Autor „Mesta u mećavi“ (i jednog još značajnijeg naslova „Fatalni ringišpil“) se svojom novom knjigom podvodi pod vrstan poznavalac zbivanja za i oko beograske novotalasne, ali i pank scene osamdesetih. Žikić ovde ne preferira svoje poznanstvo sa Mladenovićem u smislu onom: „samo ja (i niko drugi) znam sve o njemu“. Ima tu i intervjua sa nekolicinom beograskih novinara, viđenja Mladenovićeve ličnosti i impresioniranosti njime, a koju iznose saradnici iz prstena kreativnog mu. U biti inače principijelan, čovek koji drži do svog mišljenja, u sasvim i samo svome stilu oslikava, oživljava tako reći, beonovotalasnu scenu, Mladenovića i okruženje mu, u pozitivnom kontekstu naravno, iznoseći usput značajne podatke koji se verovatno nikada neće naći u jednoj ozbiljnoj do danas nenapisanoj Yu Rock History, te je sa tog stanovišta ovaj naslov više nego li dobro došao. Ima tu dosta toga vezanog za Šarla akrobatu, Električni orgazam, Idole ali i Milanovo Limunovo drvo, nastupima njihovim po SFRJ, razmimoilaženjima sa pgpom vezanim za snimanje debi albuma, te se sa pravom i zapitam, somewhere, šta i koliko bi znali o karijerama brojnih beogradskih grupa, da nije Žikića. Tako se ovde sve i svodi na storije o tim, najbitnijim ljudima sa beoscene osamdesetih, i to je jedna zbilja ozbiljno i temeljno iznesena storija , pa otud i ne začudjuje to da je knjiga bez preko potrebne reklame dobrano odjeknula na ovim prostorima. PGP RTB (po meni barem) nikada nije slovila za ozbiljnu izdavačku kuću (za razliku od Jugotona), a to se dalo primetiti ne samo na EKV primeru, nego u brojnim propuštenim prilikama pre i posle, barem kada je afirmacija rokenrola u pitanju. Hoću naglasiti kako su pank i novi talas gubili u trci sa hevimetalom i ostalim pravcima na svetskom nivou, a to što je na domaćem terenu suprematizovan ili više preferiran, da se zahvaliti grupaciji zagrebačkih i beogradskih novinara, koji su iznosili svoja, uglavnom podudarna, stanovišta našavši u tim muzičkim pravcima mnogo revolucionarniji pristup, osobenost u shvatanju rokenrola. Biću iskren i reći kako me stvaralčki opusi tih, gore navedenih sastava, nikada nisu uspeli fascinirati, naterati doslovno, na već danonoćno preslušavanje (kako je to već bilo ustanovljeno u drugoj polovini šezdesetih i prvoj polovini sedamdesetih) niti je šire mi okruženje naginjalo panku i novom talasu, kupovalo ploče tih sastava, ali, EKV se sasvim izdigao, kreativnim magnetizmom nas je privukao, i tom neopterećujućom formom, i ne tako izričitim usmerenjem koje ne bi rezultiralo dostignutim.Kada sam startom devedesetih dobio kasetno izdanje lozničke grupe Spejs šatl i upitao ih (onako, prevrćući izdanje u rukama) o čemu se tu zapravo radi (aludirajući na muzički pravac). Odgovorili su mi jednostavno: „Pa, to smo mi, Spejs. Nismo se držali neke isključivosti, našli smo sebe u tom i takvom načinu sviranja, pa sad…“
To prisećanje mi se vratilo nakon pročitane šezdeset i pete stranice „Mesta u mećavi“, gde stoji sledeće:
„Mi tako, nemamo neki koncept, sretnemo se sa Milanom na probi i uradimo nešto sasvim spontno. Ali kako to ovde već stoji, grupa ne može imati tri bendlidera, jer to parališe kreativne potencijale svih ponaosob te je razmimoilaženje u tom smislu i rezultiralo konačnim razlazom, u muzičkom smislu naravno. Koja se tako, zadovoljavao kratkim, ali direktnim sa porukama tekstovima. Milan pak, nije, studiozno je radio na tekstovima, pridavao im veliki značaj poet je uostalom. O PGP-u i ovde ništa posebno. Autor potvrđuje bahat odnos, analfabetizam i amaterski jedan odnos najodgovornijih u toj kući, te tako i ne čudi da su dobar deo izdanja iz te, dekade osamdesetih potpisivale ZKP RTV iz Ljubljane i Helidon. Tu je i prva svirka Katarine II u prostoru Topčiderska zvezda. A to, da se album „Šarla akrobate“ našao na listi najboljih ikada snimljenih u ex-Yu i nije ne znam koliko prošireno mišljenje, te ga ne mogu uzeti za ozbiljno, pre da se ovde radi o nekim ličnim simpatijama vezanim za taj sastav. Ni okruženje, blago rečeno, nije sa simpatijama prihvatalo grupe poput Šarla, a pogotovo ne Idola.
Nismo u tim videli nekakvu prognadgradnju niti supremaciju tih pravaca nad do tada ustanovljenim. Ali Ekatarina je izlazila iz tog okvira, kupovali smo vinilna ostavrenja te grupe, kapirali da se tu radi o mnogo ozbiljnijem i prihvatljivijem . Sve za i oko Katarine II (EKV) smo vrednovali na do tada ustanovljen način , danonoćnim preslušavanjem tih albuma. Naravno, scena u osamdesetim bi poprimila okus mnogo značajnije, prihvatljivije i progresivnije da se nije dogodio taj bosanski pop i marginalizovao sudbine mnogih, kreativno daleko ubedljivijih sastava, gde se u potpunosti slažem sa autorom.
