Sinoć oko 20 časova, odoh kod supruge u frizerski salon da bismo, po završetku posla, otišli do centra na jedno pićence, kad ona u najvećem poslu. Tek je krenula da farba kosu žene srednjih godina. A gde je šišanje pa feniranje. Bogami sat vremena čekanja.
Dok sam se pomalo nervirao što se situacija nije odvijala kako sam planirao, u prvom trenutku nisam primetio da je u salonu na dvosedu sedeo jedan mali plavušan. Priđoh mu i krenuh sa pričom sa njim tipa kako se zove, koliko ima godina, da li ima devojku… On pri spomenu devojke poče stidljivo da se smejulji i tako se nas dvojica za tili čas sprijateljismo. Sedoh na dvosed preko puta mališana i nastavih priču. U jednom trenutku on ustade i dođe do mene.
»Idemo napolje da pričamo, ovde mi je dosadno« reče mi i uhvati me za ruku i izvede iz salona.
Seli smo na stolice ispred salona i nastavili sa pričom. Ja ga pomazih po kosici, a on kao da je to jedva čekao, pripi se uz mene kao pijavica. Gutao me je pogledom svojim krupnim plavim okicama i pričao mi nešto. Ja u tom trenutku shvatih u čemu je stvar. Imao sam osećaj kao da mi je neko nabio nož u stomak. Njegova reakcija i ponašanje to mi je govorilo i zbog toga sam se baš uznemirio i potresao. Neka trema, nespokoj mi je ispunila dušu. Taj petogodišnjak je rastao bez oca u to sam bio ubeđen.
Što sam duže pričao sa mališanom on se sve više pribijao uz mene. U jednom trenutku pomazi me po kosi i reče mi da sam mnogo dobar. A meni krenu želudac da se uvrće. Došlo mi je da iskočim iz sopstvene kože. Potom krenuše molbe da se prošetamo gradom. Rekoh da to nije problem, ali da mora da pitamo mamu aludirajući na ženu koja se šiša. Kad mališan skoči kao oprljen.
»Nemoj mamu da mi spominješ!!! To mi nije mama. To je moja baka«.
Zbunjen i zatečen uđoh u salon i upitah baku da li moj novi drugar i ja možemo da idemo u jednu šetnju. Baka (za koju nikad ne bi rekao da je baka) se umesto odgovora samo iskreno i iznenađeno osmehula. Krenuli smo ka centru. On me je uhvatio za ruku i stiskao tako jako kao da mu od tog stiska život zavisi. To je samo potvrđivalo koliko je mališan bio ushićen, srećan, koliko mu to znači i koliko on zapravo pati. Upitah ga gde živi i da li živi sa mamom i tatom. Nisam mogao da izdržim. Morao sam da znam. A on, sada već opušten, reče mi da ne živi ni sa mamom ni sa tatom već da živi sa babom i dedom. Da mama i tata žive u drugom gradu i da ih dugo nije video niti čuo. Ja brže bolje promenih temu. Tek sada sam se osećao potišteno.
Koračao sam centrom grada sa mališanom koji me je čvrsto stezao za ruku, kao da se plašio da mu ne pobegnem. Poznanici (mali grad, šta ćeš) gledali su čije to dete šetam i zbunjeno smeškali i komentarisali a ja nisam obraćao pažnju na nikog sem na tog mališana. Hteo sam da mu pružim maksimalnu pažnju i učinim veče što lepšim i prijatnijim. On je insistirao da se prošetamo centrom grada, da svi vide… Prošetali smo se. Posle smo otišli na gradsko igralište i on se ljuljao, klackao, spuštao niz tobogan… Bio je neizmerno srećan. Kasnije sam mu kupio sladoled i on se izmazao kao prasence. Po povratku u salon, na kiosku, kupio sam mu jednu figuricu Gormita. Tu radost ne mogu da vam opišem. Moji klinci imaju pedesetak Gormita, ali to im više ništa ne predstavlja a ovaj plavooki mališan je poskakivao od sreće ne verujući šta mu se to dešava. »Brate, Gormit!« »Ekstra je!«, samo je to ponavljao.
Opet mi je rekao kako sam mnogo dobar, kako bi voleo da mu svaki dan bude kao današnji, kako će i sutra i uvek da dolazi da se baka šiša a meni je već bilo loše. Zvao me je da sutra dođem kod njega. Počeo da objašnjava gde stanuje. Pitao me je gde živim, da li imam decu i da li može da dođe kod mene, a ja sam samo ćutao. Dobro sam znao da sam u tim trenucima, dok smo se igrali, šetali, pričali makar na kratko predstavljao očinsku figuru, da sam bio otac kakvog želi, kakav mu je potreban i kakav mu nedostaje. Znao sam da bezuspešno pokušavam da popunim tu prazninu u duši, umanjim uskraćenu ljubav i pažnju, ublažim tu patnju i tugu, ali sam se trudio. Bilo mi je žao da jedno tako malo i lepo biće bude tužno i nesrećno. Ujedno mrzeo sam njegove roditelje iako ih nisam poznavao.
