Dejvid Bouvijev (David Bowie) album Outside (punim imenom 1. Outside: The Nathan Adler Diaries – A Hyper Cycle) je veoma zanimljivo i slojevito muzičko delo, objavljeno 25. septembra 1995. godine.
U pitanju je konceptualni album, što znači da ima priču koja se provlači kroz pesme i ceo album čini kompaktnom celinom.
Pod uticajem televizijske serije Twin Peaks, nelinearna naracija albuma Outside fokusira se na stanovnike izmišljenog mesta Oksford Taun u Nju Džerziju i prati detektiva Nejtana Adlera dok istražuje ubistvo četrnaestogodišnje devojčice, odnosno, bizarni „art crime“ – ubistvo koje je manifestovano kao umetnički čin. Pesme prikazuju perspektive pojedinačnih likova, dok spoken word segmenti između pesama prenose njihove ideje i karakteristike.[1]
Muzički, Outside kombinuje stilove od art rocka, industrijskog rocka i džeza, do elektronike i ambijentalne muzike. Omot albuma je Bouvijev autoportret.
Album istražuje teme postmoderne umetnosti, transhumanizma, serijskih ubistava, kontrole i identiteta.
Bouvi je koristio tehniku „cut-up“ pisanja teksta, inspirisan Vilijamom Baurozom, što nije novina u Bouvijevoj lirici.
Album je nastao u saradnji sa Brianom Enom, s kojim je Bouvi radio i na svojoj čuvenoj „Berlin trilogiji“ (Low, Heroes, Lodger).
Delo je veoma avangardno i mračno, sa kompleksnim kompozicijama koje ne prate klasičnu strukturu pesme.
Koncept albuma
Kao i kod mnogih Bouvijevih dela, koncept albuma Outside ostao je otvoren i namerno nejasan. Njegovi konceptualni albumi često su bili tek nekoliko tematski povezanih pesama uokvirenih srodnim naslovom i kostimografijom. Međutim, Outside je postao njegovo najdetaljnije i najsloženije narativno ostvarenje do tada, kojim je pokušao da izrazi nelagodnost koju je osećao dok je 20. vek ustupao mesto novom milenijumu.
Priča sadrži sedam glavnih likova. To su: Leon Blank, Nathan Adler, Baby Grace Blue, Minotaur, Ramona A. Stone, Algeria Touchshriek i Paddy. Radnja, iako namerno ostavljena nejasnom, uglavnom se bavi ubistvom i raskomadavanjem četrnaestogodišnje Baby Grace — poslednje žrtve u nizu umetničkih ubistava u Oksford Taunu u Nju Džerziju.
Detektiv Nathan Adler i njegov pomoćnik Paddy, koji rade za organizaciju Art-Crime Inc, tragaju za misterioznim umetnikom/ubicom poznatim kao Minotaur. Postoje tri glavna osumnjičena: Leon Blank, bivši zatvorenik i autsajder; Ramona A. Stone, Blankova bivša ljubavnica, koja je možda imala vezu i sa Adlerom i Algeria Touchshriek, sedamdesetogodišnji muškarac koji sebe prikazuje — možda lažno — kao usamljenog i krhkog.[2]
Bouvi je često ostavljao svoje tekstove namerno dvosmislene, radije dopuštajući slušaocima da ih tumače na svoj način. Nerazjašnjena priroda ubistava u Oksford Taunu izgleda kao nastavak tog pristupa, pri čemu se čini da je Bouvi uživao u tome što misterija ostaje nerešena. Dalje razjašnjenje — ili dodatna zabuna, u zavisnosti od detektivskih sposobnosti slušaoca — može se pronaći u njegovim opsežnim napomenama (dnevničkim zapisima) uz album, pod naslovom: „The Diary of Nathan Adler or The Art-Ritual Murder Of Baby Grace Blue – A non-linear Gothic Drama Hyper-cycle.” Ko želi da zaviri u ovaj dnevnik i vidi šta je tu sve zapisano može to na ovom linku.
Outside je složen album pun simbolike, atmosfere i eksperimentalnih elemenata, pa analiza nekih ključnih pesama može pomoći da se bolje razume njegova priča i značenje.
Pesma Outside postavlja ton i tematski okvir albuma. Bavi se gubitkom identiteta, postmodernošću i svetom u kojem umetnost i nasilje postaju neodvojivi. Outside se može interpretirati kao pogled iz ugla Nathana Adlera, detektiva koji se gubi u zoni između realnosti i perverzne umetnosti. Muzika je mračna, ambijentalna podloga sa mehaničkim ritmom — pravi uvod u distopijski svet albuma.
