The Clash, poslednja banda u gradu

Priredio Zvonko Jovanović
ROCKNROLL BOOKS, BANJA LUKA, 2018.

Priređivač ovde, već u uvodu nudi svoj neki stav vezan za pankrok, pa sad, možemo se složiti sa njim i ne moramo, pogotovo ne sa delovima koji ne stoje, jer njegovo su subjektivno viđenje. Stoji ovde, tako da je pank ideologija, i sa tom se (konstatacijom) nikako ne mogu složiti, ali da je način življenja to svakako. I tvrdnja da je pank krenuo iz G.B. je diskutabilna, kao i sam termin jer, u Njujorku (pank krugovi) ima značenje muške prostitutke, a ovde (u Šekspiru naznačenom) predstavlja ‘laku ženu’. Ne znam da je pank bio toliko okrenut versis hipija, ali da je zasnovan na negiranju svega u kulturi, muzici pa i društvu stoji. Dakle, ne često, kako to ovde stoji, nego isključivo oslonjen na anarhizam. Po Grejlu Markusu (pank novinaru iz grupacije najznačajnijih američkih) pankrok je anarholiberalnodestruktivni sirovi muzički pravac sa negacijom svega u osnovi uz konstatacijom da se tu radi o antimuzičkom pravcu, a, što se, usput, nikako ne rimuje sa ovde iznesenim. Ali dobro, slovo je o grupi The Clash , koja je, sasvim sigurno iz grupacije predvodnika ovog pravca, teme ću se i držati. The Clash je nastala 1976. na temelju Stramerovog (John Graham Mellor) predhodnog 101ersa, a izvorni taj su činili , pored Stamera naravno i Mick Jones, Terry Chimes (Nicky Topper Headon, Bernie Rhodes i Paul Simonon). Naravno, provlače se tu još nekolika imena, ali gornja ekipa je iznela uglavnom zaokruženu karijeru pomenutog sastava. Uobičajeni recept predstavljanja jedne grupe ovde nije izostao, i to je ono pohvalno, ono pop čemu su Rock Express/Rocknroll Books prepoznatljivi, tako da kroz priču imamo muzičku karijeru sastava i ponaosob predstavljanje svih članova The C lasha uz personalne promene naravno. Potkraj naslova imamo zaokruženu The Clash diskografiju, počev od prvog ali i svih ostalih singlova (White Riot i Remote Control) kao i prvog LP albuma iz 1977. naslovljenog jednostavno sa The Clash. Imamo ovde i redove koji se odnose na stanje u popularnoj muzici (i društvu) pre pojave panka, blago (i ne baš ubedljivo) pljuvanje po hipi maspoku uz pitanje ‘zašto’, jer su upravo oni, hipiji promenili svet a ne pankeri, što samo navodi na zaključak kako autor nije pripadao pomenutoj populaciji nego je svoja saznanja crpeo iz literature, filmova i priča. No dobro, pravo svakog na iznošenje sopstvenog satava nije sporno, biti objektivan je kud i kamo zahtevnije, pa sad. Priređivač ovde potom piše o odrastanju Džoa Stramera, uticajima koji su kreirali – formirali njegovu ličnost, ali i start u muzičkoj karijeri koji je podrazumevao skidanje i izvođenje ritam&bluz i bluz stvari sa sastavom 101ers, pa i to da je uzeo nadimak Vudi (po Vudiju Gatriju). Sam Stramer se držao one, kad kriviš sebe, nešto i naučiš. Ako kriviš drugog, nećeš naučiti ne znam koliko, i tu nema greške, jer, ta je, tamo negde. Stoji da se aktivno uključivao u donatorske koncerte sa kojih je prikupljen novac odlazio siromašnom delu stanovništva, tokom cele karijere, utrošivši tako dobar deo svog života na neophodnost društvenih promena i na samo svoj način borbi versis diskriminacije, nepravdei pomenutog već siromaštva, sa kojim će se svet večno boriti. Stramer vremenom (kako je to već i bilo uobičajeno među pank grupama) uspeva otkačiti rani pank kao temelj svog kreativnog stvaranja i akcenat staviti na složenije forme, ali ostaju svi ti tekstovi koji govore o dehumanizaciji društva. Pogotovo formiranjem ‘Meskalerosa’ kreće ta ozbiljnija kreativna faza, mada ostaju svi The Clash klasici po kojima i pamtimo ovaj sastav. Imamo tako i intervju sa Stramerom, objavljen u Rock Express Magazinu (broj 31), zatim tekst u povodu njegove smrti 2002. godine u pedesetoj godini života te konačno intervju sa Mickom Jonesom (Rock Experss Magazin broj 42). Tu je i osvrt na stanje u društvu engleskom a koje je predhodilo pank zaživljavanju, uz rast nezaposlenosti i podele u društvu, jednakima socijalnom buntu, što se, naravno odrazilo na stanje u muzici, gde se , jedan pravac poput panka prosto nametao, a rezultat su brojni pank sastavi pomenute provenijencije, poput ovde apostrofirane grupe The Clash, ali i Sex Pistolsa, Sham 69, Damned itd. The Clash su se ipak izdvojili, te su kao ozbiljniji, teksutalno i muzički zreliji sastav koja ocena ostaje i danas, uz opasku (koju ovde iznosi priređivač) da su prvi i drugi album na tragu isključivo ranog panka, a oni potom su bliži nekoj fuziji regea, rokabilija i, primetno je, sasvim to, progrock nasleđe, protiv kog je pank u osnovi i bio uperen, time i rani Clash. Članovi grupe sebe nisu videli u političkim grupacijama, ali su uvek isticali kako su levičari, te da je njihov simbol crvena zvezda (Mick Jones). Nakon ne tako sveobuhvatnih storija o ovoj grupi i članovima te, imamo stranicu naslovljenu sa Joe Stramer u Zagrebu’ na kojoj stoji da je septembra 2013. u istom gradu otvoren Supkulturni centar a ispred je otkriven spomenik (u prirodnoj veličini) bendlideru ovog, rad akademskog vajara Marina Marinića kome ovim putem odajem priznanje na istrajnosti i realizaciji zamišljenog.

O autoru ovog prikaza, Živku Ivkoviću možete pročitati ovde.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?