Bolela me je ta dečija tuga. Bolela me je ta njegova iskrenost, nedostatak ljubavi, odsustvo roditelja. Deca nisu kriva. Deca ne zaslužuju patnju, bol, tugu, nesreću… Neki odrasli zaslužuju, ali deca nikad. Deca nisu kriva. Njihove duše su čiste. Ona su anđeli. Ako postoje anđeli na zemlji onda su to deca, dok su još mala, dok ih ovaj surovi svet i društvo ne pokvari i uništi.
Kad smo stigli u salon mališan se pohvalio baki gde je sve bio i šta smo sve radili, međutim, Gormita je spustio na sto ispred dvoseda. Kada su polazili podsetih ga na Gormita a on mi reče da njemu ne trebaju Gormiti i da ga poklonim svom sinu. Ja uzeh Gormita i pružih ga ka njemu. On ga čvrsto zgarabi i pogleda me onim njegovim plavim okicama. Poljubih ga u obraz. Zamalo ne zaplakah kad mi mališan uzvrati poljupcem.
Evo i sad dok pišem ovaj post, osećam se nekako setno i jadno. Pao sam u depresiju zbog tog malog petogodišnjaka. Neki ljudi ne zaslužuju decu. Mnoga deca zaslužuju bolje roditelje. Mnogi dobri i plemeniti ljudi ne mogu da imaju decu. Pa jbm te živote zašto si tako surov i nepravedan…
Pa jel ideš danas u frizerski salon?
Branko
dobro pitanje. Ja ću u svakom slučaju otići do salona. To mi je redovna ruta. Ne znam šta da radim ako me mališan tamo čeka…
Znam, zeznuto pitanje. Ne bi hteo da ga navučeš na emotivni led i kasnije da ga razočaraš, a opet… ima neka tajna veza…
Branko
ma razumemo se u potpunosti
Nažalost pojedini ljudi nemaju ni životinjski instinkt prema svom potomstvu… Eto, postoje razlozi kad nekog opravadno mrziš…
Crno ili belo
mržnja je teška reč, mada sam je i ja pomenuo u tekstu.
Crno je što ne možemo da ih prepoznamo do trenutka dok se ne razmnože…
Crno ili belo
belo je što njihovo potomstvo može biti bolje od njih ali je poražavajuće što od malih nogu mora da osete tu gorčinu života
Opet sam se vratila, jer uvek ima ono “ali”… Ne znamo šta je stvarno istina. Moguće je da su dete ostavili na nedelju dana, a njemu se činilo da je večnost prošla…
i ranije su roditelji decu ostavljali sa babama i dedama, a oni odlazili zbog posla.. ne bih osuđivala dok ne čujem drugu stranu… to što mali pati, ne znači da ne pate i njegovi roditelji što nije sa njima.. jedan petogodišnjak ne može to da razume, ali ne znači da neće razumeti kasnije, pod pretpostavkom da su roditelji normalni ljudi, ako su debili onda je opet dobro što mali nije sa njima…
Šunjo
izbor uvek postoji, napustiti decu zarad novca ili bilo kog drugog razloga nije opravdanje. Dete je napušteno, i to je to, mada ja ipak mislim da su u ovom slučaju u pitanju drugi razlozi, sebičnost i nebriga. I ja sam radio van mesta boravka i stanovao u drugom gradu ali moja deca zbog toga nisu patila i bila usamnjena. Jeste da sam se lomio i mnogo putovao, ali bio sam kraj njih…
uh, krenuše mi suze kod poslednjeg pasusa…
lepo si rekao – ne zaslužuju svi decu.. a nisu ni jadna deca kriva… danas kao da je moderno da mladi par očekuje da su svi drugi dužni da se brinu oko njihovog deteta. Lično poznajem samo par njih koji ne dozvoljavaju ni jednoj strani familije da im se meša na bilo koji način, dok ostali prosto smatraju da imaju neprikosnoveno pravo na stanove, živote, živce i slobodno vreme svih ostalih… Taman posla da im neko kaže NE, pa to je onda ratni zločin. A ja se u tom momentu samo pitam – pa zašto su onda to jadno dete i pravili? I to što se pravdaju da nešto rade zbog dece – zapravo rade samo zbog sebe…
sjajan tekst
EM
dobrodošla u eXperiment…
slažem se sa svim što si iznela u svom komentaru. Najlakše se prave deca, teško se vaspitavaju i izvode na pravi put
Vrlo emotivan tekst. Vidi se da te je pogodio sinoćni događaj. Na žalost mnogo je takve dece. Mnogi roditelji mora po ceo dan da rade da bi svojoj deci obezbedili minimalne uslove za život. Rade od jutra do sutra i svoju decu retko viđaju iako žive u istoj kući, stanu… To nam je nametnuto, tako da su mnoga deca usamnjena i kad su roditelji kraj njih… Čovek jednostavno, nekad ne može da bira…
WOOman
postoje i takve situacije ali uvek se može pronaći malo vremena za male nevaljalce…
Brate mili, ti cim izadjes iz kuce uletis u neku scenu ;)
Stellamilenium
više neću da izlazim iz kuće
Dobar primer životnog puta ljudskog bića.
