Alhemijski i mitski aspekt Prokletija

Konačno na red je došao roman Dejana Ognjanovića Prokletije da bude predstavljen u eXperimentu. Iako sam se pretplatio za roman i dobio svoj primerak odmah po izdanju, iako sam krenuo sa čitanjem čim je roman stigao i pročitao ga u dahu, pišem o njemu tek sada, nekoliko meseci kasnije, kad su se utisci slegli i roman lagano ugnezdio u mojoj duši i mom umu. Zapravo, pisati o ovom kompleksnom romanu koji sam dugo vremena iščekivao, značilo je pre svega odvojiti prilično vremena i uložiti izraziti trud i napor. To svakako nije lak zadatak, jer je u pitanju jedno filozofsko, mistično i dubokoumno delo. Baš iz tog razloga je tekst i napisan jer Prokletije su morale da postanu deo eXperimenta. Ne pisati o ovakvom romanu bila bi teška blasfemija.

Na samom početku moram da kažem da je u pitanju samizdat izdanje i da je Dejan odlučio da sam izgura priču oko Prokletija dobro znajući za zamke i podvale koje nude i rade mnoge izdavačke kuće. To je onaj mnogo teži put, baš poput uspinjanja na Prokletije, ali onda je uspeh mnogo veći, značajniji i važniji. A Dejan je i više nego uspeo. Osvojio je vrh Prokletija svojim istoimenim trećim po redu pisanim čedom. Pre samog upuštanja u štampu Prokletija za knjigu se pretplatilo oko 300 pretplatnika, tako da je Dejan još na samom početku imao osiguran tiraž od najmanje 300 primeraka. Nije to mala stvar. Pogotovo za knjigu objavljenu u tako reprezentativom izdanju, u tvrdom povezu. Između ostalog to govori o statusu koji ovaj autor uživa, sa jedne, dok sa druge strane poručuje da se može postići uspeh i bez hvatanja u kolo sa „renomiranim“ izdavačkim kućama. Potrebno je samo da budete Dejan Ognjanović.

Roman je izazvao prilično interesovanja i reakcije su pozitivne. Napisano je podosta prikaza romana na mnogim portalima, blogovima i društvenim mrežama i sve njih karakteriše jedna ista stvar. Svi su oduševljeni romanom. I ljudi iz sveta književnosti ali i prosečni čitaoci i fanovi Ognjanovićevog dela i zaveštanja. Međutim, kada znate činjenicu da roman počinje brutalnim masakrom dece u školi kasapljenjem nožem sa eksplicitnim opisima tog svirepog čina, kao i da se kroz ceo roman provlače užasne, strašne i monstruozne scene i dešavanja, možete se zapitati što je to toliko izazvalo oduševljenje? Kratak odgovor na ovom pitanje bio bi: Ono šta zapravo Prokletije čine i predstavljaju jer Prokletije u sebi nose mnogo više od pukog horora, jeze i brutalnosti. Ognjanović se osvrće i na našu skorašnju istoriju, ali odlazi i eone u prošlost i bavi se nekim drevnim zlom koje je prisutno na ovoj našoj Planeti, mnogo pre svih nas. Opisuje i predstavlja neke entitete koje mi kao ljudska bića ne možemo da sagledamo niti pojmimo. Dejan je dugogodišnjim bavljenjem i proučavanjem horor tematike i svega ostalog što se na horor može nadovezati, uspeo da stekne pozavidno znanje i iskustvo koje mu je omogućilo da napiše višeslojni kompleksni horor roman koji pored strave, užasa i zla u svojoj suštini krije i mitologiju, mistiku, ezoteriju, istoriju, filozofiju, nauku…

Kao što i sam autor kaže, roman je dugo godinama sazrevao u njemu i trebalo je mnogo istraživanja da bi ga napisao, pa je u  tom smislu bilo je nužno istražiti geografiju, topografiju, meteorologiju, geologiju vezane za taj rejon, logistiku kroz taj neki militaristički aspekt, zatim, blisku istoriju koja obuhvata UČK i njihova dejstva, blisku i dalju istoriju Kosova i neke antroploško-folklorno-arheološke stvari vezane za teritoriju Kosova i Balkana… Takođe, proučavani su i određeni kultovi i pojedinina božanstva, od kojih su neki potekli sa ovih prostora…

O nazivu romana, zašto baš Prokletije?

