Horor, užas i perverzija NAŽIVO

Za roman „NAŽIVO“ čuo sam ubrzo po izdavanju prvog izdanja romana, ali sam do njega došao tek po objavljivanju drugog izdanja, kada sam se upoznao sa Dejanom na jednoj promociji. Iako sam pre samog čitanja čuo dosta priča o romanu, sam čin kupovine „Naživog“ nagoveštavao mi je da će to biti jedna opaka vožnja kroz svet horora, mraka, užasa, perverzije, nastranosti, pornografije, kroz najtamniju i najmučniju stranu Srbije devedesetih godina dvadesetog veka. Zapravo roman mi je prodat od autora lično za 666 dinara. Iako sam autoru ponudio da platim 700, 800 dinara, jer nisam imao 66 dinara, cena romana je bila 666 dinara i samo po toj ceni sam mogao da ga kupim. Od prisutnih ljudi ne promociji nekako nađoh tih 66 dinara i na kraju kupih roman. Platio sam cenu pritom ne znajući da li sam tim gestom zapravo sklopio pakt sa Đavolom ili nešto slično tome. Jedno je bilo sigurno, sa nestrpljenjem sam otišao kući i krenuo sa čitanjem.

Kao čovek koji se bavi pisanom reči i koji iza sebe ima 7 objavljenih knjiga i decenijsko eXperimentisanje na netu, kontinuirano čitam već 30 godina unazad, jer bez toga ne mogu da funkcionišem i živim. To me ispunjava i čini srećnim. To je moja potreba i zavisnost. Ali nužnost za one koji žele da se bave pisanjem. Znači, već tri decenije sam u tom nekom svom konstantnom čitalačkom pohodu i večitom traganju za knjigama koje će mi razbiti koncepciju, proširiti horizonte, izbaciti iz ose i rastaviti me na atome. Neminovno sam pronašao i pročitao prilično knjiga za to vreme. Za nekima sam dugo tragao. Neke su mi same došle i same me pronašle. Za nekim još uvek tragam. A za neke još uvek ne znam ni da postoje. Shodno tome, normalno je da su svakakve knjige prošle kroz moje ruke. Dobre i loše, fascinantne i predvidive, šokantne i dosadne, poučne i amoralne, kompleksne i jednostavne, dugoiščekivane i razočaravajuće, potcenjene i precenjene, kontroverzne i patetične, stravične i komične… ali „Naživo“ je knjiga koja me je šokirala i ostavila bez teksta. To je bila jedna od knjiga za kojima sam oduvek tragao. Ono što je stanje šoka podiglo na još veći nivo je činjenica da sam autora upoznao i imao prilike da sa istim porazgovaram i družim se i koji živi samo stotinak kilometara udaljen od mog prebivališta.

Svako ko čita i ko se bavi i izučava horor literaturu dobro zna da je Dejan Ognjanović, „Ghoul“ „Doktor za horor“, da je on jedan od najvećih svetskih stručnjaka na tu temu, da su zahvaljujući njemu mnoga velika dela i imena iz književnog horor miljea po prvi put prevedena na srpski jezik, tako da je nekako bilo za očekivati da jedan takav čovek, veličina i stručnjak napiše roman kao što je „Naživo“. Ipak, postoji ono ipak, ko se tome nadao? Ja iskreno nisam, jer sam dobro znao da su teorija i praksa često u suprotnosti, da nečija stručnost i načitanost neće nekog po automatizmu načiniti dobrim piscem, možda odličnim teoretičarem i kritičarem, ali piscem ne, jer biti pisac pre svega znači imati talenat za pisanje, a znanje i stručnost se samo nadovezuju na to. Ako nema dara, džaba sva stručnost i načitanost. Ali kada sam krenuo sa čitanjem, knjigu nisam mogao da ispustim iz ruku. Pročitao sam je za dva dana, šokiran, sablaznut, fasciniran. Mesecima sam bio van sebe razmišljajući o pročitanom. Od tada je „Naživo“ postala knjiga koju preporučujem za čitanje, ali samo odabranim, ljudima otvorenog uma, načitanim i upućenim, sa jakim stomakom.

