Proučavanje propasti civilizacija kroz istoriju može nam reći sa koliko se rizika danas suočavamo, kaže stručnjak sa Univerziteta u Kembridžu Luk Kemp (Luke Kemp), koji se bavi proučavanjem kolapsa civilzacija. Zabrinjavajuće je što se znakovi koji to nagoveštavaju sve više pogoršavaju.
Velike civilizacije nisu ubijene. Umesto toga, one same sebi oduzimaju život.
Do tog zaključka došao je istoričar Arnold Tojnbi (Arnold Toynbee) u svom dvanaestotomnom remek-delu „Studija istorije“, u kojem je izneto njegovo istraživanje i analiza uspona i pada 28 različitih civilizacija.
Arnold je bio u pravu u nekim aspektima: Civilizacije su često odgovorne za sopstvenu propast. Međutim, njihovo samouništenje je obično potpomognuto.
Rimska imperija, na primer, bila je žrtva mnogih bolesti, uklјučujući preveliku ekspanziju, klimatske promene, degradaciju životne sredine i loše vođstvo. Međutim, Imperija je pala na kolena kada je bila poharana i opustošena od strane Vizigota 410. godine i Vandala 455. godine.
Kolaps je često brz, a veličina civilizacije ne pruža imunitet. Rimsko carstvo se prostiralo na 4,4 miliona kvadratnih kilometara (1,9 miliona kvadratnih milja) u 390. godini. Pet godina kasnije, palo je na 2 miliona kvadratnih kilometara (770.000 kvadratnih milja). Do 476. godine doseg imperije je bio nula.
Odlika naše duboke prošlosti je propast koja se ponavlja. Luk je u svom istraživanju u Centru za proučavanje egzistencijalnog rizika na Univerzitetu u Kembridžu, kroz jednu istorijsku autopsiju, pokušavao da otkrije zašto dolazi do kolapsa, postavljajući pitanja:
Šta nam može reći uspon i pad istorijskih civilizacija o našim vlastitim? Koje su sile i faktori koji ubrzavaju ili odlažu kolaps? I da li danas vidimo slične obrasce?
Prvi korak na naš osvrt na prošle civilizacije bio bi da uporedimo njihovu dugovečnost. To može biti teško, jer ne postoji striktna definicija civilizacije, niti sveobuhvatna baza podataka o njihovim začecima i svršecima.
Iz tog razloga, upoređen je životni ciklus različitih civilizacija, koje su definisane kao društva koja su se bavila polјoprivredom, sa mnogobrojnim gradovima, vojnom dominacijom u njenom geografskom području i kontinuiranom političkom strukturom. S obzirom na ovu definiciju, dolazi se do zaključka da su sve imperije civilizacije, ali nisu sve civilizacije imperije. Podaci se dobijeni iz dve studije o razvoju i raspadanju imperija (u periodu od 3000-600. pre Nove ere i 600. P.N.E. do 600) i neformalnom pregledu drevnih civilizacija.
Kolaps se može definisati kao brz i trajan gubitak populacije, identiteta i društveno-ekonomske kompleksnosti. Javne službe se raspadaju i nastaje nered jer Vlada gubi kontrolu nad svojim monopolom na nasilјe.
Praktično sve prošle civilizacije zadesila je ova ista sudbina. Neke su se oporavile ili transformisale, kao što su Kinezi i Egipćani. Drugi kolapsi su bili trajni, kao što je bio slučaj na Uskršnjem ostrvu. Ponekad su gradovi u epicentru kolapsa puni života, kao što je bio slučaj sa Rimom. U drugim slučajevima, na primer ruševine Maja, oni su napušteni postavši mauzolej za buduće turiste.
Šta nam ovo može reći o budućnosti globalne moderne civilizacije? Da li su lekcije agrarnih imperija primenlјive na naš period industrijskog kapitalizma posle 18. veka?
Društva iz prošlosti i sadašnjosti su samo složeni sistemi sastavlјeni od lјudi i tehnologije. Teorija „uobičajnih krahova“ sugeriše na to da složeni tehnološki sistemi redovno ustupaju mesto neuspehu. Tako da kolaps može biti uobičajna pojava za sve civilizacije, bez obzira na njihovu veličinu i stepen tehnološkog razvoja.
Možda smo sada tehnološki napredniji, ali to ne daje dovolјno osnova da se veruje da smo imuni na pretnje koje su uništile naše pretke. Naše nove tehnološke sposobnosti čak donose nove, nepoznate kombinacije izazova i potencijalnih opasnosti..
