Decenijama unazad sam u potrazi za nekom novom muzikom, nekim novim bendom koji ću slučajno, silom prilike otkriti i time makar malo utoliti svoju neutoljivu glad prema muzici.
U tom svom traganju sam odrastao i stario ali i otkrio mnogo odlične stare i nove muzike, što je meni kao čoveku, sada u pedesetim godinama života, pružilo veliki užitak. Takav je slučaj i sa bendom Potop iz Beograda. Zapravo, za Potop sam saznao putem društvenih mreža u najvećoj meri kroz povezanost sa bendom Radiomasiv o kojem sam pisao nekoliko puta u ovom eXperimentu.
Nedavno saznadoh da Potop ima veze sa Negotinom, što me je još više iznenadilo i zaintrigiralo. Na mreži sam pronašao njihov album prvenac Hormones i krenuo da ga preslušavam. Muzika koja prija i godi mom mentalnom sklopu i mojoj duši.
Prvobitna postavka Potop-a
Potop je bend formiran 2015. godine, čiji se muzički izraz može podvesti pod alt rok, a koji čini fuziju garažnog vajba, bluza, stonera i grandža. Nastupali su širom Srbije i to u Beogradu, Novom Sadu, Pirotu, Kruševcu, Trsteniku… Novi album je u pripremi.
Potop čine Vojislav Davidović – gitara/vokal, Nikola Đurica – Bas, Danijel Drobnjak – Bubnjevi (od 2023 pa na dalje) dok je Nevena Obradović bubnjala od 2015. do 2023. godine. Zanimljivo je reći da je Nevena zapravo ćerka poznatog Negotinca, kompozitora, etnomuzikologa, frulaša i dugogodišnjeg muzičkog urednika Radio Beograda Dimitrija Mikana Obradovića, koji je preminuo 2024. godine, od koga je očigledno nasledila talenat i ljubav prema muzici.
Fotografija: John Smith
Hormones ja album prvenac objavljen 2024. godine u digitalnom formatu i može se poslušati na mnogim onlajn platformama kao što su BandCamp, YouTube, Spotify… Izdavač je hrvatska nezavisna izdavačka kuća Geenger Records.
Album čine svega 8 numera koje slušaocima pružaju 38 minuta alternativnog roka, distorizije i garažnog vajba. Tekstovi pesama su na engleskom jeziku. Odličan vokal koji je u skladu sa žanrom muzike kojem pripada. Prilikom pevanja ne oseća se taj neengleski naglasak i izgovor, što je samo još jedan plus za ovo izdanje.
Album se otvara pesmom New Hope koja u sebi nosi grandž vajb Alice in Chainsa i koja kroz mračan tekst i moćan vokal gotovo ispovedno peva:
What have I done
Gave all I’ve got
What was it for
Nothing at all
Stekao sam utisak da je ovo možda lirski najjača pesma na albumu pa shodno tome i više nego odličan početak za album. Pesma traje duže od 6 minuta i satkana je od promenjivih deonica koje u slušaocima bude to staru dobru nadu… A nada je najbitnija u životu svih nas, zar ne? Čak i ako je ostarila.
Album se nastavlja pesmom Hormones po kojoj je album nazvan. U najvećoj meri instrumetalna numera izuzev vapaja vokala za neophodnim hormonima kroz stih: „Hormones, Now“. Potrebni su hormoni da bi nam bilo bolje, da bismo mogli da funkcinišemo. Potop nam svojom muzikom pruža hormone zbog kojih se osećamo bolje i srećnije.
I pesma koja sledi Calcium je u maniru numere prethodnice, samo što sada peva o mineralima neophodnim ljudskom telu. U pitanju je kalcijum. Ova pesma me je odmah asocirala na Nirvanu i po muzičkom izrazu i po načinu pevanja pa shodno tome mogu reći: Ako Nirvana ima svoj Lithium onda Potop ima svoj Calcium, sa malom ogradom da me ova numera u većoj meri podseća na Nirvanine početke kada je njihov zvuk bio prljaviji i siroviji. Možda je ovo neprimereno da kažem ali sam tekst pesme me je u jednom delu uputio na domaći film „Tito i ja“ kada dečak protagonist u filmu kašikom pravi rupe u zidovima i jede malter zbog manjka kalcijuma.
I onda sledi bluz. Bluz koji odvlači u stoner i grandž. Možda i najbolja stvar na albumu. To kažem samo na osnovu nekoliko slušanja. Možda će se u budućnosti, nakon više preslušavanja ovih hormona, otvoriti neka druga pesma. Za sada najviše mi paše ova. Divebell.
Alien Delon nastavlja da koketira su bluzom ne izlazeći iz alt rok okvira.
Liquor Licker je jedan od singlova koji je prethodio albumu. U ovoj pesmi vokal dolazi do izražaja i iskazuje svoj potencijal. Gotovo kao da peva Lejn Stejli (Layne Staley). Kao da slušam novu pesmu Okovane Alise sa dobrim starim Stelijem koji nas je napustio pre vremena. U tom smislu sve pohvale za vokal.
I pesma Levis je pesma koja mi se dopala odmah na prva slušanja. Muzički je u maniru pesama koje su joj prethodile sa malo više ispliva u alt rok vajb sa odličnom pshidolečnom solažom a tekst pesme najverovatnije da peva o konačnom viđenju i shvatanju istine. Ja sam tako skapirao.
Sama završnica albuma je pogodak u centar. U tom smislu naziv pesme je i više nego prikladan. Epicenter. Najduža pesma na albumu, koja počinje lagano i polako kako odmiče odvlači u epicentar, u vrtlog distorzije i alt rok gruva. Tekstualno pesma govori o tom neposlušnom duhu koji ne prihvata da bude kao većina i da radi kako se kaže i kako se očekuje. Shodno tome ova numera nosi određenu dozu bunta i nepomirenosti sa stanjem stvari.
Kao zaključak mogu samo reći da me je ovaj prvenac, ovog relativno mladog benda, prilično iznenadio. I to u pozitivnom smislu. Što ga više slušam sve više mi se dopada i sve više otkrivam šta je sve tu stopljeno. Vidi se veliki uticaj grandža pre svega Alice in Chainsa i zbog toga mi je posebno drago. Ima tu, kao što sam već rekao, i Nirvane, Kyuss-a, ali ovo ipak najviše upućuje na Okovanu Alisu i moćan vokal Lejna Stejlija. Kada se to kaže za jedan bend, to je i više nego pohvala.
I lirski pesme su odlične. Malo teške za razumevanje ali ako im se posveti pažnja i ako se analiziraju mogu da se skapiraju. Baš kao i muzika u koju su utkane. Sve u svemu, neophodna doza audio hormona koja će učiniti da se osećate bolje ili ispunjenije. Ili barem na mene tako deluju ovi hormoni. Što se tiče drugih mogu samo da citiram Potop:
A few advices I carry for you
Don’t find comfort in general truth, no