Rodno mesto Džeza

Krajem 19. veka, dok se ostatak Amerike odvikavao od ratnog marširanja, Nju Orleans (New Orleans)  je igrao u vudu ritmu.

Nju Orleans je bio jedino mesto u Novom svetu gde je robovima bilo dozvoljeno da poseduju bubnjeve. Vudu rituali bili su javno tolerisani i dobro posećeni, kako od bogatih tako i od siromašnih, kako od crnaca tako i od belaca, kako od uticajnih ljudi tako i od anonimusa. I baš u Nju Orleansu je sjajni plamen evropskih truba uleteo u mračnu tutnjavu afričkih bubnjeva; bilo je to kao kada munja sretne grom. Lokalno stanovništvo iskoristilo je taj zvuk i spojilo ga sa muzikom koju su čuli u crkvama i barovima i tako stvorili novu muziku, divlju i ushićenu muziku. Ona je načinila ljude slobodnim. Ona je načinila da se ljudi osete živim. Naterala je ljude da ustanu i igraju. I igrali su u ime rođenja Američke muzike. I nigde se nije igralo kao što se igralo u Nju Orleansu, gradu koji je već navikao da se oseća ushićeno i koji je znao da izrazi svoje ushićenje. Grad u kojem ste mogli igrati na sred ulice, u sred bela dana, u sred radne nedelje i umesto da su se ljudi pitali zašto niste na poslu, oni su se pitali kako mogu da vam se pridruže. Veličanstvenost Nju Orleanasa je u tome da je i dan danas isto stanje stvari. Svi vole parade. Sve je dotaknuto radnosnom anahrijom zvanom Nju Orleans džez. I svačije je srednje ime „slavlje“.

 

Ono što je sigurno i potpuno jasno je to gde je džez počeo, čak se i istoričari slažu sa time. Međutim, ono što nije u potpunosti jasno je kada je džez počeo i ko ga je pokrenuo.

Neko će reći da je džez rođen 1895. godine kada je Badi Bolden (Buddy Bolden) osnovao svoj prvi bend. Drugi će reći 1917. godine, kada je Nik Laroka (Nick LaRocca) i njegov Original Dixieland Jazz Band snimio svoju prvu džez numeru, „Livery Stable Blues”. Ferninand Dželi Rol Morton (Ferdinand „Jelly Roll“ Morton) je rekao:

Opšte je poznato, van svake sumnje, da je Nju Orleans kolevka džeza, a meni je pripala ta čast da budem njegov tvorac 1902. godine.

Naravno, džez nije samo pronalazak. To je muzika koja živi, koja raste,  koja umire, koja se menja, koja ostaje ista. Džez je američkoj muzici ono što je Misisipi Americi, i baš kao što se mnogo reka uliva u Misisipi, muzičari i muzika mnogih kultura sjedinjenji su u džez stvaralaštvu. I to sjedinjenje se dogodilo možda u jedinom mestu na svetu gde je to bilo moguće, gde je vladao multi-kulturalizam koji je bio ugrađen u tkivo svakodnevnog života: u Nju Orleansu. Najverovatnije, najranije zabeležena upotreba afričkog ritma spojena sa evropskom „klasičnom“ muzikom je „La Bomboula-Danse Negre” koju je komponovao Luis Morou Gotšalk (Louis Moreau Gottschalk) 1847. godine. Luisov otac bio je jevrejski doktor koji se iz Engleske preselio u Nju Orleans. Njegova majka je bila francuskog porekla ali je rođena u Nju Orleansu. Odrastao je u francuskoj četvri koja je bila samo dva bloka od Kongo četvrti, koja je bila centar vudu bubnjarenja i igranja u Nju Orleansu.

Još dokaza o ranom džezu pružio je Papa Jack Laine’s band u Nju Orleansu oko 1885. godine kada je stvarao „ragged time” muziku, koju su muzičari svirali promenjivog tempa da bi stvorili ritam. Irski Papa Jack Laine’s Reliance Brass Band  bio je plodno tlo za mnoge muzičare, crne, bele i kreolske[1], koji su kasnije postali džez pioniri sa svojim bendovima. Luis Papa Tio (Louis „Papa” Tio), savremenik Džek Lejna (Jack Laine) bio je rođeni Nju Orleančanin meksičkog i kreolskog porekla. Bio je besprekoran klarinist i savršeni nastavnik klarineta, baš kao i njegov poznati brat Lorenco Tio stariji (Lorenzo Tio, Sr.) i još poznatiji bratanac Lorenco Tio mlađi (Lorenzo Tio, Jr).

