Odmah po izlasku, film „Manchester by the Sea“, koji je režirao i napisao američki reditelj i scenarista Kenneth Lonergan, naišao je na oduševljenje mnogih, dobio je gomilu pozitivnih filmskih kritika, dva Oskara (Casey Affleck – najbolji glumac u glavnoj ulozi i najbolji originalni scenario), i ukupno preko 200 nominacija i 100 nagrada, a dobro je prošao i na blagajnama, zaradivši 79 miliona dolara, sa budžetom od 9 miliona dolara. To su zastrašujuće brojke, ali za to postoje dobri razlozi. Iako teme poput depresije, krivice, tuge, odgovornosti, disfunkcionalne porodice i posttraumatskog stresnog poremećaja ne sugerišu da je to prijatno iskustvo, ovo je film koji je maestralno snimljen i koji treba pogledati. U ovom tekstu moj zadatak je da sve to detaljno objasnim argumentovano.
Casey Affleck je ovde odigrao možda ulogu svog života, a iza sebe već ima veoma dobre uloge, ali nije on jedini koji blista u ovom filmu koji traje skoro dva i po sata, blistaju i ostali glumci. Lonergan je napravio film u kome imamo slojevitu priču koja predstavlja život kakav jeste: pun emocija i ponekad veoma težak. To je film o sreći i tuzi u isto vreme, od suočavanja sa problemima do bežanja od njih, o brizi za voljene, o nadi da je novi početak moguć. Život ponekad zadaje teške udarce, ali to ne sme biti prepreka da se nastavi dalje.
Naš glavni protagonista u ovoj priči je čovek u srednjim tridesetim, Lee Chandler (Casey Affleck), koji živi sam u podrumskom stanu u Bostonu i radi kao domar, ali ubrzo postaje staratelj njegovog nećaka tinejdžera Patricka (Lucas Hedges). Naime, Lee dobija telefonski poziv koji ga obaveštava da je njegov brat Joe, ribar koji živi pored mora, doživeo zastoj srca: Joe umire pre nego što je Lee stigao u bolnicu. To znači da će Lee morati da organizuje sahranu svog brata i ode u Manchester, gde živi njegov nećak.
Lee obožava svog nećaka, ali on nije dorastao zadatku očinstva, iz razloga koji se polako otkrivaju. Stric i nećak će biti u sukobu tokom celog filma, iako su obojica u suštini normalni i pristojni ljudi, a razlog njihovog sukoba, pre svega, leži u činjenici da je plan da se Patrick sa Leejem preseli u Boston, ali se Patrick tome tvrdoglavo protivi. U Manchesteru ima sve: školu, prijatelje, hokejaški klub u kojem igra i bend u kojem svira, ali i čak dve devojke, a jedini plan za budućnost mu je da popravi očev ribarski brod.
Iz svega rečenog nameće se logično pitanje: zašto Lee ne bi bio u Manchesteru, jer svoj posao može da radi bilo gde? Odgovor ćemo dobiti retrospektivno. Flešbekovi nam otkrivaju da je Lee nekada živeo u Manchesteru sa svojom tadašnjom ženom Randi i njihovo troje male dece. Jedne noći nakon što je priredio zabavu na kojoj je bio pijan izazvao je požar u kući u kome su stradala njegova deca, a protiv njega nije podneta krivična prijava jer je policija ocenila da se radi o nesreći. Međutim, osećajući se krivim, on je policajcu ukrao pištolj i pokušao da se ubije, ali je na vreme zaustavljen. Lee i Randi su se kasnije razveli i on je napustio grad. Dakle, nikome ovde nije lako: gledamo tragedije, njihove uzroke i posledice. Ovo je film koji će testirati našu empatiju.
Patrickova majka Elise (Gretchen Mol) je problematična, a Lee je uopšte ne voli, i iznervira se kada sazna da Patrick razgovara sa njom. Iako je Leejeva naklonost prema Patricku dobro utvrđena, za zajednicu je misterija zašto je Joe mislio da bi tako problematični čovek bio idealan kandidat za podizanje njegovog deteta. Lee je tih, depresivan, žestoko pije, sklon je da se tuče sa strancima u barovima, svoju bivšu ženu nije video godinama, a svaki put kada se upusti u Manchester, njegove stare komšije ili šapuću o njemu ili ga ljutito gledaju. Pa ipak, on se trudi najbolje što može, uprkos svojim ograničenjima, iz lojalnosti prema Joeu.
Ovo nije Lonerganova prva drama koju je režirao, pošto je to uradio sa njegova prethodna dva filma. Njegov rediteljski debi je bio prilično uspešan, a reč je o filmu „You Can Count on Me“ (2000), koji prikazuje odnos sestre prema bratu i time budi najiskrenije emocije. Zatim je režirao još jednu dobru dramu, „Margaret“ (2011), u kojoj je mlada žena uverena da je nehotice izazvala saobraćajnu nesreću. Napisao je scenario za oba filma, a prvi je nominovan za Oskara u toj kategoriji.
Lonergan je mnogo napredovao i usavršio svoj rediteljski zanat, a „Manchester by the Sea“ je pravi dokaz za to, koji nam predstavlja snažnu i ubedljivu priču, oživljenu kroz odličnu režiju i upečatljive glumačke predstave, ali i prelepu kinematografiju Jody Lee Lipes, koja prikazuje zimsko okruženje sa puno snega. Shvatamo da je Lee osoba kojoj je dosta loših vesti, no one dolaze i mora da se nosi sa svim stvarima koje mu život baca. S tim u vezi, Lonerganov film nije toliko o oporavku koliko o suočavanju, a to je ono što ovaj film čini tako mračnim i hrabrim.
Kada se podvuče crta na kraju, „Manchester by the Sea“ je impresivan film koji deluje toliko stvarno da zaista ne postoji trenutak koji omogućava gledaocu da se seti da gleda glumce koji zapravo samo glume u pažljivo isplaniranoj priči. Zar to nije dovoljno da se divite ovom filmu?
Ocena: 9/10.
Autor: Marko Jovanović
