Leonora Karington i njena divlja, feministička strast u nadrealnom slikarstvu

Gledati slike Leonore Karington (Leonora Carrington) ili čitati njenu prozu, znači uhvatiti rituale veštičjeg sata, kada se preokrenu pravila stvarnosti i tela počnu da se pretvaraju u ptice ili zveri; sablasne figure da lebde u vazduhu. Kao gledaoci, više smo nego puki svedoci ove magije – postajemo joj saučesnici. Ponuđeno nam je mesto za svečanim stolom – pored pasa, dece, minotaura i fantastičnog, svojevrsnog vodenog stvorenja – u delu iz 1953. „I tada smo videli ćerku minotaura!“. Tajanstvene staklene kugle povlače stolnjak kao da su vođene sopstvenom silom. Sa desne strane slike nešto ne-sasvim lјudsko pleše prema nama. Nije ni čudo što je Edvard Džejms (Edvard James), Karingtonin prijatelј i pokrovitelј, jednom prilikom opisao njen rad kao „proizveden”, a ne oslikan.

I tada smo videli ćerku minotaura, 1953.

Kao nadrealisti – etiketiranje koje je često odbacivala – Karintonovoj nije bio stran mit i magija. U njenom pariškom okruženju 1930-ih bili su Maks Ernst (Max Ernst), Marsel Dišan (Marcel Duchamp) i Andre Breton (André Breton). Ipak, Leonorin nadrealizam seže u njene godine sazrevanja i odrastanja. Kao malo dete, imala je vizije duhova i životinja – divlјa kornjača, konj ili mačka samo bi „protrčali” kroz njeno vidno polje. Dok su njene ekscentričnosti uznemiravale njenu buržoasku britansku porodicu, priče poput ove upućuju na to da je Karingtonova još od ranih godina mogla videti stvari koje su bile izvan onog što je očigledno bilo vidljivo.

Da je bila rođena u neko drugo vreme, možda bi bila religiozni mistik, ali kao mlada žena u Evropi 1930-ih, Karingtovova se povezala sa nadrealističkim pokretom. Godine 1936, tokom studiranja umetnosti u Londonu, devetnaestogodišnja umetnica je upoznala Maksa Ernsta i kasnije se u njega i zalјubila. Zajedno su se preselili u Pariz da slikaju, piju i povremeno svađaju sa Ernstovom (razumlјivo) razjarenom suprugom, francuskom slikarkom Mari-Bert Aranš (Marie-Berthe Aurenche).

Karington je 1938. dovršila svoj autoportret, rani prikaz onoga što je kasnije nazvala svojim „unutrašnjim animalizmom”. Na slici Karington sedi na stolici u atipično minimalistički uređenoj sobi –njena kosa levitira kao da prkosi gravitaciji, obučena je u uske pantalone za jahanje, kolena su joj rastavlјena. Svoju desnu ruku pruža ka hijeni, koja stoji pored nje i uzvraća gestom. Oči hijene su plave, bademastog oblika, tako da se nešto gotovo lјudsko naslućuje u njima. Hijena, najdivljija od svih divlјih životinja, čupava, ružna, manijakalno se smeje dok naokolo kopa po smeću – bio je jedan od omiljenih likovnih prikaza same Karingtonove.

Fantastične figure konja, 2011.

U „Debitantu“ (1937–38), jednoj od njenih najpoznatijih kratkih priča, hijena nosi lјudsko lice da bi se „uklopila“ kao pripovedač (mada bezuspešno). Kroz slikarstvo i fikciju, Karingtonova (sama bezvolјna debitantkinja) ukazala je na nekontrolisanu divlјinu u sebi. Na površini, Karingtonova se lako može kategorisati kao lјudska žena. Šta je bilo ispod tog oblika bilo je mnogo teže definisati.

Izbijanje Drugog svetskog rata sa sobom je donelo i razdoblјe teške mentalne traume za umetnicu. Ernsta, koji je bio Nemac, odveli su u logor ratnih zarobljenika, 1939. godine (a zatim ponovo 1940.). Ovo nasilno odvajanje, u kombinaciji sa okolnom pretnjom rata, dovelo je do narušavanja mentalnog zdravlјa Karingtonove, pa je na kraju protiv svoje volje smeštena u psihijatrisku ustanovu Santander u Španiji. Iskustvo emocionalne patnje, bolnih medicinskih tretmana i prisilnog zatvora duboko su je pogodili tako da je jednom prilikom napomenula sledeće: „Iznenada sam postala svesna da sam smrtna i krhka i da mogu biti uništena.“

Dole, 1940.

Kroz ovu ranjivost razumela je i shvatila svoje telo kao nešto sklono transformaciji. „Prestala mi je menstruacija”, napisala je u autobiografskoj kratkoj priči „Dole” iz 1943. „Transformisala sam svoju krv u sveobuhvatnu energiju – mušku i žensku, mikrokosmičku i makrokosmičku – i u vino koje su pili Mesec i Sunce.” Ipak, nesumnjivi užas ovog perioda, omogućio je Karingtonovoj da razume alhemijski potencijal tela, što se kao ideja duboko odrazilo na njen kasniji rad.