Vrlo smeli zaključci izazvani tvojim emotivnim egom.
Ne treba da budeš tužan, već na protiv. Obostrano doživljeni trenuci življenja.
Jedni vidljivi drugi skriveni.
Odličan i vrlo poučan tekst. Šteta što ne možemo da vidimo drugu stranu medalje, a to je:zašto roditelji žive odvojeno od sina?
Treba da budeš zadovoljan jer su učinio gest dostojan poštovanja.
Mišo
kontam ja to ali žao me dece …
Потресла ме је ова прича јер знам да таквих малих дечака има превише. Скоро је у Експлозиву била прича о малој деци чија је мајка отишла на море где је одмах нашла неког типа за кога се удала и никад се није вратила. Отац деце је био са њима мало, па се оженио опет а децу оставио својим родитељима. Виђа их ретко и то на 10 мин. Одвратних људи има свуда.
Letnja Oluja
priča jeste potresna baš zato što je istinita
Divan si, Exxx! Knedla mi u grlu ''
Jadna tugica od tog dečakaaa.aaaaa
Jungle Queen
ceo dan pričam o tome. Sa suprugom, prijateljima…
Spekmezio si i mene…i sam sam osjetljiv na djecu, ne znam kako bih se ponašao na tvom mjestu…možda bih odmah pobjegao od malog, ne želeći da mu pružam bilo kakve lažne nade…previše je takvih priča, a život je prepun stvari koje od nas prave tipove koji nađu načina da se sklone od svega sa dobrim izgovorom..
ma nemam pojma, ponekad mi se čini da je sve ionako otišlo dođavola.
Milko
najviše bih voleo da me je klinac zezao samo da bih mu kupio sladoled i Gormita, ali mali je on za tako nešto. Iskreno se radovao i bio je srećan. To mi je najbitnije u celoj priči
Tako mu se zalomilo. Ne znamo drugu stranu price. A opet ne postoje pravila, mozda ce biti bolji covek od onih koji su rasli sa oba roditelja.
Nema pravila..
Zelena
nije bitna druga strana priče a dete će sigurno biti bolje od onih razmaženih tatinih i maminih sinova baš zato što je život počeo da ga šamara od malih nogu, tako da će se dok odraste već navići na takvu grubu igru
Najžalosnije je što takvih priča ima sve više oko nas i ja uopšte ne vidim nagovještaj da bi se to moglo popraviti… U šta smo se to pretvorili i zašto, nikad mi neće biti jasno…
U pravu si, djeca su anđeli, i kakvi god da su razlozi njegovih roditelja mislim da nisu vrijedni tolike patnje ovog dječaka. Ali davno je rečeno, jedina stvar za koju niko ne traži dozvolu je roditeljstvo, a baš to jeste najteže i najvažnije na svijetu….
Cyber Bosanka
dobro si to rekla, dozvola za roditeljstvo, da se polaže test, kao vozački, pa ko položi može da ima decu a ko ne…
Nije da branim njegove roditelje, ali uvek postoji mogućnost da tako zarađuju za život i da nemaju drugi način, nego da dete ostave sa bakom i dekom. Poznajem jednu takvu porodicu, gde dečkić provodi najveći deo dana sa ujkom i dedom; jer mu razvedena mama radi ceo dan, a ova dvojica su automehaničari i rade od kuće. Kad god vidi nešto žensko, on skače u zagrljaj, traži da ga šetaš po kraju, obiđe krug po dvorištu, pa dođe da te poljubi u obraz, još jednom, opet, i tako u nedogled. :)
Sve u svemu, lepo je što si mu ulepšao dan, a on sam me je iznenadio svojom skromnošću (za koju se nadam da nije rezultat neke torture) i prihvatanjem poklona tek iz drugog puta.
