Mnogi roditelji ne zaslužuju da imaju decu

Dugo sam se razmišljao da li uopšte da napišem ovaj post baš iz razloga što je događaj koji ću opisati istinit a tema prilično mučna, ali jednostavno moram da kažem reč dve o tome.

Kao što sam naslov govori, mnogi roditelji ne zaslužuju da imaju decu. Svi mi to vrlo dobro znamo i tu ništa ne možemo da promenimo. Ostaje nam samo da se pitamo kakvi su to ljudi i roditelji? Kakav je to roditelj koji maksimalno zapostavlja svoju decu? Kakav je to roditelj  koji svoju decu fizički, psihički i seksualno zlostavlja? Kakav je to roditelj  koji svoju decu napušta, prodaje, podvodi i ubija? Malo li je takvih primera danas u Srbiji? Novine su pune članaka na te teme. Međutim, kada živite u malom gradu u kakvom živim ja i kada sretnete jednog takvog čoveka, o kome, kao i o mnogim drugima ljudima iz vašeg okruženja, znate gotovo sve, onda to čitavoj priči daje jednu drugačiju dimenziju.

Pa da krenem sa pričom.

Izašao ja u grad sa par ortaka u noćni život. Nakon obilaska par kafića na kraju zaglavismo na neki trance party. Neočekivana gužva. Klinaca i klinki koliko ti duša želi a glasna muzika gruva li gruva. Mi se obradovasmo još jednom dobrom provodu, naručismo piće i krenusmo u noć na talasima psy tranca.

U jednom trenutku ugledasmo jednog čoveka, svima nama dobro poznatog, u srednjim 50-tim godinama, kako se naslanja na šank i jedva održava ravnotežu da ne padne. Bio je mrtav pijan. Nije to bila izneneđujuća situacija jer smo ga milion puta videli u takvom stanju ali jednostavno ovo je bio prvi put da sam ga video nakon tog tragičnog događaja.

»Ovaj je skroz otišao u aut. Pogledaj ga u kakvom je stanju.«

»Pa kako i da ne ode kad mu se sin ubio. Ne dao Bog nikom.«

»Ma on je i pre toga bio takav. Sada samo ima razlog više za dalja alkoholisanja. Razlog više i opravdanje.«

Dok smo vodili razgovor, pomenuti kao da je čuo da o njemu pričamo, okrenuo se ka nama i počeo da baulja u pravcu nas. Nekako je izgubio ravnotežu i pao na pod. Prilikom pada rukom je zakačio nekoliko čaša i flaša koje su se nalazile na visokom stolu pokraj njega i sve ih pobarao na pod. Pokušavao je da ustane ali mu nikako nije polazilo za rukom. Migoljio se i valjao po podu prepunom srče, mrmljajući nešto sebi u bradu. Prizor je bio više nego jeziv. Ljudi su se samo sklanjali od njega dok ga neko ne podiže i pomože mu da se vrati u svoj prvobitan uspravni stav za šankom. Posle par minuta dotični je ponovo izgubio ravnotežu i ponovo pao i opet se ponovila čitava priča. U tom trenutku naiđe i gazda kafića, naš dobar i stari drugar, pomože dotičnom da ustane i zapodenuše razgovor. Video je i on da je dotični pijanac prevršio meru, da će takvim ponašanjem i stepenom alkolisanosti samo da nastrada, da isprovocira tuču ili nešto gore. Pitao se šta da radi i na kraju je ipak pozvao taksi službu.  Posle jedno par minuta, kada je stigao taksi, pomogosmo mu da ga iznese iz kafića i na jedvite jade ga smestismo u auto. Otimao se, podupirao nogama, psovao nas i urlao. Čim zalupismo vrata taksista brzo dade gas i ode. Izgleda da je dobro znao gde treba da ga odveze. Mi se vratismo u kafić i nastavismo sa partijem.

preuzeto sa http://narconon.ca/blog/alcohol-addiction/help-an-alcoholic.html

Možda će se neko upitati da li mi je u tom trenutku bilo žao tog čoveka s obzirom da sam ga poznavao. Moj odgovor bi na takvo pitaje sigurno bio NE, baš zato što ga isuviše dobro poznajem i dobro znam celu priču vezanu za samoubistvo njegovog sina jedinca.

On se oduvek tako ponašao, još od kada je njegov pokojni sin bio malo dete. Danonoćno je pijančio ne birajući ni vreme, ni mesto, ni priliku, ni društvo. Bitno je bilo da se pije. Sve drugo i nije bilo toliko važno. Vremenom je uz piće svakako došla kocka i kurvanje. Jedan porok povlači drugi i tako u nedogled. Ali kada je kriza udarila i platežna moć oslabila, vrlo brzo se rešio ta dva poroka jer nečeg se trebalo odreći. Svakako da alkohol nije imao alternativu. Svakako da je alkohol značio sve. Porodica i sve ostalo nije značilo ništa.

