Šamanizam je sistem verovanja i praktikovanja koji mnogi istraživači smatraju jednim od najstarijih, a koji je još uvek u primeni. Kroz istoriju čovečanstva ovaj sistem se neznatno promenio. Shodno današnjim shvatanjima šamanizam nije religija baš zato što se različite kulture ne oslanjaju samo na različite mitološke sisteme, već i na specifičnu vrstu verske prakse. Šamanizam je obavijen mnogim mitovima i zabludama koje nameće zapadna kultura. Ipak, mnogi umetnici biraju praktikovanje šamanizma ne samo kao omaž svojim etničkim korenima, već i kao specifičan način umetničkog samoizražavanja.
Šta je šamanizam?
Šamanizam kao običaj nije ograničen na određeni region ili kulturu. Iako se rituali i postupci mogu razlikovati, praktikovanje šamanizma i dalje postoji u Australiji, Severnoj Americi, Južnoj Americi, Africi i Aziji. Reč šaman je poznata u zapadnom svetu, ali je u najvećoj meri izgrađena pod uticajem pop kulture. Šamani nisu zli magovi, već duhovnici i iscelitelji, koje njihova zajednica obično duboko poštuje. Prema verovanjima praktičara, čovek ne odlučuje da li želi da postane šaman, jer duhovi biraju pre nego što se dotična osoba uopšte i rodi.
Ulazeći u stanje transa, često uz upotrebu psihodelika, šaman navodno može komunicirati sa duhovima, pregovarati sa njima, a ponekad se i boriti protiv njih. Šaman kao biće postoji izvan granica mrtvih i živih, duhovnog i ljudskog. Ponovno rođenje i transformacija su ključni procesi za šamane. Često bivaju simbolično ubijani tokom rituala inicijacije, jer im ovaj čin omogućava prelazak granica između svetova. Društvena i rodna ograničenja se takođe retko odnose na šamane. U mnogim kulturama, šaman je posebna kategorija, koja ne podleže zajedničkim karakteristikama muškaraca i žena.
Šamanizam i autohtona umetnost
Stvaranje umetnosti igra važnu ulogu u šamanističkim obredima, ali, suprotno popularnom verovanju, umetnički element nije ograničen samo na performans. Slikarstvo i skulptura su takođe česte. Međutim, šaman ne stvara umetnost radi umetnosti. Umesto toga, sve njihove akcije imaju simboličko i praktično značenje. Na primer, Navaho slike od peska koje šaman stvara propuštanjem obojenog peska kroz svoje šake, imaju lekovitu svrhu, a dizajn kompozicije zavisi od određene bolesti. Bolesna osoba zatim sedi na slici kao deo rituala isceljenja.
U stvari, mnoge varijante šamanske umetnosti podrazumevaju uništenje šamanskog dela na kraju rituala. Uvek napravljeni od prirodnih materijala poput vune, zemlje ili meda, delovi autohtone umetnosti uključeni u praksu često se vraćaju prirodi, zaokružujući ciklus.
Navaho slikanje peskom, The Old Jail Art Center
Na neki način, mit o šamanu je sličan zapadnom mitu o umetniku. I šamani i umetnici izvode svoje akcije ne zato što su voljni da to urade, već zato što ne mogu da izbegnu to. Šamanski dar može da ubije svog vlasnika kada nije oslobođen, baš kao što potisnuto umetničko samoizražavanje šteti umetniku. Koncepti umetnika i šamana dele ideju o neobičnim ljudima, sposobnim da vide, osete i izraze više od drugih. Poput šamana koji se transformiše tokom rituala, umetnik prolazi kroz duhovnu katarzu.
Jozef Bojs, šaman modernizma
Jedan od najpoznatijih zapadnih umetnika koji je uključio šamanske prakse u svoj rad bio je kontroverzni Nemac po imenu Jozef Bojs. Istoričari umetnosti smatraju Bojsa ocem performansa i konceptualizma, ali ipak priznaju da njegove postupke i tvrdnje treba preispitati. Bojsova umetnička ličnost bila je centralni element njegove umetnosti.