Zajedno, Tio porodica uticala je na generacije mladih muzičara, usmeravajući ih ka sinkopi latinskih ritmova. Papa Tio podučavao je, pored ostalih, i velikog Sidnej Bešejeta (Sidney Bechet) i braću Bakejt (Baquet), Akilija i Džordža (Achille and George). Džordž Bakejt osnovao je Excelsior Brass Band sastavljen od muzičara crnaca. Takođe, svirao je sa kreolskim bendovima kao što su Manuel Perez’s Imperial Orchestra i Original Creole Orchestra. Radio je sa Badi Boldenom (Buddy Bolden) i snimao sa Dželi Rol Mortonom (Jelly Roll Morton). Akili Bakejt bio je odličan saksofonist kao i klarinetist. Svirao je uglavnom u belačkim bendovima, u Nju Orleansu sa Papa Jack Laine’s Reliance Brass Band-om i u Njujorku sa Jimmy Durante’s Original New Orleans Jazz Band-om. Akilov izbor da svira sa belcima nije bio ništa neobično za to vreme. Pored Akila na klarinetu, u Papa Jack Laine’s band-u bio je još i Dejv Perkins (Dave Perkins) na trobonu, još jedan plavoki muzičar crnačkog porekla, koji je takođe svirao sa Badi Boldenom. Iako nije sigurno da li je Bolden ikada svirao sa Lajnom, može se reći da ga je čuo i da je bio pod uticajem Lajna, baš kao što je Lajn najverovatnije bio pod uticajem Boldena. Nik Laroka je svirao sa Papa Džek Lajnom, kao što i jesu svi članovi Original Dixieland Jazz Band-a. Laroka je bio sicilijanskog porekla. Njegov otac je bio kornetist u sicilijanskom marširnom orkestru, koji je koristio iste instrumente kao i marširni plehani orkestar Nju Orleansa, koji je takođe poštovao tradiciju sviranja na sahranama. Moguće je i verovatno da je Nik Laroka slušao i bio pod uticajem Badi Boldena koji je imao najpopularniji crnački bend pred sam kraj 19. veka. Vili Bank Džonson (Willie Bunk Johnson), još jedan svirač korneta, tvrdio je sledeće:

Kralj Bolden i ja bili smo prvi ljudi koji su svirali džez u dragom gradu, starom Nju Orleansu.

I onda se pojavio najpoznatiji od svih njih, Luis Armstrong (Louis Armstrong), koji je rekao sledeće u svojoj autobiografiji:

Prvi veliki džez orkestar bio je osnovan u Nju Orleansu od strane kornetiste Dominika Džejms Laroke (Dominic James LaRocca). Zvali su ga Nik Laroka. Njegov orkestar imao je samo pet instrumenata, ali bili su oni pet najvrelijih instrumenata, nešto što nikad ranije nije bilo poznato.

Ovo su samo neka od imena praotaca džez idioma, ali pitanje je ko je stvarno prvi svirao džez? Po svim strastveno-održivim teorijama, jedini pravi i istinit odgovor je Nju Orleans.

Džez nije rođen konkretnog dana, stvarao se tokom određenog vremenskog perioda. Nije samo jedna osoba ili jedna rasa zaslužna za njegovo stvaranje. To je skup i spoj esencije i emocija mnogih ljudi i raznih kultura.

Kada su okolnosti povoljne i kada se raznovrsni uticaji ujedine radi stvaranja nečeg posebnog, kada se mnogi ukusi kombinuju da bi se dobio novi izraz, to je veće od samog zbira svih tih elemenata od kojih je on i sačinjen. Postoji ime za to: Možemo ga nazvati Gumbo[2]. I baš kao i džez, nigde se ne stvara takav gumbo kao u Nju Orleansu.


[1] Kreol – Dete evropskih roditelja rođeno u bivšim francuskim, španskim i portugalskim kolonijama Amerike, Afrike i Istočne Indije (prim. prev.)
[2] Gumbo – Vrsta kejdžun (Cajun) muzike koja se sastoji od živahne mešavine zvukova i stilova i koja se u velikoj meri vezuje za Luzijanu, pa samim tim i za Nju Orleans kao najvećim gradom u Luzijani (prim. prev.).

Originalni tekst: Jazz Birthplace

Tekst preveo i adaptirao Miljan Ristić a.k.a eXperiment

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com