Godine su prolazile a on je tako živeo i funkcionisao i sve dublje padao u porok. Dogurao je do takvog stepena alkoholizma da više i nije mogao da funkciniše trezan. Zato se nije ni treznio. Sin rastući uz takvog oca, u ko zna kakvim uslovima, još kao tinejdžer krenuo je očevim stopama. Otac, saznavši za to, umesto da ga je kritikovao i sa njim razgovarao i usmeravao ga u drugom pravcu, on ga je još više podsticao na poročan život tako što ga je povremeno izvodio sa sobom u provod gde su se zajedno opijali. On je smatrao da je bio cool roditelj modernih shvatanja. On to nije shvatao kao nešto pogrešno i destruktivno. Nije jer je i on bio isti takav.

Klinac, kao i svaki klinac, naivan i povodljiv, ubrzo prevazilazi očev porok i uleteće u jedan novi, mnogo opasniji i destruktivniji. Uleće u svet droge. U početku je sve bilo super ali posle određenog perioda i konzumiranje ko zna sve čega, organizam je zahtevao sve veće količine narkotika a samim tim i mnogo više para za njegovu kupovinu što je klincu predstavljalo dodatan problem jer je nekako morao da dođe do novca. Jedini izbor za koji je mogao da se opredeli u tom trenutku je svakako bio kriminal. Krađe, pljačke, lopovluci sve zarad kupovine te jebene zaraze, bolesti i smrti u vidu praha. Neminovan put i neizbežna sudbina jednog narkomana. Ubrzo je došao do same ivice ponora. U jednom trenutku, kada je najverovatnije shvatio da mu nema izlaza, načinio je i taj poslednji korak i pokušao  da izvrši samoubistvo. Pokušaj je bio bezuspešan iako je tom prilikom bio teško povređen i na samoj ivici života. Otac je to teško podneo. Svoju tugu lečio je još težim opijanjima. Nakon višemesečnog oporavka sina, što od droge što od posledica zadobijenih rana usled neuspelog samoubistva, otac je počeo da ga vodi svuda sa sobom. Valjda je na taj način pokušavao da ga odvikne od droge i da na njega utiče. I uticao je. NJegovo svakodnevno pijanstvo i pravljenje ispada sada je imalo publiku – njegovog sina. Sin ga je u više navrata iz kafana i kafića mrtvosanog iznosio i odvodio kući. Možda je sinu na taj način želeo da poruči kako ne treba da se ponaša. Ako je uopšte nešto i želeo da mu poruči. Posle nekog vremena klinac je izvršio samoubistvo. Otac je i dalje nastavio po starom. Flaša je bila i ostala najbitnija.

Sada kada znate deo ove duge i prilično mučne priče, možete da razumete zašto me nije žao ovog čoveka. Žao me je njegovog sina. Žao mi je što je zauvek izgubljen jedan mlad život. Otac svakako da sada proživljava svoj lični pakao. Svakako da ga izjeda tuga, griža savesti i bol. Sada preskupo plaća svoje greške. Ali o tome je trebalo da razmišlja mnogo ranije. Sigurno je da mu je period višegodišnjeg opijanja i netrežnjenja pomutio zdrav razum, izobličnio sliku realnosti i logičkog rasuđivanja ali to nikako ne može biti opravdanje. Možda on u tim trenucima nije ni bio svestan složenosti situacije u kojoj se njegov sin nalazio ali svakako da je nakon prvog pokušaja samoubistva imao priliku da sve svoje roditeljske greške ispravi i dete usmeri na pravi put. On to nije učinio jer je morao da pije ili jednostavno nije imao snage ni da se izbori sa svojim ličnim demonom a kamo li i sa sinovljevim.

U svakom slučaju jedna tužna životna priča. Vrlo mučna, teška ali ipak poučna. Kako za decu tako i za roditelje.

Post sa sličnom temom: Mnoga deca zaslužuju bolje roditelje

13 Comments

  1. Jedna od mnogih Exxx. Na žalost, ni deca ne biraju roditelje, a kad bi mogli da biraju, mnogi zaista ne bi imali decu, ali bi zato mnogi koji ih nemaju, imali. Ko
    zna ko je takvu vagu osmislio, no zasigurno je, neka im je prosto, svima.http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif

  2. Strašno, šta reći. Meni je već bilo previše kad sam čula da jedna majka koju znam zanemaruje svoje dete zbog alkohola i da ga indirektno zlostavlja(ju) svađama, a podsticati ga na isto takvo ponašanje je naprosto monstruozno. Ako nisi siguran u sebe, i kao ličnost i kao roditelja, bolje nemoj rizikovati i uopšte praviti decu i uništavati život drugom životu već u začetku.

  3. Pingback: Mnoga deca zaslužuju bolje roditelje | eXperiment

  4. Strašno je kakvi sve ljudi nema. Ovaj čovek možda i nije imao nameru (svesnu) da ubije svoje dete ali je svakako svojim neodgovornim ponašanjem to i učinio. Žalosno je što ima mnogo slučajeva zlostavljanja dece kroz koja roditelji namerno i svesno povređuju svoju decu.

  5. Tuzno, ljudi su nekad suvise slabi da se odupru uzasu droge, ovo me podseca na neke ljude koje poznajem, samo su oni sve pokusali da pomognu svom detetu, na kraju mu i drogu kupovali ne mogavsi da gledaju kako se muci… Uzas, ne daj boze nikome, to je zlo iz koga nema nikakvog izlaza.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?