Iva
kako god bilo mene je taj klinja prilično uznemirio
Svet je takav, lud i blesav. Neka deca stvarno ne zaslužuju neke roditelje, a neki roditelji ne zaslužuju da imaju decu. Znam iz ličnog iskustva pošto sam viđao druge roditelje koji znaju da “uguše” svoje dete. Tuga brate.
Tuga dečače
Exxx, ovo je prvi tekst koji sam procitala jutros. I rasplakao si me do bola. Uzas. Da, mnogi roditelji ne zasluzuju da imaju decu.
Kakva tuga, jbt…
Slazem se sa prvim komentarom – nemoj se navuci, mozes (mozete) samo jos vise da se povredis… Ili, jednostavno, usvoji ga ;)
Nastasija
Uh, pored živih roditelja…. jeste tuga, ali je i odgovornost
Rasplaka me skroz. Ja ne mogu razumeti mnoge današnje roditelje
Stvarno teška situacija. Svi već napisaste dosta stvari i sa većinom se slažem, ne bih da se ponavljam. Samo ću dodati da ima i gorih stvari, što ovaj dečak verovatno ne zna, a to je da postoje mnogi koji ne zaslužuju da imaju decu a žive sa tom decom i ogorčenošću boje svaki dan. Možda je, na neki način, bolje živeti sa bakom, dekom, ujakom itd, nego svaki dan osećati neželjenost. Znam za takvih par primera i mislim da to mnogo više utiče na razvoj deteta.
Mada, opet, sve zavisi od samog deteta, neka postanu jači ljudi, neka odu na neku drugu “mračnu” stranu.
U, svakom slučaju, hvala što si podelio ovo iskustvo sa nama.
Brenčester
meni je čast
Exxx koliko god da je tebi teško, učinio si najbolje što si mogao. Deca osete ko je dobar a ko ne, nema tu laganja ni glume. A kako si vezan za svoju porodicu tako te i pogađa.
Ima takve dečice, hvataju komadić pažnje gde god mogu, pa od toga valjda sastave neku svoju sliku idelanog tate. Možda, ako ovaj nema vremena za njega, on od tih silnih slika sastavi neku mnogo bolju i takav postane.
Ovo svakako nije razlog za tugu, iako mogu da zamislim kako se osećaš. Ako taj maleni nastavi da dolazi sa bakom, svaki put možeš za njega da učiniš nešto tako. Deca to ne zaboravljaju i to im bar na neko vreme razbije tugu.
Kad sam upisivala sinčića u vrtić, dobila sam opciju da ga upišem u nedeljnu grupu… nisam odmah razumela šta to znači, a onda videh da stvarno ima ljudi koji decu ostavljaju u vrtiću od ponedeljka do petka.. opciono i cele subote..da bih ih uzeli za vikend.
Ima više ovakvih grupa pre svega na NBG… i muka mi je bilo, i sad mi je muka. Mislim da sam otplakala nekoliko dana.
Neki roditelji stvarno ne zaslužuju da se tako zovu a tek ne zaslužuju svoju decu! I nemoj niko da ih opravdava, jer opravdanja nema
Marouk
u potpunosti se slažem sa tobom
Baš me rastužila ova priča. Ne znam kako bih se ponela u sličnoj situaciji. Neki roditelji zaista ne zaslužuju to ime,sram ih bilo.
Nemoj da izneveriš mališu, znam da je teško sa takvim stvarima ali budi mu bar ti neka mala uteha u ovom surovom svetu.
Breskvice
ne znam šta da ti kažem
Dobro je da si mu pružio malo radosti. Želim da verujem da roditelji nisu u prilici da dete bude sa njima, trenutno. Želim da verujem u to, jer ni jednu drugu istinu ne priznajem!
Dudo
i ja
Meni je jos tuznije od ovoga kada nam se na Jarku pidruzi decak tih godina i ceo dan provede sa mnom, a tu mu i mama i tata koji zevaju ko pecene glave, dok mali zeli nesto vazno da isprica, pokaze, dokaze… koji nece da ode od mene i ako su mi i deca tu, pa bude prosto ljubomoran na njih i trudi se da ih nekako otera da bih se samo njemu posvetila, pa mi se uvaljuje u krilo i zeli da ga poljubim, pa mi bere cvece i donosi igracke. Zanemarenost bude vidljiva i iz aviona. Prica mi neke svoje price i iz ociju mu bukvalno sija odusevljenje sto ga neko sa paznjom slusa, a mama se sepuri napirlitana na mestu gde za tako nesto nema mesta, dok tata glumi nevidjenu facu. Dodje mi da ih pljunem i da dete povedem sa sobom kuci. tuga jedna.
Charolija
e to sam hteo da kažem