CINEMA je Nitogen i Nitogen je CINEMA

cinema logo unutraU malom gradu u Srbiji, u kakvom živim, mogućnosti su prilično sužene. Po pitanju svega. Još ako je taj grad udaljen nekoliko stotina kilometara od prestonice, kao što jeste slučaj, mogućnosti su još manje. Za mnogo toga ste uskraćeni. Ali mislim da je jedna od najvećih uskraćenosti po pitanju noćnog života, odnosno po mogućnosti izbora gde možete otići u provod. Jedina ponuda, pored sijaset kafana gde se možete napucati hiljadama kalorija i holesterolom serviranim u ogromnim porcijama, manje-više kvalitetnog roštilja, jesu nekoliko ‘fensi’ kafića u kojima se okuplja ‘elita’ grada. Tipična sedeljka, tračarenje, poziranje i glumatanje dok se u pozadini čuje muzika sa neke radio stanice. Subotom, zna se, narodnjaci do zore. Kao i uvek, sviraće neki umišljeni bend sa blesavim imenom koji je utripovao da zna da svira i koji će svojim amaterskim sviruckanjem tu lakrdiju od muzike činiti još nepodnošljivijom i odvratnijom ili će pak muzika biti puštana sa kompa. Kako god da okreneš, turbo-folk je neizbežan.
Leta su malo živahnija. Kada gastarbajteri dođu u svoju rodnu grudu sa „trulog divljeg zapada“ na urlap. Onda turbo-folk EUforija eskalira do maksimuma, pa našu malu palanku često obleću i prave zvezde turbo-granda uvek željne novca, dok se mladi gastarbajterčići mangupiraju kako imaju mnogo para naručujući ture i ture pića uglavnom na iskvarenom nemačkom jeziku, folirajući se da ne znaju da pričaju svoj maternji jezik vlaško-srpski. Leti je naš Negotin u tom fazonu. Uglavnom služi za iživljavanje naših žitelja koji žive i rade u EU, a koji su ipak rešili da dođu domu svome i pokažu svima koliko su uspeli u tom dalekom belom svetu, jer tamo to ne mogu. Tamo moraju da poštuju red i zakon. Tamo su uglavnom niko i ništa. I šta će im onda novac ako svima ne mogu da pokažu da ga imaju ili pak da glume da ga imaju, da se izazove što veća zavist i ljubomora kod rodbine, prijatelja i poznanika. Zbog toga i dolaze u svoj rodni kraj. Ovde mogu sve. Ovde je sve dozvoljeno. Zato se tako i ponašaju. A lokalne kafedžije se maksimalno trude da im ugode, samo da im uzmu što više para. A ‘strendžeri’ se frajerišu, prenemažu, foliraju i troše teškom mukom zarađen novac tamo daleko samo da bi ostavili utisak. I svi su zadovoljni. Ili barem svi.
Zato više i nije nikakvo čudo što kafići nisu više ono što i treba da budu. Da prezentuju stil, modu, kulturu, umetnost. Da budu avangarda. Da u njima čujete muziku koju nikada niste čuli. Da prisustvujete nekoj svirci, književnoj ili tematskoj muzičkoj večeri ili bilo kom drugom umetničkom događaju. Ne, kafići su postali refleksija društva kojem pripadaju. Manifestacija Farme, Pinka i Granda na jednom lokalnom nivou. Kičeraj i kvazi fenseraj. Jedino je bitno zaraditi što više para.
Jedini kontrast svemu tome, jedino drugačije mesto u ovom našem malom jadnom gradu, koji više i nema status grada, ali ja ću ga ovom prilikom nazivati tako zbog toka same priče, jeste Caffe club CINEMA, klub koji vodi naš drug, panker u duši i zaljubljenik u muziku od malih nogu: Miroslav Lučić – Luča, jedan opasan i uporan lik koji se dugi niz godina trudi, ratujući sa vetrenjačama, da ta drugačija muzika opstane. Više puta sam to rekao i dalje to tvrdim i mislim: „Rock and roll i dalje živi i opstaje u ovom našem Negotinu samo zahvaljulući Luči i njegovoj kafani, kako voli da je naziva“.
Bilo je mnogo dobrih kafića u našem gradu. Kultnih. Royal, Blue Velvet, Zlatna Zvezda, Bar 90 ili ?, Kashmir… Ili su bila neka malo bolja vremena, a mi bili mlađi i luđi pa nam je sve bilo mnogo bolje. Međutim, i pored poslednje konstatacije, ipak tvrdim da je Cinema bio najkompleksniji i najaktivniji kafić (klub) od svih i da je po pitanju muzike, R’n’R-a, undergrounda, punka, tog urbanog i gradskog duha najviše pružio pre svega samom gradu.

