Jelena Nedeljković – Kladioničarski blues

Hellenae ad Zanes

Još jedan radni dan bližio se kraju. Ines je protegla duge noge koje su se od sedenja ukočile i počela da sređuje lokal u kojem smo radile. U toj rupčagi trošile smo svoje dane i ambicije. Dok je moja koleginica i cimerka saldirala poker aparate, ja sam brzim pokretima i dugim, u crveno lakiranim noktima ukucavala poslednje tikete. Zubar mi ih je doneo pokušavajući da se izvadi.

Zubar je zgodan tip, ali nije za šemu, čak ni za neki usputni seks, jer je potpuni luzer. Ima oko pedeset godina, visok je, lepo građen, po nekim old school merilima– široka ramena, proseda kosa i plave oči– ali je zavisnik, a takvi su najgori. Negde na Jugu je imao ženu koja ga je ostavila kada je tamo u nekim Pripizdincima prokockao i ordinaciju i stan i vikendicu koju je nasledio od svojih. Ipak, za razliku od Matorog udbaša nije stipsa. Kada dobije, časti nas baš džentlmenski.

Matori je posebna priča. Moj ćale mi je, kao vrsni poznavalac gradskih prilika i persona,rekao da je taj ogavni matorac svojevremeno vedrio i oblačio ovim gradom. Nepodobnima je mogao iz mesta da sredi all inclusive boravak na Golom otoku.

–E, moj ćale, zato ste i propali jer su takvi mogli da vedre i oblače ovim nesrećnim gradom. Iako nisam baš sigurna da se ovo mesto uopšte i može nazvati gradom. – bila je misao koja mi je prolazila kroz glavu svaki put kada bih osetila „moravu“ bez filtera i ugledala pegavu ćelu tog ljigavca.

Ostali kladioničari Matorog iza leđa zovu „udbaška stipsa“ a Ines i ja „komunjara matora“. Pošto smo ista generacija, ne možemo sa sigurnošću da kažemo šta to znači, jer nismo ni doživele ni osetile taj komunizam za kojim naši, kao i svi ostali gradski matorci, horski žale. Pitam se često čega im je to toliko žao i ne mogu da u svojoj glavi smislim ni jedan logičan odgovor.

Nisam nikad rekla ćaletu šta stvarno mislim. Onda bih morala da mu priznam da su keva i on bili u pravu i da ne treba da radim u toj jazbini. Naravno da i ja znam da ne treba, ali to ne bih priznala ni da me zatvore u gvozdenu devu.

Ines i ja smo iz potpuno druge priče. Prošlost i sva ta političko-ratna sranja oko kojih se ova redovna grupica blejača prepire dok prati tikete, ne zanimaju nas.

Srbi, Hrvati, Muslimani– svašta smo na svom studentskom putešestviju probale. I svi su isti. Komadi mesa pokriveni kožom. Baš svi, bez razlike. I šta me onda briga da li se neko krsti ili klanja, veruje li u Hrista, Alaha ili Budu.

I nas dve imamo nadimak. Zovu nas „pali anđeli“. Nama ne smeta, uglavnom se na to blaženo cerekamo, kao ćurke bez grama mozga, ali pozadina toga je sasvim dugačija. Upale smo u loš trip da smo mi oni „pali anđeli“ o kojima pevaju „Three Days of Grace“.

Iako smo uložile đavolski trud da pokažemo da smo iznad ove kaljuge i ekipe koja ovde redovno bleji i gubi dane, nismo. Mi smo deca devedesetih. I to deca provincije. Nedavno smo naše FB profile okačile sliku iz kasnih ’90-tih i jednog ludog provoda.

Na zamućenoj fotografiji obučene smo isto. Obe smo u minjacima od crnog poliestera uz koje nosimo neke jezive poluprovidne džemperiće. Oko vrata imamo žičane čokere. Na nogama su nam užasne sandale – bakandže sa platformama. Našminkane smo poput vampirica iz rumunskih horor filmova sa početka ’80-tih. Kosa nam je zalizana i namazana uljem. Čista jeza. Tada smo bile ubeđene da ni jedna riba ne može da se meri sa nama. Pozom sa fotografije imitiramo manekenke sa naslovnice letnjeg „Vogue“-a ali jeftinim izgledom podsećamo na ukrajinske ili moldavske prostitutke.

