Dan je bio prelep. Pretopao za janaur. Bilo je čak 15 stepeni iznad nule. Ljudi su na sve strane milili poput insekata. Sunce ih je natarealo da se izmigolje iz svojih čaura od domova, da protegnu malo svoje mišiće u šetnji i uživaju u sunčanom danu kada mu vreme nije. Tako sam i ja. Šetao i uživao u toplini zimskog dana. Čak sam se i previše obukao. U jednom trenutku sam se i oznojio. Bilo mi je pretoplo. Čudio sam se toj činjenici. Vrućini u najhladnijem mesecu u godini.
Koračajući i razmišljajući o obavezama koje su predstojale nakon završetka novogodišnjih i božićnih praznika naišao sam na muški novčanik koji mi je „stajao“ ispred nogu.
U prvom trenutku nisam ukapirao o čemu je reč, ali posle nekoliko sekundi ukapirah da sam našao novčanik. Osvrnuh se oko sebe. Nikog nije bilo u blizini, iako je mnoštvo ljudi šetalo zbog lepog sunčanog dana. Neko je izgubio novčanik proleti mi kroz misli. Odjednom osetio sam neku uznemirenost ali i uzbuđenje u istom trenutku. Sagnuo sam se i podigao novčanik sa tla. Ponovo sam se osvrnuo. Nigde nikog. Držao sam novčanik u rukama i razmišljao.
Šta ću da radim ako bude bio prepun para? Sa desetinama i desetinama novčanica od po 500 evra. Nisu mogle biti stotine i stotine novčanica, jer to bi se odmah videleo po novčaniku, ako po ničemu drugom onda po težini i nabudženosti. Jasno je bilo da novčanik nije bio prepunjen sadržajem, ali određeni broj novčanica je mogao da se nađe u njemu. Najbolje novčanica od 500 evra. I onda sam počeo da se kolebam, kako ću da postupim ako u novčaniku ima para. Da li ću novac da zadržim a novčanik vratim vlasniku? Da li ću biti pošten i vratiti novac koji budem pronašao?
Da bih prekinuo kolebanje hitro sam otvorio novčanik i zavirio u njegovu unutrašnjost. Nasmešio sam se svojoj naivnosti i lakovernosti. Novčanik je bio prazan. Ni cvonjak u njemu. Niti jedna platna i kreditna kartica. Kako sam mogao da poverujem da će u njemu biti para? Ko još u ovoj zemlji ima para? Svi smo postali u većoj ili manjoj meri socijalni slučajevi. Svima nama su novčanici uglavnom prazni. U trenutku mi nekako bi žao. Ne što u novčaniku nije bilo novca i kartica, nego što je možda pripadao nekom sirotanu većem od mene, koji je bio u goroj finansijskoj situaciji. Onda pomislih da je možda neko pre mene pronašao novčanik, uzeo novac i kartice i bacio ga i ja ga takvog pronašao. Počeh da pomeram prazne odeljke po novčaniku i nabasah na ličnu kartu. Izvukoh je iz pregrade i zagledah se u sliku u njoj.
Na slici je bio čovek srednjih godina. Nisam ga poznavao iako je mesto u kojem živim mala sredina u kojoj se uglavnom svi međusobno poznaju. Vratio sam ličnu kartu u novčanik, stavio ga u džep i krenuo ka policijskoj stanici da predam novčanik. U međuvremenu u novčanik sam ubacio novčanicu od 200 dinara. Ne ide da predam prazan novčanik policiji. Kako da čovek krene sa praznim novčanikom u novu godinu? Težak je to baksuz. Zato sam i ubacio 200 dindži. Da razbijem sve malere. I njemu i sebi.