Fotografija: Filip Ristić

Fotografija: Filip Ristić

Iz tog razloga sam i rešio da pišem o Cinemi, baš zato što je klub kao takav, u jednoj maloj sredini bio najveći bunt protiv stanja stvari koje vlada i u kojem živimo. Biti drugačiji u moru istovetnosti je veoma teško. Treba mnogo volje, truda, snage, živaca i novca voditi takvu borbu. A ponuditi nešto drugačije i opstajati kao drugačiji mnogo godina, dosledno furajući svoj fazon i kada to nije bilo baš isplativo, gotovo je nemoguća misija. Iako kruži priča da će kafić prestati sa radom, jer je kuća u kojoj se kafić nalazi prodata, sve napred rečeno stoji, sve što sam rekao mislim i potpisujem.
U nekim prošlim vremenima, dalekih devedestih godina prošlog veka, postojao je jedan post-pank bend pod nazivom NITOGEN. Bio je to odličan bend koji je za svoj naziv izabrao kontra napisan naziv grada u kome je nastao i samim tim na jedan simboličan način iskazao svoj bunt, svoju muziku i svoj stav. Najpankerskija reč koju sam čuo. Taj bend više ne postoji, ali reč Nitogen i dalje živi. Da se ne bismo pogrešno razumeli, Nitogen nije samo kontra napisana reč grada u kome živimo. Naprotiv. To je pogled na svet, ideja, odnos prema životu, filozofija… Evo i posle više od dvadeset godina od kada je izraz Nitogen nastao, on je i dalje je u primeni, možda mnogo više nego ikada pre. Nitogen i dalje označava drugačiji način, bunt protiv konvencionalnosti, tipičnosti, ustaljenosti, prosečnosti, opšte prihvaćenih normi… U najvećoj meri to je omogućio Luča sa svojim kafićem Cinema. Da u jednom gradiću, varošici koja svakim danom sve više propada i koja je na pragu izumiranja, pod nazivom Negotin, postoji i opstaje jedan veliki, veoma bitan i drugačiji grad, NITOGEN. Grad punka, rock and rolla i undregrounda. A to nije mala stvar moraćete da priznate.

Fotografija: Alex Ivanji

Fotografija: Alex Ivanji

Zašto je Cinema zaslužila ovolike reči hvale?

Caffe club Cinema osnovan je 17.10.2010. godine i do današnjeg dana ukupno je organizovano:
blizu 200 nastupa bendova iz Srbije, Grčke, Bugarske, Holandije…
preko 100 večeri elektronske muzike, nastupa DJ-eva iz Srbije i regiona,
14 rep nastupa,
6 književnih i promo večeri,
preko 300 ostalih dešavanja (projekcije filmova i koncerata, tematske večeri, prenosi utakmica…).

U najvećem broju slučajeva živa svirka je održavana subotom. Možda svirka nije bila baš svake subote, ali redovno su iste održavane što je pružalo jedan kontinuitet u delovanju i samim tim u ponudi nečeg drugačijeg u gradu. Pre svega u Cinemi su svirali mladi i neafirmisani bendovi iz cele Srbije i regiona, što klubu Cinema daje jednu drugačiju dimenziju, dimenziju pokrovitelja i promotera mladih bendova, sveže krvi i novih ideja što me neminovno asocira na kultni klub CBGB u kojem su mnogi veliki bendovi prvi put svirali, kao što su: Ramones, Patti Smith, Blondie, Talking Heads…, a u nekim kasnijim godinama i bendovi: Agnostic Front, Cro-Mags, Sick of It All, Korn, Green Day, Guns n Roses…
Možda je malo pretenciozno porediti Cinemu i CBGB i svakako da ta dva kluba ne mogu biti u ravni, ali ono što je CBGB bio za Njujork i svet muzike uopšte, to je Cinema za Nitogen, Timočku Krajinu pa čak i Srbiju. Mnogi veći gradovi u Srbiji nemaju takav klub, gde se redovno održavaju svirke, DJ nastupi. Gde se Rock and Roll i dalje kotrlja bez obzira koliko to bilo teško. A to i jeste suština Rock and Roll-a, zar ne? Da, kada je najteže, da se i dalje kotrlja!