Danas izgledamo drugačije. Uticaj velikog grada je na nas ostavio svoje tragove. Sada furamo urban girl fazon. Promašen, naravno, ali, hej… Who cares? Ovaj grad ionako tone, a sa njim tonemo i mi.

Samo, neću mu dozvoliti da nas proguta. Imam džokera koji će nas izvući iz blata.

 Ines je dugonoga, vitka plavuša, bujnih grudi i usana boje višnje. Pre nego što se vratila kući popunila ih je sa par mililitara silikona. Ja sam buckasta brineta kao žar crnih očiju. Ona izgleda kao češka porno glumica a ja kao devojka iz komšiluka. Mnogo veći problem od izgleda je utisak koji ostavljamo. Kada nas čovek pogleda pomislio bi da smo obične glupače  a mi se baš nešto ni ne trudimo da bilo koga razuverimo.

 Završila je novinarstvo, ali je u Beogradu radila sve drugo, osim novinarstva. Po gradu se pričalo da se vratila zbog toga što se spetljala sa urednikom tabloida u kojem je trebalo da počne da radi. Gazdarica nije blagonaklono gledala na zgodne pripravnice pa ju je nakon jedne žestoke svađe i nešto počupanih pramenova bez milosti šutnula na ulicu.

 Ja, lično, nikada nisam u potpunosti verovala gradskim pričama. U ovom gradu se samo to i radi. Priča. I to previše.

Sada se ozbiljno se pripremala za muzičku audiciju na kojoj će svima pokazati koliko vredi. Ja se nadam da će uspeti, jer super peva. Obožavam da je slušam kada pevuši Elu Ficdžerald, Etu Džejms, Vitni Hjuston i Selin Dion dok kucka tikete. Sinoć me je šokirala kada je rekla da će na audiciji pevati pesme Vide Pavlović i Hanke Paldum. Zgrozila sam se. Jebote. Vida i Hanka. Pomislila sam – ma daj, ne zajebavaj me.

 Za razliku od nje ja sam u otrcanom koferu koji sam sa studija vratila kući ostavila sam diplomu menadžera. Sa privatnog fakulteta doduše, ali jebi ga, ni „Jejl“ ni „Harvard“ mi te godine kada sam upisivala fakultet nisu bili opcija. Fakultet je fakultet a diplomi se u zube ne gleda. Kad se uglaviš u neku firmu svaka se plaća. A ja sam privatni odabrala samo zbog društva. Mogla sam, sa uspehom iz srednje da biram šta ću studirati, ali je na kraju ispalo da je ono najbitnije, meni bilo najmanje važno.

– Svi za jednog, jedan za sve – živele budale – modifikovala sam čuveni musketarski moto, kada sam shvatila u šta sam se uvalila. Samo, naknadna pamet malo vredi, a obično se, kao što se to meni dogodilo, čovek kasno opameti. Moji roditelji ne mogu da se pomire sa činjenicom da sam već na prvom koraku uspela da sebi upropastim život i da samu sebe toliko srozam na početku karijere.

– Jača karijera – mislim u sebi. – Koja crna karijera, kada mene ekonomija uopšte ne zanima. Nikada i nije. U stvari, mrzim je iz dna duše. Od početka studija znala sam da je sve to jedno veliko sranje, zbog koga ću pre ili kasnije najebati. Mislim, brate, kojom ekonomijom da se bavim ja, koja sam deset puta polagala računovodstvo. A nešto i nemam ambicija da se zakopam među rafove sa uredno poređanim registratorima i završim u nekom budžaku, kao tetka sa đozlama koje liče na tegle, u šetlandskom puloveru koja radi od sedam do tri, ispod stola drži štrikeraj, greje noge na grejalicu i kod kuće gaji mačke. Volim ja mačke, ali bih rađe da živim sa nekim frajerom i budem ono što jesam– tekstopisac. Ok. Nisam još– ali ću biti. Napisaću hit koji će Ines snimiti i otpevati i razbićemo se od para slave. Ona će biti najveća zvezda. Biće jača od Čole i Seve, a ja ću pisati tekstove bolje od Marine. Jebaćemo kevu estradi.

–Šta je devojke, još niste isterale ove gubitnike? Terajte ih napolje, nemaju oni pojma –trgao nas je iz prebrojavanja pazara pijani glas lokalnog Poštara.

