U svom povratku na muzičku scenu, Lisa Džerard (Lisa Gerrard) iz Dead Can Dance-a sarađujući sa Žil Maksvelom (Jules Maxwell) ponudila nam je jedan od svojih najboljih albuma.
Lisa Gerard je, bez sumnje, najveći vokal koji sam ikada čuo. Njen kontraalt glas pokriva više od tri oktave, a njena kontrola vibrata je savršena, ali što je još važnije, jasnoća i ton su ono što je izdvaja i daje njenom glasu jedinstveni zvuk širom sveta.
Pažnju javnosti Lisa je prvi put privukla bendom Dead Can Dance, koji je osnovala zajedno sa svojim muzičkim partnerom Brendanom Perijem (Brendan Perry) i pratećom ekipom drugih muzičara. Dead Can Dance pokrivao je širok spektar stilova, preuzimajući čitav niz muzičkih uticaja iz celog sveta i kroz istoriju, kao što je Aion sa ambijentom i prizvukom srednjovekovnog doba. Možda je upravo ovaj pristup doveo do toga da je baš Aion postao najprodavanije izdanje izdavačke kuće 4AD, uprkos izdanjima pod istom etiketom velikih imena, kao što su Cocteau Twins and Pixies.
Dead Can Dance su prestali sa radom 1998. godine, ali su se ponovo okupili 2005. godine na svetskoj turneji i od tada bend deluje sa prekidima. Njihov poslednji album Dionysus objavljen je 2018. godine.
Sama Džerardova bila je prilično angažovana. Objavila je 4 solo albuma, 16 albuma u saradnji sa drugim muzičarima i zapanjujući veliki broj saundtrakova (na IMDBu stoji ukupno 61 saundtrak).
Početkom maja, konkretno 7. maja 2021. godine, na ovaj već impresivan spisak dodaje se još jedan album. Džerardova ostvaruje saradnju sa kolegom iz Dead Can Dance-a Žil Maksvelom i objavljuje studijski album Burn.
Koreni ovog albuma mogu se pratiti od turneje Dead Can Dance-a iz 2012. godine, kada je Maksvel došao u bend kao klavijaturista. On i Džerardova napravili su pesmu Rising of the Moon koja je na toj turneji izvođena na bis. Iz ovoga su se razvili planovi da njih dvoje zajedno naprave novi album, angažovaći Džejms Čapmana (Jamesa Chapmana) iz MAPS-a.
Na snimanje Burn-a uticao je Corona virus, tako što je Džerardova snimala svoj vokal u Australiji, Maksvel je odsvirao klavijature i udaraljke u Francuskoj, dok je Čapman radio sa ovim snimcima u Engleskoj.
Prvi singl sa ovog albuma je Noyalain (Burn).
Lisa je za ovu numeru rekla:
Noyalain je pesma dobrodošlice. Poziv da hodate u miru, otključate pasivnu strast iznutra, uključite se u raznolikost života i slavite.
Uvodna numera Heliali (The Sea Will Rise) pokrecće stvari u stilu Dead Can Dance-a, dok Maksvelove klavijature blede i pružaju atmosfersku pozadinu nad kojom se uzdiže Lisin izvanredan i opčinjavajući glas. Njen vokal se transformiše iz zanosnog u intenzivan i na trenutke operski, a njena veština prepoznavanja pravog trenutka kada to da učini pruža maksimalni užitak.
U nekim aspektima ova prva pesma dolazi kao svojevrsno zagrevanje, jer Džerardova peva kroz skale, a klavijature pružaju više atmosfere nego muzike, sve do drugog minuta kada se kreću bubnjevi i dodaju malo više karaktera pesmi.
Prve pomsili su da je ovo možda značajniji doprinos Lise Džerard u poslednje vreme. Postojani bekbit je prilično tradicionalan i pruža više osnovnih perkusija nego što smo očekivali. Muzika i Džerardin glas odgovaraju ovom pristupu, tako da to ne zvuči ni malo loše.
Sledi singl Noyalain (Burn) sa svojevrsnim istočnjačkim skalama na vokalu i daljim solidnim bubnjanjem. To je proganjajuća pesma koja se probija ispod kože, ali izbegava svako lutanje na ’eteričnoj’ teritoriji često povezanoj sa Džeradovom.
Deshta (Forever) nastavlja ambijent i osećaj bliskog istoka, tako da se lako može steći utisak da slušamo sjajni izgubljeni album Dead Can Dance. Burn se otkriva kao album bogate teksture i raspoloženja, a sledeća pesma Aldavyeem (A Time To Dance) sve to upotpunjuje, bržim tempom i efektivnim progresivnim klavijaturama.
Orion (The Weary Huntsman) pokazuje koliko Lisin glas može biti efikasan i bez stvarnih reči koje bi ga privezale za pesmu. Njen vokal je više od samog glasa i postaje instrument koji pesmama daje glavnu melodiju i smer. Keson (Until My Strength Returns) započinje skoro kao akapela dok se muzika polako gradi iza još jednog veštog vokalnog podviga. To je, jednostavno, zapanjujuće lepa pesma koja se sliva i struji oko nas, nadograđujući se do novog vrhunca pre nego što polako ponovo padne i lagano ne raspline.
Poslednja numera Do So Yol (Gather The Wind) pronalazi Lisinu glosolaliju[1] u punom toku dok se muzika nezaustavljivo kreće na epskoj teritoriji. Zapravo ceo album ima epski karakter, proširuje muzičke vidike, i čini ga jednim od boljih izdanja koje je Lisa Džerard ikada objavila.
Ljubitelji Dead Can Dancea voleće ovaj album, posebno oni koji smatraju da je Lisa Džerard omanula svojim nedavnim izdanjima. Burn je simpatičan album, na kome je njen izvanredan glas iznet na način na koji to stvarno zaslužuje. U Žil Maksvelu Džerardova je pronašla kreativnog partnera koji joj odgovara i koji izgleda ima slične muzičke ciljeve.
Burn je rezultat savršenog uparivanja, album na kome su se njihove ambicije savršeno uklopile. Možda su je kreativne i lične napetosti Dead Can Dance-a sputavale ili na neki način ometale, ali izgleda da to nije slučaj sa ovim albumom. Lisa ovde stoji u središtu pozornice, ali i dalje ima Maksvelovu emotivnu kreativnu podršku, savršenog saradnika koji će na najbolji mogući način istaknuti i upotpuniti njene jedinstvene talente.
Veza ka originalnom tekstu: Lisa Gerrard & Jules Maxwell: Burn – Album Review
Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment
[1] Glasolalija – Osobena pojava religioznog ushićenja, koja se sastoji u govorenju nerazumljivim glasovima bez učešća svesti; govorenje stranim jezicima (prim.prev)