Repetitor

Repetitor @ Cinema, 2011, Fotografija: Miljan Ristić

Pored mnogih mladih bendova koji su svirali u Cinemi, nastupali su i poznati bendovi, ali i bendovi koji su u međuvremenu postali i šire poznati npr: Repetitor, čiji je poslednji album „Gde ćeš“, objavljen krajem 2016. godine proglašen za najbolji album u regionu u 2016. godini. Repetitor i pomenuti album su pogotovu dobro prihvaćeni u Hrvatskoj, što samo potvrđuje činjenicu da dobra muzika ne zna za granice koje svakako da postoje između nas i dragih nam suseda. Pored Repetitora nastupali su još i: Dža ili bu, Novembar, Popečitelji, Kiza Bluza Bend, Language.Sex.Violence, Bolesna štenad, White Rabbit band, Remedy i mnogi drugi.

Language.Sex.Viloence @ Cinema, 2016

Language.Sex.Viloence @ Cinema, 2016

U novembru 2015. godine DJ Alex Ivanji, u saradnji sa Lučom, pokreće projekat „FABRIKA“ koji u osnovi ima promociju elektronske muzike, pre svega lokalne i regionalne scene. Tako da je, počevši od novembra, skoro svakog petka u Cinemi muziku ‘vrteo’ neki DJ ili njih nekoliko. Na taj način Cinema je preuzela primat i u promociji elektronske undreground muzike, ne samo u gradu, već u čitavom regionu. Ljubitelji elektronike imali su mogućnost da čuju dobar house, deep house, progressive, minimal, psychedelic trance…, u svom gradu, u Nitogenu, u Cinemi. Svaki petak bio je rezervisan za elektro party, što nije mala stvar. Muziku je puštalo mnogo odličnih srpskih DJ-eva, ali i DJ-eva iz Rumunije, Holandije, Bugarske, Austrije, tako da je Cinema i na taj način postala klub koji se sve češće spominjao i u svetu elektronske muzike.

fabrika

Za kraj mogu samo da se zahvalim Luči na svemu, što je imao pre svega viziju i hrabrosti da pokrene jedan takav klub, a posle, što je imao snage, volje i istrajnosti da opstane sve to vreme. Ne mogu ni da pretpostavim koliko je to težak poduhvat. Iako, kao što sam prethodno već pomenuo, kruži priča da se Cinema zatvara, to nema značaja za ovaj tekst. Cinema je obeležila jednu epohu u našem gradu, pružila utočište velikom broju ljudi, ostavila trag koji će, evo počevši sa ovim tekstom, polako ući i u istoriju. Žao mi je ako je ta priča u vezi sa zatvaranjem istinita jer sam mnogo lepih trenutaka proveo u Cinemi. Mi ljudi, strastveni uživaoci i poštovaoci muzike, drugačije muzike, suprotne opšte prihvaćenoj, ultra-mega-giga popularnoj, kako ju je imenovao Rambo Amadeus – turbo folku, Cinemu smo doživljavali kao svoj hram. Svoju svetinju. Dolazili smo da bismo se opustili, pobegli od svakodnevice, popili po koje piće i slušali dobru muziku. Muziku koju više nismo mogli da čujemo ni na jednom drugom mestu u gradu. Nama je to mnogo značilo. Meni je to mnogo značilo. Koliko sam samo puta bio na svirkama, elektro partijima i tematskim večerima gde bih se proveo neverovatno dobro. Gde bih se ratosiljao sve te negativne energije nataložene u mom biću, a koja je bila svuda oko nas i koja je neizbežno na svakog, u manjoj ili većoj meri, uticala, gde bih napunio baterije za dalje guranje kroz život prepun stresa, briga, problema i besparice. Ako se Cinema zatvori, više neće biti mesta koje mi je tako potrebno i neophodno. Neće više biti mesta gde će se čuti muzika koja godi mojim ušima, koja je prekopotrebna mojoj duši, koja će nam govoriti da još uvek ima nade i mogućnost izbora, da nije sve propalo i postalo ružičasti farmerski turbo-folk rijalati šou. Ali, šta da se radi. Biće onako kako mora biti. Život ide svojim tokom i nameće nam neka svoja pravila koja mi, hteli to ili ne, moramo da prihvatimo. Meni je bila izrazita čast i zadovoljstvo napisati ovaj tekst. Na taj način ću u izvesnoj meri sprečiti od zaborava sećanje na postojanje jednog super dobrog kafića, tamo negde daleko, bogu iza nogu, u istočnoj Srbiji.

Sve u svemu, hvala ti, Lučo, što si bio Cinema, što si bio ta drugačija muzika, što si bio Rock and Roll, što si omogućio da Nitogen živi i opstane sve ove godine unazad. Hvala. U moje ime i u ime svih NITOGENACA!

cinema people

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com