Mikelanđelo Merizi (Amerigi) Da Karavađo je u osnovi uvek bio provokator. Takav je bio u svom turbolentnom privatnom životu, što ga je često uvlačilo u tuče, ulične spletke i prevare, zbog čega je više puta bio sudski kažnjavan i hapšen. Takođe, on je bio takav i u svojoj umetničkoj majstoriji. Izazvao je revoluciju između 1500. i 1600. godine, uvevši novi realizam u istoriju umetnosti, kada su po prvi put u slikarstvu subjekti prikazani sa svim formama, detaljima i veličinom stvarnih objekata odbacujući bilo koje oblike idealizacije. Sve je bilo savršeno dok je slikao portrete i mrtvu prirodu, ali problemi su se pojavili kada su rimski kardinali naručivali da naslika likove i situacije iz Hrišćanske tradicije. Karavađo je bio prvi koji je prikazao Isusa, Devicu Mariju i apostole u ljudskom obličju, odbacujući njihovu svetu konotaciju, čak i kada su te slike trebalo da budu izložene u crkvama i kapelama Rima.
Kada je stigao u Rim, oko 1594. godine Karavađa je pratila slava velikog inovatora, ali takođe i neke glasine u vezi počinjenog ubistva u Milanu zbog kojeg je bio u bekstvu. Prema mnogim kritičarima njegovog stvaralaštva, neka od njegovih naslikanih remek-dela uključujući tu i Pozivanje Svetog Mateja, Raspeće Svetog Petra i Odmor na putu za Egipt bila su odlučno odbacivana zato što su pojedini Karavađovi prikazi likova iz Novog i Starog zaveta bili neprihvatljivi za Katoličku crkvu. Najjasniji slučaj toga je Smrt Bogorodice.
Sem jedva primetnog oreola, Karavađova Devica Marija prikazana je u ljudskoj i telesnoj formi na najvišem mogućem nivou. Njena smrt je fizička i obična. Postoje tvrdnje da je Karavađo koristio kao model telo prostitutke udavljene u Tibru i da je to razlog nadutog tela. Takođe, postoje tumačenja da je otok tela znak trudnoće, što svakako predstavlja simboliku (materijalizacija božanske milosti), ali nije bilo načina da poverenici Katoličke crkve prihvate nešto poput tog. Ideja da je Devica Marija bila trudna u trenutku smrti, bila je neprihvatljiva. Slika je odbijena i to je bio udarac u Karavađov ponos. Posmatrano iz ugla današnjice, može se pretpostaviti da je taj čin povećao plahovitost u njegovom privatnom životu i ubrzo nakon toga u tuči koja je izbila na ulici, Karavađo ubija Ranučo Tomasonija. Presuda je bila neizbežna: osuđen je na smrt odsecanjem glave.
Zbog toga Karavađo započinje svoje bekstvo u kojem se zaustavljao samo u mestima gde je bio bezbedan: u Napulju, Siciliji, Malti i opet Napulju. Za to vreme naslikao je još neka remek-dela (Bičevanje Hrista, Sedam dela milosrđa, Odesecanje glave Svetog Jovana Krstitelјa), uvek neverovatno realistična i uvek revolucionarna sa ikonografske tačke gledišta. I opet je imao problema sa zakonom, uhapšen je u Valenti da bi kasnije pobegao u Sarakuzu na Siciliji.
Kad se vratio u Napulj, 1609. godine, Karavađo je imao 38 godina života i već je bio umoran od bekstva i obeshrabren, jer mu je smrtna presuda još uvek visila nad glavom, što ga je primoravalo da bude udaljen od Rima, glavnog centra umetnosti u tom periodu. Te godine naslikao je svog poznatog Davida sa glavom Golijata, danas izloženom u rimskoj galeriji Borgeze.
Postoje nekoliko psiho-analitičkih interpretacija ove slike. Naslikana Golijatova glava jasno podseća na Karavađovu glavu, i za to postoji očigledan razlog: smrtna presuda iz Rima – odsecanje glave biće konstantna u njegovom umetničkom stvaralaštvu, jer je on na taj način pokušavao da se oslobodi straha od smrti i takve sudbine. Međutim, za razliku od drugih umetnika i njihovih prikaza Golijata, Karavađo ga je naslikao kao starog, namučenog i odbačenog lika. Nasuprot toga, David je po prvi put izražavao saosećajnost i sažaljenje, izraz nasilnosti je u potpunosti odsutan sa njegovog lica, i pogled nije pun mržnje zbog počinjenih Golijatovih grehova. Kao da ga posmatra okom milosrđa. Postoje neke interpretacije koje tvrde da je David u stvari autoportret koji prikazuje mladog Karavađa, još uvek čistog, pre paklenog života koji će kasnije uslediti. Na maču se mogu pročitati slova „H-AS OS“ koja upućuju na Agustinov moto „Humilitas Occidit Superbiam” „Poniznost ubija ponos”.
U tom smislu slika predstavlja mladog i neukaljanog Karavađa koji ubija starog i grešnog Karavađa tako što mu odseca glavu, usudom koji ga je pratio godinama. Slika je priznanje krivice ali istovremeno i molba za saosećanje za počinjene grehe. Saosećanje je ono što vidimo na Davidovom licu.
Karavađo će sliku David sa glavom Golijata poslati zajedno sa poslednjim zahtevnom za pomilovanje Kardinalu Šipionu Borgezu posredniku Pape Paula V. Napaćeno lice obezglavljenog Golijata očigledno je dalo rezultate: godinu dana kasnije, do Karavađa je stigla glasina da Papa priprema ukidanje smrtne kazne, tako da se odmah ukrcao na brodić koji je plovio za Porto Erkole koji će se na kratko zaustaviti u Ladospiliju nedaleko od Rima.
Prema legendi, Karavađo je poneo sa sobom nekoliko slika, koje su zapravo bile cena koju je trebalo da plati Kardinalu Šipionu Borgezu za konačnu slobodu. Brod se zaustavio u Ladospiliju, Karavađo se iskrcao a brod je odmah krenuo dalje odnevši sva njegova platna od bitnog značaja. Karavađo je ugovorio iznamljivanje drugog broda kojim bi stigao u Porto Erkole, da bi povratio platna, ali u međuvremenu brodić sa odnetim slikama je već nastavio dalje svoju plovidbu. Karavađo je umro u sanatorijumu u Porto Erkolu od crevne infekcije bez dobijanja te dugo iščekivane slobode. Papino pomilovanje poslato je za Napulj nekoliko dana kasnije, kada je Karavađo već bio sahranjen.
Odsecanje glave se nikada nije dogodilo, ali lice obeleženo grešnim životom nije uspelo da dobije milost koju je on često slikao.
Izvor: The meaning of Caravaggio’s David with the Head of Goliath
Prevod i adaptacija teksta: Miljan Ristić a.k.a eXperiment