Iako se sadašnja civilizacija može posmatrati globalno, utisak je da se kolaps dešava kako u teritorjalno rasprostranjenim imeprijama (unijama) tako i u malim državama. Nema razloga da se veruje da je veća teritorija imuna na društveno raspadanje. Naš čvrsto povezani globalno-ekonomski sistem će, ako ništa drugo, najverovatnije krizu proširiti.
Ako sudbina prethodnih civilizacija može biti putokaz za našu budućnost, šta nam to govori?
Jedan od načina je da se ispitaju trendovi koji su prethodili istorijskim kolapsima da bi se utvrdilo kako se oni danas odvijaju.
Iako ne postoji jedinstveno prihvaćena teorija kojom se može objasniti zašto se događaju propasti civilizacija, istoričari, antropolozi i naučnici iz drugih oblasti ponudili su različita objašnjenja, uklјučujući tu i:
KLIMATSKE PROMENE: Kada se klimatska stabilnost promeni, rezultati mogu biti katastrofalni, što dovodi do propadanja useva, masovnog umiranja od gladi i dezertifikacije. Propast Anasazija, Tivanak civilizacije, Akadijanaca, Maja, Rimskog Carstva i mnogih drugih civilizacija, poklopilo se sa naglim klimatskim promenama, obično sušama.
EKOLOŠKO URUŠAVANJE: Do kolapsa može doći kada društva premaše dozvoljeni nivo iskorišćavanja životne sredine. Ova teorija ekološkog kolapsa, koja je bila predmet mnogih knjiga bestselera, ukazuje na prekomernu seču šuma, zagađenje vode, degradaciju tla i gubitak biodiverziteta kao glavne uzročnike mogućeg kolapsa.
NEJEDNAKOST I OLIGARHIJA: Nejednakost u bogatstvu i politička nepravednost mogu biti centralni pokretači socijalne dezintegracije, isto kao i oligarhija i centralizacija moći među liderima. Ovo ne samo da uzrokuje društvene nestabilnosti, već i hendikepira sposobnost društva da reaguje na ekološke, socijalne i ekonomske probleme.
Kroz kliodinamiku može se sagledati primer uzajamne povezanosti faktora kao što su jednakost i demografija sa političkim nasilјem. Statistička analiza prethodnih društava sugeriše da se to dešava u ciklusima. Kako se broj stanovnika povećava, ponuda radne snage nadmašuje potražnju, radnici postaju jeftini i društvo postaje nestabilno. Ova nejednakost podriva kolektivnu solidarnost što dovdi do političke turbulencije.
KOMPLEKSNOST: Stručnjak za kolaps i istoričar Džozef Tajnter tvrdi da se društva na kraju sruše pod težinom sopstvene nagomilane kompleksnosti i birokratije. Društva su kolektivi za rešavanje problema koja postaju sve složenija u svom funkcinisanju u cilju prevzilaženja novih problema. Međutim, povratak iz kompleksnosti na kraju se manifestuje nedovoljnim povraćajem uloženog. Nakon ove tačke, kolaps će eventualno nastupiti.
Još jedna mera povećanja složenosti naziva se Povraćaj uložene energije (EROI). Ovo se odnosi na odnos između količine energije proizvedene iz resursa u odnosu na količinu energiju utrošenje u njenoj proizvodnji. Kao i kompleksnost, izgleda da se EROI manifestuje smanjenim povraćajem uloženog. U svojoj knjizi „Vrh dna (The Upside of Down)“, politikolog Thomas Homer-Dikson zaključio je da je degradacija životne sredine u čitavom Rimskom carstvu dovela do pada EROI za njihovu osnovu energetsku sirovinu: useve pšenice i lucerke. Padom EROI-ja palo je i carstvo. Tajnter takođe ovaj faktor smatra glavnim krivcom kolapsa Rimskog cartva ali i civilizacije Maja.
SPOLJNE OPASNOSTI: Drugim rečima to su„četiri jahača apokalipse”: rat, prirodne katastrofe, glad i bolest. Na primer, Carstvo Asteka su srušili španski osvajači. Većina ranih agrarnih država nije opstala zbog smrtonosnih epidemija. Koncentracija lјudi i stoke u ograđenim naselјima sa lošom higijenom učinila je da izbijanje bolesti bude neizbežno i katastrofalno. Ponekad su katastrofe kombinovane, kao što je bio slučaj sa Špancima koji su doneli salmonelu u Ameriku.