On me posebno izluđuje. Ne podnosim ni jednog od ovih „stalnih“, ali, Poštar mi se posebno gadi, jer je patološki kockar, nepatvoreni alkos, kome je zagarantovano mesto u „Višnjaru“ i nasilnik je.

Njegova žena nam je jedne noći upala u kladionicu. Izgledala je užasno. Modricu na licu pokušala je, loše doduše, da prikrije jeftinim puderom i šalom. Uplakana nam je pružila nekoliko izgužvanih tiketa od po pedesetak dinara i pitala mogu li da se ponište, da bar ima sutradan detetu da da novac za užinu, pošto je „ovaj njen“ opet sve prokockao. Ono što nije prokockao, popio je. Ines i ja smo joj dale dvesta dinara od našeg bakšiša, a tikete smo uzele obećavajući da ćemo ih poništiti, mada nismo smele bez Gazde.

Gazda je glavni baja za sve. Ništa se u kladionici ne radi bez njega. Ni u gradu. Jednim pozivom mogao je da reši mnogo toga. Svuda je imao ljude. U apartmanima koje je izdavao, često su bile žurke u najžešćem sex, drugs&r’n’r stilu, za lokalne glavonje. Naravno da nam nije padalo na pamet da nekim glupim potezom ugrozimo ili izgubimo mogućnost ludog provoda. Ni povremenu „kres varijantu“.  Pravile smo se da ne znamo da se kreše sa obema. To je bila tema koju smo vešto izbegavale, jer smo bile najbolje prijateljice. Nikoga drugog nismo puštale u naš mali, začarani krug ludila. Bila je to „šema“ koja je odgovarala i njemu i nama. Nama, jer nam je garantovala stalan posao i kakvu takvu platu, dok se ne izvučemo iz ove kaljuge i postanemo slavne i popularne. Njemu još više, jer sa ovakvim ribama ne bi mogao da se kresne ni u svojim najvlažnijim snovima.

 Dok veče privodimo kraju, Ines pakuje svoju torbu i sprema se za audiciju. Imam iznenađenje za nju. Nisam ja neki emotivni pekmez, u stvari jesam, ali to ne pokazujem često, pa je ova prilika retka poput oaze u pustinji. Iz svog rokovnika, onog od koga se nikada ne odvajam i u kome pišem buduće hitove za najveće zvezde, cepam ispisanu stranicu i dajem joj zajedno sa cd-om na kome je demo snimak pesme koju sam napisala za nju.

  Jebi ga, Hanka i Vida su passe. Ko još peva kafanske narodnjake.

Kladioničarski blues“, ispisano je crnim markerom na cd-u.

–Mala, ako ćeš već da pevaš zajebi Vidu i Hanku. To je sranje. Pevaj o nama. Kladionica i jeste mesto koje vuče na tugu, poraz i promašaj ali ovo je naša karta za sreću.

Ispred trošnih vrata sa kojih su kiše i vetar sprale boju, a znak “Casino Royal” nakrivio izjeden zubom vremena, zaustavio se luksuzni,metalik sivi “maybach” iz koga su izašle dve full sređene žene, u kasnim dvadesetim. Radoznali prolaznici začuđeno su posmatrali mladu, popularnu pevačicu koja je nakon četiri estetske operacije izgledala jebozovnije od Kim Kardašijan i njenu prijateljicu tekstopisca, kako sigurnim korakom, na visokim potpeticama ulaze u jednu od najgorih gradskih jama.

Ekipa stalnih blejača bila je, kao i uvek, na okupu. Prezrivo su ih pogledale i prošle kraj njih kao pored turskog groblja.

–Jebote, ništa se nije promenilo. Za ove paćenike izgleda da je vreme stalo. – Ines je progovorila prva o onome o čemu smo istovremeno mislile.

–Grešiš, mila. Nešto je ipak drugačije. Ovo je sada naše. Hajde da izbacimo ove kretene odavde i da pozovemo Milana da donese projekat za naš muzički studio. – namignula sam joj dugim,nadograđenim trepavicama i napućila usne popunjene silikonskim filerom u sočan poljubac.

Uspele smo. Jebale smo kevu estradi, ovom gradu, svima koji su mislili da smo samo obične glupače.  “Pali anđeli” su se podigli iz pepela.

                                                                              

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Why ask?