Na jednoj od promocija Prokletija, Dejan je za naziv romana rekao sledeće:

Prokletije jesu ime metafora, jedan vrlo evokativan naslov, ali to nije jedan od onih naslova gde se geografska lokacija koristi iskuljučivo kao metafora. Prokletije jesu metafora i jedno vrlo pregnantno ime i jedna reč koja odjekuje ali je i doslovno lokacije gde moji junaci i završe, u taj ogromni planinski masiv na tromeđi Crne Gore, Srbije i Albanije, prilično divalj, prilično neistražen, mesto gde se samo na osnovu satelitskih snimaka o nekim delovima zna otprilike šta je. Tu ima mnogo mesta gde ljudska noga nikad nijne kročila niti može fizički da kroči. To je za mene bio savršen teren da smestim nešto što je više od ljudskog i nešto što je izvor mračnih dešavanja.

Potrebno je napomenuti da je roman Prokletije treći Dejanov roman, ali je takođe i nastavak njegovog prvenca Naživo iz 2003. godine, tako da ako se odvažite na čitanje Prokletija ne bi bilo na odmet da prethodno pročitate Naživo da biste dobili celovitiju sliku i priču pratili od samog početka. Glavna odlika Dejanovog prvenaca Naživo jeste beskompromisnost i jedna nemilosrdnost u opisivanju šokantnih i eksplicitnih scena seksa, silovanja, ubistva, ratnih zlostavljanja i zločina, crnih rituala, snaf filmova i to je ono što nam zakucava pesnice direkt u glavu koje nas primoravaju da „padnemo na dupe“ dok čitamo. Dejan je otišao do samog kraja ako nije i prešao granicu, tako da je u pojedinim trenucima roman jako teško podneti naživo. Mora da se zastane sa čitanjem. Duboko udahne vazduh. Napravi kratka pauza. Popuši jedna pljuga ili čak nekoliko. Popije po koja ljuta, da se udari blaga anestezija duše i uma jer mnogo boli Dejanovo kasapljenje rečima. Dejanove reči režu oštro poput žileta. A potom kroz te rane prodiru duboko u um i dušu i tu se čaure zauvek. Mrak i perverzija isijava iz svake napisane stranice. Horor, užas i perverzija naživo. Gotovo da proživljavate traume dok čitate.[1]

Prokletijama se nastavlja u tom maniru ali nikako ne treba zanemariti činjenicu da je vremenska distanca između ova dva romana 17 godina i da se to primećuje u napisanom. Dejan je za tih 17 godina usavršio sebe i kao pisca i kao stručnjaka, pa je samim tim sve to znanje i iskustvo uneo i u Prokletije. Naživo je samo zagrebanje po površini, jedna šokantna brutalna naracija mladića koji ima veliki potencijal i talenat kao pisac i koji je svojim prvencem samo skrenuo pažnju na sebe. U Naživom se oseća se taj mladalački bes, ambicija i bunt. Prokletije je mnogo obimnije, kompleksnije, mističnije i dublje delo od Naživog. Međutim, to je normalan sled događaja. I dobro je što je tako, jer to samo potvrđuje činjenicu da je Dejan kao pisac i stvaralac napredovao u svom književnom izrazu. U Prokletijama Dejan je pred čitaoce sklopio horor mozaik koji obuhvata jednu širu sliku a koja je samo kroz naznake spomenuta u Naživom. Ipak, i u Prokletijama slika nije u potpunosti završena i konačna. Nedostaju određeni delovi mozaika da se priča u potpunosti zaokruži i dobije krajnja forma. To samo govori da se možemo nadati nastavku Prokletija u nekoj doglednoj budućnosti.

Alhemijski i mitski aspekt Prokletija

Roman Prokletije satkan je od 3 celine podeljenih u 10 poglavlja. Samo čitanje romana je baš poput uspinjanje na opasnu i smrtonosu planinu Prokletije. Na primer, nazivi celina i poglavlja ispisani su na latinskom jeziku i sad ako ste pronicljivi čitalac koji obraća pažnju na sve, ne možete nastaviti sa čitanjem dok ne protumačite sam naziv poglavlja ili celine. To je danas mnogo lakše učiniti imajući u vidu činjenicu da nam internet u najvećoj meri nudi odgovore na mnoga pitanja.