Rođen 1921. godine, Bojs je bio dovoljno star da se dobrovoljno prijavi za Luftvafe[1] kada je počeo Drugi svetski rat. Bio je stacioniran na Krimu u Ukrajini 1942. godine i vršio je napade kao mitraljezac sve dok se njegov avion nije srušio 1944. To je bio trenutak kada počinje Bojsova umetnička biografija. Prema rečima umetnika, pronašlo ga je pleme krimskih Tatara i prihvatilo ga kao jednog od svojih ljudi. Ovi događaji ostavili su neizbrisiv trag u Bojsovom umetničkom radu. Godinama nakon incidenta, zaronio je u šamanske prakse i prilagodio ih svojim umetničkim delima, često koristeći prirodne materijale i ritualne gestove.
Međutim, potrebno je konstatovati da je Bojsova priča najverovatnije bila samo proizvod njegove mašte. Iako se avionska nesreća zaista dogodila, u toj oblasti nije bilo krimskih Tatara. Uprkos Bojsovim tvrdnjama da se ponovo rodio kao nova osoba i da je napustio Luftvafe čim se vratio u svoju jedinicu, on je zapravo ostao u službi do kapitulacije Trećeg Rajha u maju 1945.
Bojs nikada nije priznao šta ga je nateralo da izmisli priču u koju je tako teško da se poveruje. Osim prilično razumljivog čina uspostavljanja svoje umetničke ličnosti, Bojs je verovatno osetio potrebu da se rehabilituje u očima javnosti. Nakon završetka Drugog svetskog rata, biti nemački umetnik nije bio zločin, ali biti dobrovoljac ratnog vazduhoplovstva Vermahta svakako jeste. Da bi izbegao optužbe, Bojs je izmislio narativ o ponovnom rođenju i iskupljenju, što ga ipak nije sprečilo da održi veze sa nekim nacističkim zvaničnicima koji su uspeli da pobegnu iz Evrope.
Centralne teme Bojsovog rada bile su transformacija, lečenje i ponovno povezivanje sa prirodom. Svi ovi procesi su bili neophodni da bi se popravio svet posle dva velika rata. Planirao je preporod sveta na isti način kao i svoju životnu priču, postavljajući predstave zasnovane na njegovoj arhetipskoj mitologiji. Jednom je proveo nedelju dana u zatvorenoj prostoriji sa kojotom, kojeg je smatrao najautohtonijim bićem u Americi, umotanim u ćebad od vune, savladavajući neprijateljstvo jadne životinje.
Jozef Bojs – Sviđa mi se Amerika i sviđam se Americi, 1974, The Paris Review
Tokom drugog nastupa, Bojs je prekrio glavu medom i zlatnim listićima i tumarao kroz umetničku galeriju sa mrtvim zecem u naručju, šapućući životinji značenje izloženih radova na uvo. Zec i med su poznati kao simboli vaskrsenja u nemačkoj kulturi. Cela predstava se mogla posmatrati i kao jadikovanje nad prirodnim svetom, uništenim od strane ljudi i zamenjenim simulakrumom, i kao razrađen ritual njegovog vaskrsenja, sastavljen od pokreta, vračanja i žrtvovanja.
Šamanizam i savremena umetnost
Pozajmljivanje autohtonih duhovnih praksi nije ništa novo za zapadne umetnike. Ako izuzmeno vešto osmišljenu priču o Jozefu Bojsu, možemo se prisetiti Džeksona Poloka, koji je bio duboko zainteresovan za indijansku umetnost i šamanističke obrede. Polokovo gestikularno slikanje potiče iz umetnosti Navaho, koja se koristila u ritualima i ceremonijama lečenja.
Samo mali broj umetnika inspirisanih šamanizmom se direktno predstavljaju kao šamani. Ipak, njihovo interesovanje za rituale i šamanske prakse ilustruje veći trend ka dubljem duhovnom uključivanju i preispitivanju naših odnosa sa društvom i prirodom.
Brazilski savremeni umetnik Ernesto Neto blisko sarađuje sa narodom Huni Kuin, autohtonom grupom koja živi u Brazilu i Peruu. Neto nije samo usvojio šamanske običaje Huni Kuina, već je pozvao i njegove predstavnike da se pridruže njegovim umetničkim projektima. Netove instalacije često uključuju mirise, teksture i manipulaciju prostorom kako bi u potpunosti uronile gledaoce, pomažući im da dospeju u stanje nalik transu.
Aru Kixipa / Sveta tajna – Ernesto Neto i Huni Kuin, 2015, Galerie Max Hetzler
Šamanizam i kolonijalizam
Kada govorimo o upotrebi šamanističkih rituala u zapadnjačkoj umetnosti, moramo pomenuti određeni stepen kulturološke neosetljivosti. Kulturno prisvajanje i iskrivljivanje koncepata svojstvenih životu i praksi autohtonih grupa ne samo da vređa dotične grupe, već i ometa očuvanje njihovih tradicija. Upotreba šamanskih obreda od strane umetnika poput Džeksona Poloka ponekad je izazivala kritike zbog unutrašnje prirode njegove umetnosti, koja se fokusirala na umetnikov ego. Šamanizam se ne fokusira na jednog pojedinca jer je koncept orijentisan na zajednicu koji dele svi članovi grupe.
Srećom, kako raste prisustvo autohtonih umetnika u svetu umetnosti, prezentovanje šamanizma se radikalno transformiše iz deformisanog prepričavanja u priče iz prve ruke praktičara i čuvara tradicije. Kroz svoje duhovne prakse, autohtoni umetnici ponovo istražuju svoje etničke identitete, dok ih uspostavljaju u širim kulturnim kontekstima. Okretanje šamanskim obredima često označava suprotstavljanje globalizovanoj homogenoj kulturi.
Šamanizam, tarot, gatanje: zašto vraćamo stara verovanja?
Poslednjih godina, antropolozi su primetili porast interesovanja za duhovne obrede. Šamanizam nije bio izuzetak. Ali zašto smo odlučili da se vratimo na drvo, vunu i ritualne plesove u eri društvenih medija i metaverzuma?
Stručnjaci navode nekoliko razloga za takav pomak. Jedna je neizvesnost budućnosti, sa ratovima, pandemijama, ekološkim i ekonomskim krizama. Nesposobni da se oslone na svet oko sebe, umetnici okreću pogled ka unutra, obraćajući se unutrašnjim procesima.
Zatvaranje i izolacija zbog kovida u ljudima su izazvali određeni stepen prezasićenosti tehnologijom. Previše stvari se dešavalo na mreži, dok se svet borio da održi iluziju reda. Iako su prethodne generacije umetnika bile oduševljene tehnološkim razvojem i njegovim naizgled beskrajnim mogućnostima za stvaranje umetnosti, savremeni stvaraoci sada shvataju ograničenja tehnologije u umetničkom izrazu.
Oleg Komarov – Triptih Kedar tambura, 2021, Afisha
Fizička iskustva u interakciji sa prirodom i njenim moćima ponovo su postala dragocena. Šamanistička praktikovanja, ukorenjena u bliskom kontaktu sa carstvom prirode i razumevanjem njenih zakona, nude alternativni način izražavanja i percepcije. Upotreba prirodnih materijala u šamanskim ritualima takođe spada u trend ekološke svesti. Oživljavanje autohtonih duhovnih praksi teško da je korak unazad od racionalizma i mogao bi biti korak napred ka održivoj budućnosti.
Link ka originalnom tekstu: What is the Influence of Shamanism in Art?
Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment
[1] Nemačko ratno vazduhoplovstvo