Reditelj Ari Aster snimio je remek-delo Hereditary i njegov novi film iščekivan je s velikom pažnjom. Slično se desilo sa Vavilonom (Babylon) Šazela, koji je podbacio, rekao bih, pre svega u kastingu i dužini priče. Ne znam zašto filmovi danas traju 3 sata, ali to nimalo ne odgovara mojoj vratnoj kičmi. Možda vašoj ne smeta, blago vama.
Kako god, Aster nam isporučuje remek-delo u prvih sat vremena, ostalo ide malo drugačije i pretvara se u frojdovsku dramu, da bi u jednom delu sa animacijama dosta podsetilo na izuzetno i zanemareno Kaufmanovo ostvarenje I’m Thinking of Ending Things. Mnogo je stvari u ovom filmu koje bi mogle da sačinjavaju jednu dobru mini seriju od 4-5 epizoda. Unutrašnje putovanje glavnog junaka, čekaj, možda i spoljašnje, sa gomilom bizarnih detalja, te povremenim uplivom horor vinjeta čini da film deluje nadrealno i hipnotički. Upravo se u liku Hoakina Finiksa, koju je za ovu priču matori i osedeli usamljenik na pilulama, dovoljno usporen do nivoa svedenosti na osnovni unos pića i hrane, gubitak svake nade ili zainteresovanosti za spoljni svet, ogleda život luzera današnjice. Svet je u filmu prikazan kao borilište bolesnih, ludih, pobeselih, a glavni junak, predodređen za bol, lišen je emocija, uplašen, nespreman na arenu i borbu sa pomahnitalim ljudima, baš kako i sam naslov sugeriše. Centralna potka filma podseća na Odiseju, ali ta odiseja je prožeta kafkijanskim duhom i nenormalnošću svake vrste, koja se na kraju vraća svom prvobitnom izvoru, mestu odakle je sve počelo i gde će se katarzično putovanje i završiti.
Ovaj film fukcioniše na više nivoa, pre svega u zanatskom pogledu gotovo je besprekoran. Piše negde da je to najskuplji film izvanredne Kuće A 24, koja je već snimila nekoliko briljantnih iščašenih filmova, od kojih je možda najbolji Under the Silver Lake, apsolutni masterpis, takođe nepravedno skrajnut od strane studija i medija koji favorizuju superherojska sranja. Takođe, Asterov bolesni svet prikazan u filmu na neki način je kritika savremenog društva u kojem su ljudi svedeni na broj i statistički izveštaj i u kojem se na svakojake načine bore da prežive. Sa druge strane, svet bogatih najčešće je bolestan ili monstruozan i krije svakojake traume, jer bogatstvo sobom nosi tek nagoveštaj sreće, obično lažne. Pravo bogatstvo krije se u duhu, nadi, ljubavi i smislu.
Zavaravan i lagan od početka, glavni junak ne stiže do mogućnosti da evoluira u zdravo ljudsko biće, a kad se pruži i mali nagovoštaj nekakvog ispunjenja, sa prvim romatičnim doživljajem ljubavi i nagoveštajem telesne privlačnosti, i on brzo biva uklonjen i neutralisan. Čini se da se kroz svet Arija Astera uvek pojavljuje neko osećanje neukalupljenosti ili, bolje rečeno, nepripadanju porodici, nekakve porodične disfunkcionalnosti, koja u ovom tročasovnom ostvarenju na kraju briše granicu između horora i realnosti i pretvara se u čistu metafizičku jadikovku nad smislom postojanja jedne uplašene jedinke u današnjem okrutnom svetu.
Za Astera sve počinje u kolevci, u prvoj sceni filma, tu je uzrok čovekove promašenosti, a čini da zla kob koja prati njegovog junaka, bačenog u svet, nije mogla da zaobiđe ni sve protagoniste ovog čudnog ostvarenja. Razmišljajući o pozitivnim likovima u filmu, ako se ne računa glavni junak, mogao sam da se setim tek jednog. Onog koji ga je, prljavog i povređenog, pokupio bez reči na putu i dovezao ga do rodnog grada.