Ovo latinski citati su male prepreke koje Dejan postavlja pred čitaoce ali ujedno daje smernice i unosi dubinu, mistiku i izoteriju u roman.

Celine Prokletija su:

Horror Vacui

Magna Mater

V.I.T.R.I.O.L.

Horror Vacui je izraz koji se vezuje za Aristotela i označava strah od praznine, ispraznosti, praznog prostora. U svetu umetnosti ovaj izraz se koristi da naglasi prekomernu upotrebu ukrasa i detaljisanje na umetničkim delima eliminišući i najmanji deo praznog prostora. Ako u tom smislu posmatramo Prokletije shvatićemo da i njih odlikuje Horror Vacui izraz jer su napisane i sabijene da nema mi trunke praznog hoda. Nema tapkanja u mestu, odugovlačenja, ponavljanja i bespotrebnih delova. Sve je tu postavljeno na svoje mesto. Preko 400 strana a da ni jedna nije suvišna i bespotrebna. To samo govori da je roman dobro izbrušen a to znači iščitavanje, iščitavanje i iščitavanje…

Ognjanović je u velikoj meri iskoristio mit o boginji Kibeli (Majka Planine) za konstrukciju Prokletija. U pitanju je frigejska boginja koju su u Starom Rimu nazivali Magna Mater (Velika majka). U tom smislu neophodno je osvrnuti se na samu Boginju  i mitove u vezi nje i njenog kulta.

U grčkoj mitologiji Kibela je poistovećena sa Gejom (boginjom zemlje) ili Rejom (u minojskoj mitologiji ekvivalent Geji), zatim Demetrom (boginjom žita i plodnosti). Nazivala se takođe „Majkom svih bogova“, što je kasnije u rimskoj mitologiji postalo „Magna Mater“. Grčki mitografi smatraju da je Kibela zapravo nadimak za Geju, majku svih bogova, a time i majka vrhovnog boga Zevsa. Uverenja su da je ona Gejin ekvivalent, boginje koja se obožavala na planini Kibela u Frigiji, čime objašnjavaju njeno ime. Međutim, nije poznato o kojoj planini je reč, ali se zna da je u to vreme, takođe, postojao i grad sa istim nazivom u blizini.

Kako se u mitologiji Kibela pojavljuje nezavisno, ona se tumači kao zasebno božanstvo. Njene božanske moći prostiru se na celu prirodu, koju ova boginja daruje plodnošću, te se smatra njenom zaštitnicom.

Pored prirode, ona je i boginja zemlje pa tako i svega što se na njoj nalazi, a posebno gradova. Zato, u predstavama ove boginje, kruna koju nosi na glavi simboliše gradove i njihove kapije. U renesansnim prikazima dodat joj je i ključ koji drži u ruci, da se pojača simboličnost. Plodovi personifikuju plodnost, a lavovi njenu snagu.

Do danas, pojava ove boginje u mitologiji nije do kraja objašnjena, baš kao ni moralnost njenog kulta. U stručnim literaturama naučnici i dalje svaku teoriju o njoj ostavljaju otvorenom za nove diskusije. Dionisije od Halikarnasa (oko 60. g.p.n.e., istoričar) navodi kult Kibele kao „krvavi“.

Naime, sveštenici, ali i sveštenice, koji se nazivaju koribanti, baš kao i sledbenici, tokom rituala sekli su svoje telo, što je u slučaju muškaraca podrazumevalo i odsecanje intimnih delova. Sveštenici, su sami sebe kastrirali kao čin inicijacije u cilju poistovećivanja i žrtvovanja. Obred je pratila glasna muzika bubnjeva, snažno pevanje i pomahnitali ples. Kao deo Kibelinog kulta, evnusi su vršili i druge mistične rituale. Krvavi obredi katarze i preporoda ovog mračnog mističnog kulta, udaljavaju ga od drugih (sličnih) kultova i obreda koji su vršeni u čast znatno pozitivnijih boginja kao što su Demetra ili Geja ili čak egipatska boginja Izida koja je pored idealne supruge i majke, bila i zaštitnica prirode. Obredni rituali u čast Kibele vršeni su ekstatičkim, krvavim, orgijastičkim i katarzičnim ceremonijama.[2]

Statua Kibele

V.I.T.R.I.O.L. su početna slova formule koja je bila čuvena među alhemičarima i u kojoj je bilo sažeto njihovo učenje: Visita Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem, to jest, prema prevodu Žana Servijea (Jean Servier): Siđi u utrobu zemlje, prečišćavajući pronaćićeš kamen mudraca.