The Hearts Filthy Lesson je najpoznatiji singl sa albuma, direktno govori o transgresivnoj umetnosti i moralnom kolapsu. Moguće je da opisuje mesto zločina koje Adler istražuje — ubistvo koje je „izvedeno“ kao umetnički performans. Naziv „filthy lesson“ sugeriše prljavu istinu o ljudskoj potrebi za nasiljem i granicama koje smo spremni da pređemo zbog umetnosti ili identiteta.
Kroz industrijal rock, sa jakim elektronskim bubnjevima i distorziranim gitarama Bouvi peva na ivici kontrole simbolizujući raspad moralnih granica. Pesma je iskorišćena u kultnom filmu Seven.
A Small Plot of Land je kao epitaf Baby Grace, žrtve umetničkog ubistva. Govori o anonimnosti smrti u svetu gde se identitet briše. Lirski je fragmentisana, kao da su misli naratora razbijene šokom i zbunjenošću. U muzičkom smislu u pitanju je džez-pijanistička pratnja i ambijentalni tonovi koji stvaraju osećaj nestabilnosti.
Hallo Spaceboy je pesma koja nostalgično upućuje ne Bouvijeve ranije periode (Space Oddity, Ashes to Ashes), ali je ovog puta mračnija i haotičnija pesma u pitanju.
Bavi se pitanjem identiteta, seksualnosti i gubitka kontrole u digitalnoj eri. Refren „Hallo Spaceboy“ može biti pozdrav izgubljenoj, vanzemaljskoj verziji samog sebe. Muzički pesma je brz, agresivan industrijal dance ritam. Pet Shop Boys remiks je dodao i reference na legendarnu Space Oddity, ublažio agresivu i sirovost originalne verzije pesme i načinio je velikim hitom.
I’m Deranged nosi jaku emocionalnu i psihološku napetost. Tekst i muzika stvaraju osećaj dezorijentacije, unutrašnjeg haosa i paranoje, što se uklapa u konceptualni narativ albuma. Pesma se može interpretirati kao unutrašnji monolog osobe koja je na ivici razuma — ili koja već jeste psihički poremećena.
U pesmi se kombinuju ambijentalni zvuci, industrijski bubanj, sintetisajzeri i distorzioni vokali.
I’m Deranged je stekla širu pažnju i van muzičkog sveta kada je Dejvid Linč (David Lynch( koristio pesmu (u izmenjenoj verziji) za uvodnu i završnu špicu filma Lost Highway (1997). Linčova upotreba pesme dodatno je učvrstila njenu povezanost sa temama identiteta, ludila i stvarnosti.
Thru These Architects Eyes istražuje odnos između umetnosti (arhitekture) i identiteta, ali i način na koji savremeni svet — naročito urbani pejzaž — oblikuje ljudsku svest i ponašanje. Gledajući svet „kroz oči arhitekte“, lirskog subjekta prožima osećaj divljenja, otuđenja, ali i kontemplacije o ulozi umetnika i posmatrača u modernom društvu.
Neki stihovi, poput:
Cold winter bleeds on the girders of Babel
refrenca su na biblijske i mitske motive i upućuju na distopijski ton. Kao da govori o civilizaciji koja gradi, ali ne zna zašto gradi, ili gradi bez duše.
U pesmi, arhitektura nije samo fizikalna stvar, već metafora za kontrolu, moć, ambiciju, ali i lepotu. Bouvi posmatra grad ne samo kao mesto života, već kao prostor ideologije i estetike, u kojem se identitet i stvarnost neprestano rekonstruišu.
Pesma No Control je jedna od ključnih numera sa albuma. Ova pesma, iako nije bila komercijalni singl, nosi snažnu tematsku težinu i odražava glavne ideje albuma: gubitak identiteta, dezintegraciju društvenog poretka, kontrolu (ili njen nedostatak) i egzistencijalnu nesigurnost.
No Control je meditacija o osećaju bespomoćnosti u svetu koji deluje sve haotičnije, gde stare strukture više ne važe, a nove još nisu formirane. Tekst i atmosfera pesme odišu nemirom, paranojom i filozofskom rezignacijom pred haos koji se ne može zaustaviti.
Don’t tell God your plans / It’s all deranged
Don’t tell the viewer / There’s no control
Ovi stihovi sugerišu da ni božanske, ni ljudske institucije više nemaju uticaj na tok događaja. Sve se raspada, a ljudi pokušavaju da zadrže iluziju kontrole.
No Control se savršeno uklapa narativ albuma jer prenosi osećaj moralne i društvene dekadencije, gde institucije više ne funkcionišu, a umetnost postaje destruktivna i haotična. Pesma može predstavljati unutrašnji monolog lika koji shvata da više nema moć da zaustavi ono što dolazi — bilo da je to zločin, revolucija ili unutrašnji raspad ličnosti.
