Aum je jedan od najmoćnijih mantra, a u hindustičkoj tradiciji i najpoznatiji. Ta je sveta reč simbol božanstva, u najjačem smislu reči simbol izražava božanstvo izvan, a ostvaruje ga unutar duše. Simbol je stvaralačkog duha. Mantra je zvuk koji poseduje izuzetno delotvornu energiju u duhovnom preobraženju. Gotovo magična vrednost mantre zasniva se na indijskoj ideji po kojoj je zvuk u iskonu svih stvari, zvuk je bog, a svako je biće zvuk. Reč koja u jednom zvuku iskazuje bitak, istovremeno je taj bitak i Bitak iz kojeg sve proizilazi i koji sve upija. Iskazati zvuk boga znači divinizovati se. Prema Vivekanandi i predanju veda, Aum je ispoljavanje božanstva.
Metafizičkim doktrinama Indijci pronalaze fiziološke podudarnosti. Mada zapadni duh teško prihvata takvo razmišljanje, ne sme podceniti teologiju zvuka, koja znatno nadilazi teologiju izgovora. Fenomen simbolizma razjasniće se ako uz Vivekanandu ukratko izložimo tehniku izgovora svete reči. Dok izvodimo neku zvuk, pokrećemo dah, služeći se grlom i nepcem kao rezonantnom pločom. Najprirodnije ispoljavanje zvuka upravo je slog Aum koji sadrži sve zvukove. Aum se sastoji od tri slova: A U M. A je temeljni zvuk, ključ, koji se izgovara bez dodira sa nekim delom jezika ili nepca. Od svih zvukova najmanje je izdiferenciran, o njemu Krišna Bhagavad Giti kaže:
Među slovima ja sam A i Dvojnost složenih reči; Ja sam beskrajno Vreme; Ja sam Bog čije je lice okrenute na sve strane.
Zvuk slova A polazi iz dubine usne šupljine, ono je gutural. U se ispušta od osnovne rezonantne ploče, pa do njenog završetka. On tačno predstavlja kretanje sile prema napred, koje otpočinje u korenu jezika a završava na usnama. M odgovara poslednjem zvuku, lobijalnog niza, jer se izvodi zatvorenih usana. Ako se izgovori pravilno Aum je najbolje ispoljavanje božanskog. Prelazeći sve reči i sva bića, one se razvija u neprestano, stvaralačko, opšte i bezgranično kretanje. On je najfiniji prevod ispoljenog Univerzuma.
Slična mu je hebrejska reč Amin, koju je usvojila hrišćanska liturgija, njome završavaju molitve, čija se muzika sastoji uglavnom od snažnog niza arza i teza, zaleta i predaha, a završava u jednom dahu. Prema nekim psiholozima ta reč i te pesme pokoravaju se istom arhetipskom porivu kojem se pokorava i Aum, pa u završnom zavetu molitve simbolizuje stvaralački dah pozvan da usliši molitvu.
Rečnik simbola – Žan Ševalije, Alen Gerbran