Ta početna slova čine inicijatičku reč koja izražava zakon transformacije koja je u vezi sa povratkom bića najdubljem jezgru čovekove osobe… a to znači: Siđi u najveću dubinu samog sebe i nađi nerazdeljivo jezgro na kojem ćeš moći da gradiš svoju ličnost novog čoveka.

Kurt Seligam donosi malo drugačiji tekst i prevod: Visita Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem, to jest, istražuj unutrašnjost zemlje, ispravljajući otkrićeš skriveni kamen. To je izražena sinteza alhemijskih postupaka, na različitim nivoima, bilo da je reč o transformaciji metala ili transformaciji ljudskog bića. U poslednjem slučaju simbol je očigledno dublji: treba sam sebe ponovo izgraditi polazeći od različitih nivoa nesvesnog, od neznanja i predrasuda, na osnovu nesporne svesti bića, čime čovek može otkriti imanentnu prisutnost boga u sebi.[3]

U slobodnom zidarstvu, moto je uobičajena komponenta simboličke „odaje za razmišljanje“. U pitanju je  mračno mesto namenjeno meditaciji i razmišljanju kandidata izabranih za inicijaciju u masoneriju, a ponekad se koristi i na višim stepenima. Sama odaja je simbol pećine, koja kandidata upoznaje sa alhemijskim elementom zemlje. [4]

U smislu Prokletija glavni junak silazi u samo srce Prokletija gde doživljava pročišćenje i prosvetljenje. U samo središte zemlje ulazi jer je prizvan od Velike majke a sam njegov put i silazak u dubinu Prokletija je zapravo samo uvodni čin inicijacije za jedan mnogo veći čin grandioznih razmera i značenja. U svom uterusu Velika Majka, Majka Planine nosi i uzgaja svoju novu decu, novi soj bića koja na izvestan način predstavljaju evoluciju homo sapijensa, decu koju je sama prizvala i odabrala i koja su morala da pokažu svoju vrednost i spremnost da podnošenjem krajnje žrtve, odsecanjem svojih polnih organa. To je jedini način na koji se izabrani mogu osloboditi međa koje ih čine ljudskim bićima i lanaca koji ih drže pričvršćenim za ovozemaljski život. Tek nakon tog čina mogu postati posvećenici Velike Majke. Najsupreriornija bića na Planeti Zemlji. Deca koja će ona poroditi u nekom drugačijem obliku, ne kao ljudska bića nego kao novu vrstu koja je proistekla iz ljudskih bića. U tom činu svojevrsne ljudske evolucije zapravo se i uočava taj alhemijski aspekt romana a sam autor to najavljuje i u ranijim delovima Prokletija aludirajući na ogromnu školjku u srcu planine u kojoj se veliki kamen pretvara u biser. Ili alhemisjki rečeno kamen pretvara u zlato, dok se u Prokletijama to odnosi na ljudsko biće koje menja svoju prirodu.

Pored mitologije, izoterije i alhemije, u Prokletijama su ugrađena mnoga velika književna dela, dok pojedini delovi i celine upućuju na određene velikane iz sveta književnosti. Svako ko prati rad Dejana Ognjanovića zna da je on veliki poštovalac dela Hauarda Lavkrafta i da je dao veliki doprinos u prevođenju i izdavanju Lavkraftove proze na srpski jezik. U tom smislu Lavkraft je pronašao svoje mesto i u Prokletijama. Zapravo, Prokletije nedvosmisleno upućuju na Lavkraftov roman U planinama ludila koji opisuje užase koji su zadesili ekspediciju naučnika na Antartiku. A zov Magne Mater, Velike Majke može se u izvesnom smislu positovetiti sa Lavkraftovom pričom Zov Ktulua koja se bavi njegovim najpoznatijim kosmičkim entitetom Ktuluom.

Takođe, Dejan nije jedini autor koji u svojim knjigama navodi da se u srcu planine i duboko pod zemljom kriju velike tajne, novi oblici života, nedokučive i mistične sfere i univerzumi. Prisetimo se velikog Žil Verna i njegovog romana Put u središte zemlje koji je prvi put objavljen daleke 1864. godine i koji opisuje taj neki drugačiji, omamljujući, zadivljujući svet prepun opasnosti. Zatim, tu je, ništa manji Tolkin koji ima svoju Planinu usuda ili Amon Amart koja se nalazi u carstvu Mordor i  u kojoj se jedino može uništiti prsten koji u sebi nosi veliku moć i iskonsko zlo i na koju se uspinju dva mala Hobita predodređena da prsten unište.