Wishful Beginnings je jedna od najmračnijih i najeksperimentalnijih numera na albumu. Radi se o atmosferičnoj, gotovo zlokobnoj kompoziciji koja više podseća na zvučnu instalaciju nego na klasičnu pesmu. Ona je duboko ukorenjena u tematske i narativne slojeve ovog konceptualnog albuma. Wishful Beginnings je tih, sablasan unutrašnji monolog, a oseća se kao da dolazi iz uma poremećenog pojedinca. Moguće je da pesmu peva (ili misli) fiktivni serijski ubica Leon Blank, jedan od osumnjičenih u narativu albuma. Pesma osvetljava psihologiju opsesije, usamljenosti, destruktivne ljubavi i pokušaja da se izgradi „nova realnost“ kroz nasilje.
Narativni interludiji
Pesme kao što su The Motel, The Voyeur of Utter Destruction, Segue: Baby Grace (A Horrid Cassette) nisu klasične pesme već delovi priče koji razrađuju narativ.
Bouvi koristi distorsirane glasove i „cut-up“ stil pisanja da bi prikazao dijaloge likova, što albumu daje gotovo teatralni, pa i horor element.
Strip David Bowie – Art Crime
Strip Art Crime je kratko, eksperimentalno delo koje kombinuje elemente muzičkog mita, umetničkog manifesta i stripovske groteske koji je objavljen uz određena meksička izdanja albuma Outside u cilju objašnjenja kompleksne priče koja se provlači kroz album ali i radi povećanja prodaje samog albuma.[3]
Strip su kreirala dvojica mladih ilustratora Victor „Pico“ Covarrubias i Jotavé (Jazmin Velasco-Moore) koji se delio kupcima uz CD. Strip istražuje ideju umetnosti kao „zločina“ protiv uobičajenog poretka i dosade. Dejvid Bouvi je prikazan ne samo kao muzičar već i kao figura koja ruši norme, transformiše identitet i stvara sopstvenu realnost.
Crtež je sirov, nadrealan i namerno fragmentisan – više podseća na avangardni kolaž nego na klasični strip. Tekst i slika deluju kao da se bore jedno s drugim, što naglašava osećaj pobune.
Atmosfera je haotična, provokativna, često ironična. Strip se oslanja na Bouvijev alter-ego pristup (Ziggy Stardust, Thin White Duke…), ali ih tretira kroz prizmu „kriminalnog umetnika“ – nekoga ko provaljuje u kulturu i menja je iznutra.
Poruka koju strip nosi: Umetnost je subverzivna sila. Ono što društvo vidi kao „zločin“ – odstupanje, eksperiment, šok – zapravo je ono što pomera granice i stvara novu estetiku.
U suštini, ovo je omaž Bouviju kao simbolu stalne transformacije i umetničke provokacije, a manje klasičan narativni strip. Strip sugeriše da Bouvi nije bio samo muzičar već „kulturni kriminalac“ koji je kršio pravila i uvodio nove kodove. On je istovremeno inspiracija i provokacija – umetnik koji menja društvo, iako ga ono često vidi kao opasnost ili devijaciju.
Shodno svemu napred rečenom možemo zaključiti da Outside nije album koji se „sluša uz put“ — to je iskustvo koje traži fokus, razmišljanje i analizu. Utemeljen je u ideji da se umetnost i zločin mogu preklopiti, da identitet nije stabilan, i da je budućnost (čak i ona iz perspektive 1995.) puna fragmentisanih istina i nelagodnih pitanja.
Tekst je napisan na osnovu ličnih impresija, klasičnog istraživanja i upotrebom ChatGPT-a.
[1] Wikipedia: Outside (David Bowie album)
[2] BowieBible.com: David Bowie albums » 1.Outside
[3] Remezcla.com: David Bowie Mexican Comic book
Ovaj tekst je zaista uspešan u tome da otvori vrata u svet Davidovog Bowiea i albuma Outside. Analiza pesama i njihovih simboličkih značenja je fascinantna, a posebno mi je zanemariva tema umetnosti i zločina koji se međusobno prepliću. Na primer, pesma The Hearts Filthy Lesson koja prikazuje ubistvo kao umetnički performans je toliko provokativna. Čak i da nisam Bowieov najveći obožavatelj, ovaj članak me doveo je do novog pristupa njegovom opusu, gde muzika postaje alat za razmišljanje o kompleksnim društvenim pitanjima. Zastojem da videm da li će ovakva interpretacija uticati na moju buduću upotrebu Bowievih pesama.