Ni danas mi nije jasno kako se nakon Korni grupe, Tajma, Daha, Yu grupe i pogotovo Smaka, spalo na Plavi orkestar, Merlin i Crvenu jabuku?!
Ne uspevam to odgonetnuti! Religije razdvajaju ljude, teraju ih u ratove protiv neistomišljenika (tu Milan nije naseo, nego je sa oreolom samosvesnog , čoveka posvećenog umetnosti istrajavao, gurao svoje ideje, koje su , nesporno je , konačnu formu dobile kreativnim EKV opusom. Preći ću preko subjektivnih i samo takvih stavova te razmišljanja autora vezanih za najblistaviji prvenac u istoriji domaćeg roka jer, u osnovi , svi smo manje-više takvi, imamo svoje favorite, zlatno vreme, i zadržaću se na originalnom ili izvornom Katarina II sastavu gde stoji da su isti pored Milana činili I VD, Gagi Mihajlović, Bojan Pečar uz neizbežan sled okolnosti vezan za poznanstvo sa Stefanovićkom , a koje su rezultirale njenim dolaskom u grupu. Ono što sam propustio a vredno je pomenuti je svakako podatak gde stoji da je Gagi Mihajlović zaštitio naziv grupe, te da se moralo pribeći izmenjenom , ali prepoznatljivom , novom nazivu sastava! Iz intervja autorovog sa Mladenovićem (za bjelovarski „Pop Skandi“) izdvajam: „Primetio sam, na primer, nekoliko grupa na subotičkom festivalu koje su nas direktno oponašale, i mislim da smo ušli u nekakav jezik koji se prepoznaje.“
Žikić manirom istinskog poznavaoca i bezgraničnom ljubavlju kada je rokenrol u pitanju skida veo i razigrano se, tako reći, upušta u analizu gotovo svih stvari Katarina II/EKV opusa, i tu se njemu kao autoru zbilja mora odati zasluženo priznanje. Na sopstvenoj mi listi najcenjenijih rok novinara, teoretičara i generalno poznavalaca , njegovo ime je medju prva tri u nas, naravno ima tu i mladjih, ali pred njima je težak put dokazivanja! Žikić je jedan od onih koji rokenrolu daju pečat kompetentnosti i to je barem nesporno. U knjizi stoji i ono da je grupa EKV iz grupacije sastava koja nikoga nije vukla za rukav na putu do uspeha, niti je klečala, i u potpunosti se slažem s takvi jednim navodom. Mesto u mećavi je referentnointelektualni zapis o Milanu Mladenoviću, možda pisan sa izvesnom dozom naklonosti autora kada je novi talas u pitanju, ali to nikako ne sme dovesti u pitanje nj. kompetentnost kada su Mladenović i EKV u pitanju. Otuda i bezgranična zahvalnost autoru za ovo ostvarenje jer, po svemu, to i jeste, lišeno usput svega što bi nas odvuklo na kolosek sporednosti. Ovde se radi o ispravnosti puta za koji se u datom trenutku odlučimo, a priča je takva-kakva jeste (tužna iz razloga smrti Milanove i ostalih iz grupe), ali ispravnosti put za koji se odlučimo-prelomimo u datom trenutku treba ceniti iznad svega jer je van svih ustanovljenih, pa i nametnutih okvira.
Knjiga apsolutno ističe autora (mada ne verujem da je on to hteo) kao čoveka kome je isključivo stalo do iznošenja istinskih elementranorealnih pojedinosti, podataka i priče u okviru tih, nasuprot neprihvatljivim iznošenjem bahalalija iz privatnog života članova ovog sastava, serviranih godinama unazad. Ostavimo zato te, paralelnom svetu i nj. primitivizam nadahnućima. Tu su i brojna razmišljanja onih koji iznose svoje neke ocene i vidjenja njegovih karakternih osobina, mada, nisam preterano ubedjen u kompetentost tih. E, sad da li su svoje priče vezane za Mladenovića tek koliko da se ukapira njihovo poznanstvo sa Milanom, trendseterstvo možda, je diskutabilno, te ću se vratiti na poglavlje „Crno i zlatno“, gde imamo više nego li detaljno autorovo viđenje svih LP-omota EKV ostvarenja, i to zbilja pleni . Akcenat je na kreativnom opusu grupe, od ideje do finaliziranja stvari. Šest dramera se svakako odrazilo na krativnost Mladenovićevu, sporno je u kojoj meri samo. Sa autorom se nisam složio u delu gde stoji kako ni jedna grupa ni pre ni posle njih nije uspela pridobiti zadovoljavajuću većinu bez dodvoravanja, i na tome bih ostao, bez iznošenja nekih primera. U zaključku imamo raspad grupe, koji se mogao naslutiti odlaskom bas gitariste Bojana Pečara. I kako to ovde već stoji, to je bio šok od koga se ostali u grupi nikada nisu oporavili uz posteriori sled događanja. Milan u Brazilu snima Angel’s Breath, Margita zbunjena saznanjem tim! U pogovoru sam smogao snage za izdvajanje:
Nekoliko meseci kasnije, svi mediji su doneli vest koju niko nije hteo čuti jer oni koji ne treba da odu, na žalost odlaze prvi, kao Milan koji nije uspeo na vreme da otkrije zaklonjeno Mesto u mećavi!
O autoru ovog prikaza, Živku Ivkoviću možete pročitati ovde.
Tekst je prethodno objavljen na portalu PROZA ON LINE.