Međutim, mene je put iskušenja Dejanovog protagoniste koji vodi duboko u utrobu Prokletija u najvećoj meri asocirao na jedno mnogo novije delo. Na roman Ubistvo Komtura Harukija Murakamija. Zapravo, u drugom tomu ovog romana glavni junak na svom putu spoznaje i samospoznaje dospeva u jednu drugu dimenziju gde biva prinuđen da prođe kroz uski tunel koji vodi kroz ogromnu planinu.  U jednom trenutku tunel postaje toliko skučen da je protagonist prinuđen da puzi opsednut i uplašen mišlju da će se zaglaviti i da će umreti u tamnoj utrobi neke ogromne planine koja se nalazila izvan sveta koji je poznavao, u nekoj drugoj dimenziji ili drugoj stvarnosti. Čitajući roman shvatićemo da taj tunel predstavlja svojevrsnu crvotočinu koja povezuje dva stotinama kilometara prostorno udaljena mesta. Protagonist romana prilikom tog proboja na drugu stranu gubi osećaj za vreme, tako da i mi kao čitaoci zapravo nismo svesni koliko se vremenski dugo odigrava to njegovo „hodočašće“ u nepoznato.[5]

Pored pomenutog, prolaz kroz tunel u Murakamijevom romanu opet aludira na jedno mnogo starije delo, na Ep o Gilgamešu u kojem kralj ulazi u tunel koji spaja dve planine u potrazi za besmrtnošću i odgovorima koji ga muče, što je analogno referenca i za Prokletije.[6]

Sve napred rečeno samo nam govori kakvo je književno delo Dejan stvorio i da nije ni malo naivno i lako uhvatiti se u koštac sa Prokletijama. Mnogo toga je utkano u ovaj roman i o mnogo tome govore Prokletije. Ja sam u ovom tekstu roman sagledao samo kroz nekoliko aspekata a postoji još mnogo toga o čemu nisam ništa rekao, a mogao sam. Na primer, ženska strana boga u današnjici u kojoj su sve više izraženiji feminizam i mizandrija, pri čemu Dejan spaja drevnu prošlost sa sadašnjošću i budućnošću, udarajući teške udarce vladajućem patrijarhatu, ludilo kao vid lucidnosti i prosvećenosti, ratne strahote koje su se dešavale na ovim prostorima u zadnjim dekadama Dvadesetog veka, srpsko-albanski konflikti i odnosi, priroda kao božanstvo, vizuelni i likovni aspekt romana… A horor elemente i suštinu da ne spominjem. O tome tek može da se piše.

Ono što je sigurno, roman Prokletije nije štivo za svakoga. U pitanju je roman koji se mora pročitati najmanje dvaput. Prvi put kao i svaki roman inače, a drugi i svaki naredni put da se pohvataju svi konci i sklope sve kockice mozaika koje su promakle prilikom prvog čitanja.

Kao rezime, Prokletije jesu jedno prokleto dobro, ali i prokleto teško književno delo. Roman je ekvivalent samoj simbolici i nazivu planine iz koje je i proistekao sam naziv romana. Planinski venac Prokletije su svakako zaslužile da o njima bude napisan roman, baš zbog svoje mistike, opasnosti i zlokobnog imena koje nose. To bi bio ovaj roman. U to nema sumnje.


[1] Miljan Ristić – eXperiment u kome je sve moguće: Horor, užas i perverzija Naživo (autorsko izdanje, Negotin, 2021, str. 216)
[2] Medias – Boginja Kibela
[3] Alen Gerbran, Žan Ševalije – Rečnik simbola (Stylos art, 2013, Novi Sad, str. 1047, 1048)
[4] Symbol dictionary: V.I.T.R.I.O.L (Masonic/Alchemical Motto)
[5] eXperiment: Murakamijevo Ubistvo komtura – Prodor na drugu stranu
[6] Alen Gerbran i Žan Ševalije – Rečnik simbola (Stylos art, 2013, Novi Sad, str. 1002)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?