Posle nekoliko meseci boravka u mentalnoj ustanovi u Santanderu, Karingtonova je otputovala u Madrid. Kada je saznala da joj je porodica ugovorila boravak u nekoj drugoj mentalnoj ustanovi u Južnoj Africi, verovatno dugoročno, isplanirala je bekstvo i pobegla uz pomoć meksičkog diplomate kojeg je upoznala preko Pabla Pikasa. Karingtonova i diplomata brzo su se venčali u Lisabonu i obezbedili prolazak brodom u Meksiko.

Zeleni čaj, 1942.

Meksiko se pokazao kao dobroizabrano utočište. U Evropi je porast fašizma značio ograničeno kretanje i sve neprobojnije granice, ali Meksiko je otvorio svoja vrata celom svetu. Cvetala je umetnička i intelektualna zajednica: evropski umetnici poput Bretona (Breton), Volfganga Palena (Wolfgang Paalen) i Remediosa Varoa (Remedios Varo) (koji je postao veliki Leonorin prijatelј), kao i revolucionari poput Lava Trockog susretali su se s meksičkim umetnicima poput Migel Kovarubijasa (Miguel Covarrubias), Dijege Rivere (Diego Rivera) i Fride Kalo (Frida Kahlo) .

Meksiko je očarao Evroplјane. Koegzistencija mezoameričke i kolonijalne španske kulture shvaćena je kao živo otelotvorenje nadrealističkog koncepta jukstapozicije, a široko rasprostranjena praksa strahopoštovanja prema precima ponudila je manje suprostavljeni odnos između života i smrti. Iz tih ali i drugih razloga, Breton je Meksiko opisao kao „Nadrealno mesto par ekselans.“ (Značajno je da su meksički umetnici bili ambivalentniji prema etiketiranju, a Frida je jednom rekla: „Nikada nisam znala da sam nadrealista dok mi Andre Breton to nije rekao.”)

U Meksiku, gde je živela do kraja života, Karington je bila slobodna da istražuje svoj „unutrašnji animalizam” kroz zoo vrt hijena, konja, guski, vrana i guštera. U slici „Pastoral” (1950.) letnji izlet je preoblikovan u ritual hranjenja: Himera Čovek-jež drži mrtvu pticu za vrat, dok ležeći goli androgin lik gleda u njega. Sedeći u blizini, dve druge figure se naginju jedna prema drugoj – jedna lјudska, jedna možda ne – kao da se nalazi usred fizičke transformacije. Da li postaju lјudi ili životinje ili oboje odjednom, to je već pitanje?

Pastoral, 1950.

Da se ovaj rad bavi hranjenjem nije slučajnost, jer je Karingtonova smatrala da je sam čin kuvanja čin alhemijske transformacije. Posvećivala je sate svog vremena u pripremi složenih i potpuno nejestivih jela, poput zeca punjenog ostrigama ili omleta punim lјudskim dlakama. Često je posluživala takva jela kao večeru na maštovitim zabavama, na istovremeno oduševlјenje i odvratnost svojih prijatelјa.

Karingtonovi rituali transformacije su preteča današnjih priča o ljudskom telu. Počinjemo da shvatamo da su naša tela krhke, pometene materije ograničene svetom koji nas okružuje. Bakterije koje čine naš mikrobiom creva, na primer, pokazuju da u svima nama zaista postoji životinja. Postoje procesi koji nas povezuju, čak i ako ih ne vidimo. Karingtonova je bila proročica, sposobna da opazi one veze koje prevazilaze uobičajenu percepciju. Na njenim slikama su tela nestabilna, kreću se između roda, vrsta, života i smrti, ipak – kao što neki pričaju već godinama, ali mnogi od nas tek sada počinju da razumeju da to uopšte nije fantastika.

Karingtonova je umrla u Meksiku 2011, kao jedan od poslednjih preostalih nadrealista. Kroz svoj život odbijala je da objašnjava svoj rad – logika je, na kraju krajeva, bila prepreka viđenju. Takođe, nije volela bilo kakav pokušaj nametanja mišljenja i formulisanja njenih vizuelnih prikaza (što bi, verovatno, uklјučivalo i ovaj esej). Posmatrajući izvan vidlјivog sveta, izvan racionalnog ili razumlјivog, Karingtonova nas ostavila samo sa apstraktnim terminima poput „magija”. Ali možda je magija ono što se dešava kada, kao što je i sama rekla, neposredno pred smrt, umetnost „dolazi odnekud drugde”.

Link ka originalnom tekstu: Leonora Carrington Brought a Wild, Feminist Intensity to Surrealist Painting

Tekst preveo i adaptirao Miljan Ristić a.k.a eXperiment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com