SLUČAJNOST / LOŠA SREĆA: Statistička analiza o carstvima sugeriše da je kolaps slučajan i nezavisan od starosti samog carstva. Evolucioni biolog i naučni-analitičar Indre Zliobaite i njene kolege uočili su sličan obrazac u evolucionom zapisu vrsta. Najjednostavnije objašnjenje ove naizgled slučajnosti je „Efekat Crvene Kralјice“:
Ako se vrste stalno bore za opstanak u promjenjivom životnom okruženju sa brojnim suparnicima, izumiranje je najverovatnija mogućnost.
Uprkos obilјu knjiga i članaka, mi nemamo ubedljivo objašnjenje zašto se dešavaju propasti civilizacija. Ono što znamo je sledeće: gore navedeni faktori mogu prouzrokovati krah. Kolaps je fenomen prelomne tačke, kada složeni stresori prevazilaze društvenu sposobnost preživljavanja.
Možemo ispitati ove pokazatelјe rizika da vidimo da li je šansa za kolaps naše civilizacije u opadanju ili porastu. Možemo sagledati četiri mogućih parametara, izmerenih tokom poslednjih nekoliko decenija: Temperatura je jasan parametar za klimatske promene, BDP (bruto domaći proizvod) je zamena za kompleksnost a stanje ekosistema je pokazatelј degradacije životne sredine. Svaki od pomenutih parametara ima trend naglog porasta.
Nejednakost je teže izračunati. Tipično merenje Gini indeksa ukazuje na to da se nejednakost za mali procenat smanjila na globalnom nivou (iako se povećava unutar zemalјa). Međutim, Gini indeks može da dovede u zabludu, jer meri samo relativne promene u prihodima. Drugim rečima, ako bi dve osobe koje zarađuju 1 i 100.000 dolara udvostručile svoje prihode, Gini ne bi pokazao nikakve promene. Ali jaz između njih bi skočio sa 99.999 na 198.998 dolara.
Zbog toga je sagledan i udeo prihoda od 1% na globalnom nivou. Taj 1% udela u globalnom prihodu povećao sa 16% u 1980. godini na preko 20% danas. Važno je napomenuti da je nejednakost u bogatstvu još izraženija. Udeo u globalnom bogatstvu od 1% povećao se od 25-30% u 1980-ima do 40% u 2016. godini. U stvarnost su ovi procenti sigurno još veći jer ove cifre ne obuhvataju bogatstvo i prihode odlivene u prekomorske poreske rajeve.
Studije pokazuju da se EROI za fosilna goriva s vremenom konstantno smanjuje, jer se najlakše i najbogatije rezerve iscrplјuju. Nažalost, većina obnovlјivih energenata, kao što je na primer solarna energija, imaju znatno niži EROI, uglavnom zbog njihove energetske supstance, retkosti zemnih metala i proizvodnih procesa neophodnih za njihovu proizvodnju.
To je dovelo do znatne stručne rasprave o mogućnosti „energetske propasti“ jer se EROI smanjuje do tačke u kojoj se sadašnji društveni nivoi bogatstva više ne mogu održati. Energetska propast ne mora biti konačna ako se tehnologija obnovlјivih izvora nastavi pobolјšavati a mere za energetsku efikasnost se ubrzano sprovode.
MERE OTPORNOSTI
U izvesnoj meri ohrabrujuća vest je da metrika kolapsa nije kompletna slika. Društvena otpornost možda može biti u sposobnosti da odloži ili spreči kolaps.
Na primer, globalna „ekonomska raznolikost” – merenje raznolikosti i sofisticiranosti državnog izvoza – danas je veća nego što je bila 1960-ih i 1970-ih, mereno Indeksom ekonomske složenosti (ECI). Danas se nacije, u odnosu na nekada, u proseku manje oslanjaju samo na jednu vrstu izvoza. Na primer, nacija koja se fokusirala samo na izvoz polјoprivrednih proizvoda verovatno bi pretpela ekološku degradaciju ili gubitak trgovinskih partnera. ECI takođe meri intenzitet znanja o izvozu. Veštije i iskusnije populacije mogu imati veću sposobnost da odgovore na krizu u trenutku nastanka.
Isto tako, inovacija – merena patentiranim prijavama po glavi stanovnika – takođe je u porastu. U teoriji, civilizacija može biti manje podložna kolapsu ako nove tehnologije mogu ublažiti pritiske poput klimatskih promena.
Takođe je moguće da se „kolaps” može dogoditi bez žestoke katastrofe. Kao što je Rejčel Nuver napisala na sajtu BBC Future 2017. godine:
U nekim slučajevima, civilizacije postepeno prestanu da postoje – postajući tako deo istorije ne sa praskom, već sa cvilјenjem.
