24.09.2011. Dan zombija

Veliki dan, taj 24. septembar. Naročito za moju porodicu i mene. Na taj dan pre 12 godina rodio se Marko, stariji sin. Znači slavlje. Međutim, danima pre rođendana razmišljao sam kako da Markov rođendan provedemo što originalinije i što atipičnije. Neminovno je slavlje, prežderavanje i prepivanje, gomila gostiju, ali mi smo hteli nešto više. I onda se ukaza rešenje.

Omladinski centar Zaječar je 23. i 24.09.2011. organizovao Festival Fantastike a između ostalog, i šetnju zombija (Zombie Walk) u okviru istog. Dilema je bila rešena iz momenta. Vodićemo klince na šetnju zombija s obzirom na to da se na zombije maksimalno lože. Igraju igrice, gledaju filmove a očigledno da ne shvataju ko su i šta su zombiji. Ni slutio nisam da će priča ići sasvim drugim tokom. Krenuli mi iz Negotina, sa ubeđenjem da će to biti performans odnosno da će se odabrana ekipa ljudi maskirati u zombije, šetati gradom i pritom široke narodne mase zgražavati i šokirati. Nisam ni naslućivao da će se moja deca transformisati u zombije.

Došli mi u Omladinski centar, kad ono posao u najveće piči. Svi se šminkaju, svi hoće da budu zombiji. Moji klinci se oduševiše kad čuše da i oni mogu da budu hodajući mrtvaci. Nije bilo šanse da im ne dozvolimo. Na kraju supruga i ja aminovasmo. Budite zombiji. Valjda smo zato i otišli tamo. Da uveličamo čitav taj događaj.

Uđe Mare u celu tu priču transformacije deteta u zombija. Šminka, gumene rane i čirevi, veštačka krv… Glavni zombimejker, lik koji je ljude, žene, decu, momke i devojke, transformisao u hodajući užas, mobilni horor, armiju mraka: Miroslav Lakobrija. Malo je reći umetnik. Slika po ljudima i to tako dobro radi. Njegova umetnička dela su pokretna, od krvi i mesa i gde god da se pojave izazivaju pažnju. Niko ne može ostati ravnodušan. Ma kakvi ravnodušan. Teško je ostati neuplašen, neužasnut i nezgrožen. Maske su i više nego realne ako to možemo nazvati realnim.

Međutim, nastade prava pomama. Svi htedoše da budu zombiji, a ekipa »special effects šminkera« nije mogla da postigne tu navalicu. Iz tog razloga i mnogi od prisutnih se uključiše u celu priču. Krenuše i oni da prave zombije. Svi slikaše po ljudima. Ljudsko lice postade slikarsko platno. Majke šminkaju svoju decu, devojke svoje momke, momci devojke, drugovi drugare… Svi postadoše Lakobrijini šegrti u toj make-up magiji koja je ljude pretvarala u umetičnka dela. Umetnička dela koja izazivaju strah i šok. Lakobrija je sve to nadzirao kada bi na trenutak uhvatio predah. Gledao je kako drugi šminkaju, davao smernice, prepravljao i upotpunjujavao maske, a zombija je svakim časom bilo sve više. Na kraju i ne znam da li se taj zombie walk i održao. Mi se zamlatili oko šminkanja.

Po završetku zombifikacije vratismo se u NG. Svratismo u jedan dragstor gde stalno kupujemo da vidimo reakciju ljudi. Ljudi šokirani, uplašeni, oduševljeni, zgroženi. A tek kad je društvo videlo da su im drugari postli pravi pravcati zobiji. Nema tih reči koje to mogu opisati. Na kraju mi sin reče da je ovo najbolji poklon koji je mogao da dobije za rođendan.

Ja ponovo sedoh u auto i sa ortakom vratih se na festival, na koncert slovenačke grupe TORUL u Omladinskom centru a kasnije na after party u kafeu Plan B. Pravi zombie walk je tek tada počeo… Morao sam da se vratim. To nije smelo da se propusti. I nisam pogrešio. Upoznao sam mnogo cool i kreativnih ljudi. Vodili kvalitetne konverzacije i super zezali. Dobra muzika je upotpunila čitav događaj. U svakom slučaju jedna svetska zajebancija. Hvala Omladinskom centru za ovo. Imate maksimalnu podršku eXperimenta.