila Arasaka Corporation, ali je ona uspela da prenese svoju svest u sajber prostor, gde je nastavila da postoji kao autonomni A.I. postvaši toliko moćna da je u jednom trenutku uspela da sruši čitav Net. Iz tog razloga, Blackwall je izgrađen da zaštiti Net od nje i veštačke inteligencije koju je stvorila. Kada se igrač upozna sa Altom, ona je već potpuno drugačija osoba od originalne Alt Cunninghame, koja je postojala u fizičkom svetu. Sama Alt navodi da je ona samo konstrukt bez ikakve duše, i ima samo sećanja na originalnu Alt, ali je ona sama nešto sasvim drugo. U razgovoru sa V i Džonijem, Alt objašnjava da će svest, ili kako ona to predstavlja, „neuro engrami“, biti transformisana u podatke, ali će sve ostalo prestati da postoji. Pod „sve ostalo“, ona se odnosi na dušu govoreći da Soulkiller radi upravo ono što obećava.
U svetu Cyberpunka 2077, ona je najstrašniji entitet na Netu, jer je slobodna, nezavisna veštačka inteligencija koja zna kako ljudi misle. Vilijam Gibson je istraživao takvu ideju u Neuromanseru, iskazavši i svoju zabrinutost za mogućnost postojanja A.I. koji bi mogao postati toliko moćan da bi mogao dostići tehničku singularnost. Na neki način, Alt je reprezentacija onoga što Robert Geraci naziva „apokaliptičnim A.I.“. (Geraci 2010). Ipak, ona tvrdi da nema dušu i da nije originalni Alt Cunningham. Opet, pitanje o kruženju duše vraća nas na centralno pitanje sajberpank žanra: Šta znači biti čovek?
Prvi problem kada se raspravlja o konceptu duše je taj što ne postoji konsenzus o tome šta je zapravo duša. Međutim, iako ne postoji opšta definicija, svi se slažu da duša nije materijalna. Platon je u svojim Dijalozima napisao da je duša oba izvor života i uma. Za Platona, duša je večni entitet, pokretač tela, ili prava suština ličnosti, koja postoji u večnoj metamorfozi, posedujući sećanja i iskustva svog prošlog života. U Cyberpunku 2077, duša se postavlja kao duhovni koncept. U tom smislu, duša ima poseban individualni život i jedinstvenu ličnost, budući da je sveti entitet koji se ne može konstruisati ili kvantifikovati. Kada Alt Cunningham kaže V da je nakon stvaranja engrama svesti duša uništena, ona objašnjava da se digitalizacijom svesti razbija svetost čoveka kao jedinstvene individue, a duša „ubija“. Sa Soulkiller-om, duša postaje nešto opipljivo i materijalno, gubeći svoju duhovnu karakteristiku. Štaviše, Arasaka Corporation je projekat Soulkiller reklamirala umetnicima, intelektualcima i drugim uticajnim ljudima, obećavajući mogućnost besmrtnosti. U skladu stim, Arasaka Corporation je imala za cilj da dođe u posed svih engrama podnetih Soulkilleru, omogućivši na taj način krajnje oskrnavljenu komercijalizaciju „duše“.
Što se tiče sajber prostora u svetu Cyberpunka 2077, on konceptualno i vizuelno podseća na Gibsonov „sajber prostor“ ili Stevensonov „MetaVerse“. Sa unapređenjem i razvojem tela/uma, granice između fizičkog i virtuelnog sveta su zamagljene, a sajber prostor poprima svetu auru. Sajber prostor postaje duhovno carstvo u kojem čovečanstvo nalazi utočište od sveprisutnog stiska korporativnih entiteta savremenog sveta. Za razliku od većine transhumanista koji veruju da su nauka i tehnologija ključni elementi u unapređenju čovečanstva i postizanju povoljne posthumanističke egzistencije, Cyberpunk 2077 daje potpuno drugačiju sliku, prateći smernice na mračnom putu ostvarivanja tehnološke singularnosti ili besmrtnosti.
David Chidester je tvrdio da religija predstavlja tumačenja o tome šta znači biti čovek (Chidester 1990). U tom smislu, virtuelna realnost bi mogla da predstavlja pokretač za istraživanje religije i transhumanizma. Štaviše, autori kao što je Đulio Prisko tvrde da kada transhumanizam dostigne mogućnosti besmrtnosti i „apoteozu čovečanstva“, religija neće biti neophodna i biće zamenjena transhumanizmom (More i Vita-More 2013).
U zavisnosti od toga na koji završetak igre se igrač odluči, ishodi su različiti. Međutim, za sve završetke, jedna stvar je zajednička, V ne može da ostane živ duže od šest meseci, pošto je upadom Silverhandovog engrama u njegov um došlo do trajnog oštećenja neurona. Cyberpunk 2077 ostavlja igrače u dilemi sa neodgovorenim pitanjima: Da li je program Soulkiller konačno postigao svoju svrhu i šta je „ljudsko“ u vezi sa svim likovima i glavnim protagonistom?
Nastaviće se…
Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment
[1] V može biti žensko, muško, nebinarno ili transrodno, a V-ov pol i seksualnost ne utiču na tok glavnog narativa. Igrač je slobodan da menja V po svom ukusu, eksperimentišući sa rodnim konstruktima ili fluidnošću seksualnosti.