Sve što je hibridno, nakazno, neobično u afričkim je legendama bogato značenjem. Uobičajeno i prirodno ne mogu biti proizvoljno narušeni: umešala se nekakva onostrana sila. Čudovišno postaje znak svetoga.
Prikazivanje hibrida podleže nekakvim zakonima. Na primer, mitska bića, delom ljudi delom životinje (sirene, svinga, kenatauri) prikazivani su tako da je ponekad gornji deo ljudski (sfinga), a ponekad donji deo (glava sokolova a noge ljudske). Nije to bez razloga: veruje se da je gornji deo bliži plemenitom; nije, dakle, svejedno koji je deo tela animalizovan ili humanizovan. Povoljan je, na primer, znak što čovek zmija ima noge životinje (u obilku zmije) i čovečiju glavu: biće je zaista više u višem; to znači da je gornji deo svojom vrednošću nadređen donjem delu, jer je ljudski, dok je drugi posve životinjski; čovek zmija često se shvata kao posvetitelj koji hodočasnike i sledbenike podgvrgava iskušenju. Poznat je i čovek s glavom lava, simbol kraljevske moći, u kome sila prevladava nad pravdom; čovek s glavom bika je posvetitelj duhovnih pastira.
Lav se često udružuje sa orlom, bilo da ima njegovu glavu, krila, kandže; simbolizuju čovekovo telo i dušu. Ako ponekad jedan drugog grizu, nije posredi borba nego su to dve životinje koje se drže, prožimaju se, čine jedno proždirući jedna drugu, neprestano prelaze jedna u drugu. Još je jasnije o čemu je reč kad se čovek kao osoba poveže s te dve simbolične komponente. Ponekad simbolizuju okrutne suprotnosti koje iznutra razapinju čoveka između iskušenje i zla i težnje ka dobrom.
Alen Gerbran, Žan Ševalije – Rečnik simbola