Ipak, kada u celini pogledamo sve ove pokazatelјe kolapsa i otpornosti, poruka je jasna i ona nam govori da ne bismo trebali biti zadovolјni stanjem stvari.
Postoje neki razlozi za postojanje optimizma a sve to zahvalјujući našoj sposobnosti da inoviramo i diversifikujemo daleko od katastrofe. Ipak, stanje u svetu se pogoršava u područjima koja su doprinela kolapsu prethodnih društava. Klima se menja, jaz između bogatih i siromašnih se širi, svet postaje sve složeniji, a naše potrebe koje podmirujemo iskorišćavajući prirodne resurse prevazilaze planetarni kapacitet.
LOŠE SAGRAĐENE MERDEVINE
I to nije sve. Zabrinjavajuće je to što je svet danas duboko povezan i međusobno zavisan. U prošlosti je kolaps bio ograničen na regione – to je bio privremeni zastoj, a lјudi su se često lako mogli vratiti životu u prirodi, agrarnom ili lovačkom načinu života. Za mnoge, to je bio čak i dobrodošao oporavak od ugnjetavačkog sistema vladavine ranih država. Štaviše, oružje koje je bilo na raspolaganju za vreme društvenih nereda bilo je rudimentarno: mačevi, strele i ponekad puške.
Danas su opasnosti od društvenog kolapsa podmuklije. Oružje koje je na raspolaganju državi, a ponekad i određenim grupacijama, tokom raspada, sada se kreće od bioloških agenasa do nuklearnog oružja. Novi instrumenti nasilјa, kao što su smrtonosna autonomna oružja, mogu biti dostupni u bliskoj budućnosti. Ljudi su sve više specijalizovani i odvojeni od proizvodnje hrane i osnovnih dobara. I promena klime može nepovratno naškoditi našoj sposobnosti da se vratimo jednostavnim polјoprivrednim aktivnostima.
Sagledajte civilizaciju kao loše sagrađene merdevine. Dok se penjete, svaki stepenik (gazište) koji ste koristili pri penjanju se raspadne. Pad sa visine od samo nekoliko stepenica je podnošljiv i nije toliko strašan. Ipak, što se više penjete, to je veći i riskantniji pad. Na kraju, kada dostignete dovolјnu visinu, svaki pad sa merdevina je fatalan.
Sa ekspanzijom nuklearnog oružja, možda smo već dostigli ovu tačku civilizacijske „krajnje brzine”. Bilo koji kolaps – bilo koji pad sa merdevina – rizik je da bude permanentan. Nuklearni rat sam po sebi može dovesti do egzistencijalnog rizika: ili će izumreti naša vrsta, ili ćemo trajno biti katapultirani nazad u kameno doba.
Dok postajemo ekonomski moćniji i otporniji, naše tehnološke mogućnosti predstavlјaju novu vrstu prijetnji s kojima ni jedna civilizacija ranije nije bila suočena. Na primer, klimatske promene sa kojima se suočavamo su različite prirode od onih koje su urušile Civilizaciju Maja ili Anazasija. One su globalne, posledica ljudskog odnosa i nebrige prema planeti na kojoj žive, dinamičnije su i žešće.
Pomoć u našoj samonametnutoj propasti neće doći od neprijateljskih suseda, već od naših vlastitih tehnoloških moći. Kolaps, u našem slučaju, bio bi zamka progresa.
Kolaps naše civilizacije nije neizbežan. Istorija sugeriše da je to verovatno, ali mi imamo jedinstvenu prednost da možemo da učimo iz ruševina prošlih društava.
Znamo šta je potrebno da se učini: stepen zagađivanja se može smanjiti, nejednakosti se izjednačiti, degradacija životne sredine se preokrenuti, inovacije se mogu uvesti i primenjivati, ekonomije razvijati i razgranati. Politički predlozi postoje. Nedostaje samo politička volja. Možemo da investiramo u oporavak. Već postoje dobro razvijene ideje za poboljšanje sposobnosti prehrabenih i naučnih sistema za oporavak nakon katastrofe. Izbegavanje stvaranja opasnih i široko dostupnih tehnologija je takođe na jednom kritičnom nivou. To su koraci koji će smanjiti šansu da budući kolaps postane konačan i neizmenjiv.
Ukoliko napredujemo slepi za sve što se oko nas dešava, samo ćemo se sunovratiti u kolaps. Jednostavno, osuđeni smo na propast ako nismo voljni da učimo iz prošlosti.
Veza ka originalnom tekstu: Are we on-the-road-to-civilisation-collapse
Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment.