Ivan Potić – Šta to beše rok?

Obično sam neprijatno iznenađen poslednjih godina, mada me skoro ništa više ne i iznenađuje. Žene od sultana, Elitni odredi, Plavi slonovi muzičke industrije. Kakofonija. Ovaj ponoćni ekspres, koji bi lako mogao i da se nazove imenom onog broda što je sinonim za potonuće, već se skoro trideset godina ne zaustavlja i ne smiruje, već tutnji preko rasklimatanih šina na užas svojih putnika i odvodi ih u sve dublju i dublju tminu. Malo je povoda za optimizam, radost, pokazivanje empatije ili solidarnosti, a mnogo tužnih događaja i povoda.

 Na godinu dana od smrti Momčila Moše Radenkovića, frontmena legendarne zaječarske grupe Zlatni prsti, tek se poneki sećaju onog razdoblja koji se u istoriji grada nekada poznatog po rokenrolu uzima kao zlatni. Sjajnu knjigu od imenom Zaječarska rapsodija potpisao je Zoran Aleksić Aleksa. Iz nje se svašta može saznati o duhu grada i o ljudima koji su taj duh slavili preko muzike kojom su se bavili i koju su stvarali. Danas to grad roka deluje kao arhaizam. Možda se samo prekaljeni oldtajmeri, preživeli svedoci boljeg vremena i srećnijeg grada toga prisećaju, ali generacije novih klinaca, koji su srećna vremena preskočile te upale u rijaliti štalu ružičaste boje, znaju uglavnom za kafansko-splavarski štimung u kojem se muzika smatra tek propratnim efektom za razbuktavanje niskih strasti. Naravno da krivce za propast gradskog i urbanog moramo najpre tražiti u medijskom zaglupljivanju naroda, ali se svakako nešto što je urbano mora planski zasaditi i negovati, ne sistematski čupati i gaziti.

Rok kultura, svojstvena onoj zemlji koje više nema, nestala je sa medija i proterana u underground, dok je mainstream postao rezervisan  za sadržaje koji nisu obrazovnog nego zabavnog karaktera, iz kojih se ne saznaje ništa i koji služe za laku anesteziju, slično devedesetim, kada je turbo folk predstavljao kontratežu slikama ratnih zverstava i uličnog kriminala.  Ova efikasna strategija zaglupljivanja masa se trideset godina svesno primenjivala, sve do stadijuma u kojem se poslednjih desetak godina briše svaki bunt i otpor, a instalira podaničko poslušnički mentalitet; studentski protesti iz devedesetih predvodile su generacije koje su u kontrakulturi i undergroundu imali svoju bazu sa koje se sveopšte narodno nezadovoljstvo prelilo na ulice glavnog grada.  Danas, generacije pedesetogodišnjaka, kojima je ukradeno trideset godina, mogu samo tužno da konstatuju da se društvo urušilo u isprazni konzumerizam i samodovoljnost, da njihovu decu ne zanima politika, da su ravnodušni prema događajima i da je zemlja u kojoj žive lišena kulture. To je tužna i sumorna istina.

Grad u kojem je živeo Moša Radenković više skoro da i ne postoji. Sećam se da je na početku Korone, u vreme vanrednog stanja lupao u šerpu sam na ulici u pola 8, dok su se sugrađani krili iza zavesa i trpeljivo ćutali. Buntovnik, koji je nekada učestvovao i u političkom životu grada, poslednjih desetak godina života proveo je samotnjački, narušenog zdravlja.

Imao sam dva ozbiljna sukoba s njim, prvi kada mi je po povratku iz vojske u sportskoj hali rečeno da ćemo na Gitarijadi svirati prvi, što sam doživeo kao uvredu, s obzirom da smo prethodne godine dobili nagradu za najatraktivniji i najperspektivniji bend. Rečeno mi je da ne mogu da stave Medeni mesec, ili neku grupu sličnog naziva, jer su to naši gosti iz Banjaluke, a ja sam se usprotivio, znajući da se zvuk uvek namešta na prvom izvođaču i da nas niko neće slušati u tom terminu. Malo je nedostajalo da se potučemo na ulazu, gde su Moša i Džet u ime organizatora pravili čitavu tu priču. Otišao sam uz psovku i nisam nastupio. Bio je to rokerski odgovor nadobudnog klinca. Kasnije, snimao sam sa budućim kumom pesmu posvećenu Gitarijadi u njegovom studiju i naša ideja Extreme varijante hipi songa ispala je loše posle remiksa, te smo mu rekli da nam se ne sviđa, a on se brecnuo i rekao da on to tako radi. Kasnije, došlo je do međusobnog uvažavanja i prećutnog žaljenja zbog nesporazuma. Njegovi Zlatni prsti i Nokaut i moja Srebrna krilad i Slam ostaće zapisani u onom boljem delu srpske muzičke istorije, zajedno sa desetinama bendova koji su nekad bili sposobni da nešto kvalitetno ostave na nosaču zvuka i u audio arhivi. Nažalost, imao sam i još uvek imam osećaj da je velika sujeta i surevnjivost koja je ovde vladala među muzičarima jedan od razloga što se o zaječarskim muzičkim legendama dobro priča tek kad ih nema, te da posthumno dobijaju priznanja i uvažavanje, a možda je ta mediokritetska i malograđanska politika slična svim malim mestima, ko će ga znati. Elem, Moša je umeo da zasvira svoje pesme na matrici posle dvehiljaditih u Irish pubu, a dok je tamo boravio, u maloj sobi s leve strane, pokušavao je i da napravi neku novu muziku. Nije mu se dopadao grad koji su pretvorili u kasabu muzički netalentovani likovi. Memorijalna svirka i spomenik neće ih oprati.

U petak, na humanitarnom koncertu za malu Lenku u Bumbaru uglavnom su svi osim Bucka svirali na matrice, što nikada nisam voleo, iako sam i sam pevao devedesetih uz ritam mašinu. Prava muzika sačinjena je od ljudskih emocija i duše, a mašine je nemaju. Razumem ekonomsku isplativost ritam mašina i snimljenih fajlova, razumem da zamenjuju ritam sekciju, ali onima koji znaju vrednost zajedničkog emitovanja energije sa bine, svaka matrica, ne računajući tehno muziku ili Depeche Mode, deluje prazno sintetički. Ono što hoću da kažem da silna omladina na tom koncertu izgleda i nije marila za to, jer se institucija žive muzike izgubila. Klinci nemaju priliku da čuju prave bendove, osim na Gitarijadi, ako Gitarijade uopšte bude, a gazde lokala nemaju ekonomski interes da plaćaju žive izvođače. Radio je zamenio zvuk žive gitare. Kafane pojele klubove. Zato je i grad roka postao grad folka, kockarnica i kladionica. Oni koji pokušavaju da negde nastupe primorani su da pevaju na matricu, ne bi li bar neku lovu zaradili. Evo u Rok klubu pevao je tako u subotu i Najda.

Loše vreme za matore, prijatelju moj, kaže legendarni Džoni Štulić. Problem je što se to vreme meri decenijama. Muzika polako postaje višak, kao što višak postaje i kultura. Ne jede se, ne pije, a i zamara glavu. Nema više Moše, organizatora Gitarijade, nema više roka, ili ga ima samo u sećanju nas matorih i tvrdoglavih nostalgičara sa viškom emocija i manjkom slobode.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Why ask?