Kada neki svetski priznat bend, koji stvara vanvremensku muziku i koji je po svom muzičkom izrazu drugačiji od bilo kod drugog benda i muzičkog izvođača koje ste imali prilike da slušate, a koji pratite od njegovih samih početaka, što vas odvlači u daleke osamdesete godine prošlog veka, objavi novi album 2018. godine, to dočekate sa velikim ushićenjem. Ako taj bend pored objavljenog novog albuma ima i zakazan nastup u vašoj zemlji ili okruženju, što vam pruža mogućnost odlaska na koncert, sreća i radost se udesetostručuju. Pretpostavljam da naslućujete da je u pitanju Australijsko-Britanski bend DEAD CAN DANCE i njihov novi, deveti po redu, studjski album Dionysus koji je zvanično objavljen baš danas 2.11.2018. godine.
Dionysus. Dionis. Stari grčki bog plodnosti, vegetacije, života, vina, uživanja. U drevnim vremenima Dionis je obožavan i poštovan od strane svojih sledbenika kroz kulturne manifestacije, ritualne plesove, bahanalije i orgije, u velikoj meri sprovedene pod dejstvom tog božanksog pića vina ali i psihoaktivnih droga. Vremenom to obožavanje prerasta u kult Dionisove misterije koji predstavlja jedan od najtajnijih kultova Antičke Grčke. Muzika sa Dionysus-a je u tom jednom maniru, odnosno posredstvom muzike ispoljeno je i dočarano to ushićeno stanje slave i obožavanja boga Dionisa kao i čitave misterije i mitologije vezane za religijski pokret Dionisa.
Svako ko je slušao Dead Can Dance zna o kakvoj je muzici reč, da je u pitanju duhovna muzika koja čini spoj različitih svetskih, svetovnih muzika iz različitih perioda postojanja ljudske civilizacije, da ona obuhvata spoj folklorne muzike mnogih starih naroda, istočnjačkih mantri, afričkih ritualnih plesova, crkvenog i horskog pojanja, obrednih i ritualnih melodija, muziku starih civilizacija, baroka, renesanse, srednjeg veka… I Dionysus je u tom smislu koncepiran.
Album je podeljen u dve celine koje sadrže ukupno 7 numera i po dužini traje svega 36 minuta. Ali iako album nije preterano dug, Dead Can Dance je uspeo da iznese temu kojom se bavi. Mistiku, simbolizam, ambijent i mitske aspekte koji se vezuju za Dionisa i njegov kult.
Ono što ovaj album čini različitim od prethodnih albuma Dead Can Dance jeste i činjenica što su u ovoj muzici Dionisa uključeni i etno elementi starog Balkana i što se tiče upotrebljenih instrumenata (gajde, goč, cimbalo, perkusije…) ali i pevanja (ženski bugarski vokali što ne iznenađuje imajući u vidu činjenicu da je Lisa Gerrard 2018. godine objavila album The Mystery Of The Bulgarian Voices na kojem je već ostvarila saradnju na tom planu. Ono što je mene dodatno iznenadilo jeste činjenica da su čak zastupljeni i tradicionalni ženski srpski vokali)[1]. Pored toga album je protkan i zvucima iz prirode tipa zujanje pčela, meketanje koza, razni ptičiji cvrkuti i zovovi što albumu daje jedan ambijentalan karakter i upućuje na božanstvo prirode za koje se Dionis i smatrao.
Iako se u nekoliko recenzija koje su se pojavile na netu možete pročitati da album u sebi sadrži dosta elemenata iz аlbuma Spiritchaser iz 1996. godine, u najvećeoj meri ritualne ritmove, smatram da je Dionysus bez obzira na to originalan i sebi svojstven muzički koncept. Mene su neki delovi podsetili na makedonske dark wave, gothic rock bendove Mizar i Anastasiju baš zato što i oni u svojim pesmama koriste elemente vizantijske muzike i izvorne etno elemente Balkana, dok me je pesma Dance of the Bacchantes u muzičkom izrazu podsetila na numeru Massive Attack-a Dead Editors sa EP albuma Ritual Spirit objavljenog 2016. godine, što samom albumu daje još jednu drugačiju dimenziju spajajući tradicionalno i moderno, prošlost i sadašnjost u jednu jedinstvenu i neponovljivu muziku jednog prošlog vremena koja je posle eto protoka eona vremena ponovo zaživelo posredstvom muzike Dead Can Dance-a.
O moćnim Lisinim i Brendanovim vokalima nema potrebe da govorimo. To je već postalo standard i merilo kvaliteta. Pevanje koje vas uvodi u stanje transa i opijenosti, pevanje koje opija kao što opija vino Dionisa. A kada se sve upotpuni muzikom koja je izvan vremena u kojem nastaje, slušajući je dospevate u neke druge dimenzije, omađijani ste i euforični.
Bitno je napomenuti da je kover albuma zapravo tradicionalna maska naroda Huichol koji živi u Meksiku, a koja se koristi i u određenim šamanskim ritualima i obredima što između ostalog podrazumeva i upotrebu psihoaktivne i halucinogene droge – pejotl radi širenja svesti i sagledavanja ‘druge strane realnosti’. To na trenutak može izgledati da je u suprotnosti sa samim konceptom albuma, ali samo na trenutak.
Na zvaničnom sajtu benda izneto je objašnjenje svih pesama sa albuma, pa samim tim i samog albuma, pa koga zanima može da pogleda klikom na ovaj link. To će mu svakako omogućiti da lakše i bolje shvati muziku Dionisa i da poveže sve niti koje je DCD izatkao svojom muzikom.
Na kraju možemo da zaključimo da nije nikakvo čudo što je promotivnom turnejom albuma Dionysus obuhvaćena i Srbija i Bugarska baš iz razloga što se na istom nalaze i elementi srpske i bugarske muzike, ali čudno mi je da koncert neće biti održan u Grčkoj imajući u vidu činjenicu da je Dionis stari grčki bog i da je album u stvari koncepiran u njegovu čast.
Kako god bilo, sve napred rečeno dovoljno govori da je ovaj album i više nego kompleksan i prepun simbolike i višeznačnosti, da ćete njegovim slušanjem započeti jedno duhovno putovanje kroz vreme i dospeti u svet u kojem je Dionis apsolut. Možda je zato i na koveru albuma postavljenja ritualna maska, simbolično naglašavajući da će vam muzika Dionisa baš kao pejotl koji koriste šamani proširiti horizonte, omogućiti da postignete viši nivo svesti, da shvatite konačnu istinu, demistifikujete drevne misterije. Ili vam pomutiti razum uvukavši vas u svet opsene i iluzija. Ono što je sigurno Dionysus je album vredan vašeg vremena i slušanja. Vredelo je čekati sve te godine. Takođe, i više je nego vredno čekati koncert u Beogradu na leto 2019. godine. Spektakl koji se ne propušta!
[1] Izvor: Nenad Georgievski – Dead Can Dance: Dionysus