Još tada, kada sam ga prvi put pročitao, hteo sam da pišem o „Naživom“, ali jednostavno roman sam pročitao nepripremljen. Bio je to isuvše veliki šok za mene. Trebalo je da ga pročitam još jednom, detaljnije i pažljivije, jer roman svakako da to iziskuje. Međutim, kao što sam ranije napomenuo, u svom tom kontinuiranom traganju za knjigama, samo su se pojavljivale neke nove knjige koje su me mamile na čitanje, tako da sam drugo čitanje non-stop odlagao. Posle više od 5 godina od mog prvog susreta sa romanom „Naživo“ objavljeno je i treće izdanje romana. Odmah sam ga poručio i čim je roman stigao bacio sam se na čitanje. Ovaj put čitanje je bilo pažljivije i analitičnije. Ovaj put bio sam pripremljen. Roman nisam čitao samo kao pasionirani čitalac već i kao pisac i kritičar. Obraćao sam pažnju na mnoge aspekte. Ne samo na priču već i na izraz, zaplet, rasplet, naraciju, rečenicu… I sa jednim takvim pristupom, pročitao sam ga, kao i njegovog prethodnika, za dva-tri dana. Toliko mi je bio zanimljiv. Šok, fasciniranost i uznemirenost svakako da nisu izostale. Iako sam dobro znao šta da očekujem, iako sam neke scene i detalje iz romana dobro pamtio, ponovo sam bio razvaljen i užasnut Dejanovom naracijom. Posle svega što sam pročitao u raznim kontroverznim knjigama i video u mnogim filmovima, serijama i na netu, u ovim dekadentnim vremenima, kada više ništa nije sveto i sve je već rečeno, viđeno i doživljeno, ja sam ponovo bio naživo izbezumljen. Prosto za ne poverovati.

Dejanov pristup samom pisanju je ono što me je do srži uzdrmalo. Beskompromisnost i jedna nemilosrdnost u opisivanju šokantnih i eksplicitnih scena seksa, silovanja, ubistva, ratnih zlostavljanja i zločina, crnih rituala, snaf filmova glavna je crta „Naživog“ i to je ono što nam zakucava pesnice direkt u glavu koje nas primoravaju da „padnemo na dupe“ dok čitamo. Dejan je otišao do samog kraja ako nije i prešao granicu, tako da je u pojedinim trenucima roman jako teško podneti naživo. Mora da se zastane sa čitanjem. Duboko udahne vazduh. Napravi kratka pauza. Popuši jedna pljuga ili čak nekoliko. Popije po koja ljuta, da se udari blaga anestezija duše i uma jer mnogo boli Dejanovo kasapljenje rečima. Dejanove reči režu oštro poput žileta. A potom kroz te rane prodiru duboko u um i dušu i tu se čaure zauvek. Mrak i perverzija isijava iz svake napisane stranice. Horor, užas i perverzija naživo. Gotovo da proživljavate traume dok čitate.

Iako postoje mnoge knjige koje su me „pomerile sa mesta“, uznemirile, uplašile i šokirale, sa sigurnošću mogu reći da je roman „Naživo“ svakako na prvom mestu. Možda je to zbog toga što autora lično poznajem, što smo iz iste generacije, koja je odrastala u tim vremenima ludila u kojem se roman i dešava. Možda baš zato što smo bili u nekom sličnom fazonu, čitali iste i slične knjige, slušali istu ili sličnu muziku, gledali iste filmove… Možda zato što se roman dešava u mestima u kojima sam boravio (Niš, Kosovo i Priština) i u kojima redovno boravim (Niš). Možda baš zato što sam se u velikoj meri identifikovao sa glavnim likom ali i samim piscem. Možda zato što to nije samo fikcija koja se dešavala tamo negde daleko u belom svetu, gde možda nikada neći imati prilike da odem ili u nekom imaginarnom prostoru, već u zemlji gde živim i boravim. I znam da je mnogo toga što je Dejan opisao i napisao u romanu bazirano na istini, jer smo tu istinu svi mi koji su u tim trenucima živeli na tim prostorima u većoj ili manjoj meri to iskusili i doživeli. Rat i raspadanje jedne države naživo. A kada se nešto raspada, odseca i rasparčava, bez prethodno date anestezije, na živo, sigurno je da neizdrživo boli i da ima mnogo krvi.

Dejan je u takvoj jednoj atmosferi izgradio svoj roman prvenac. U ludilima i užasima koji su nastali raspadom Jugoslavije što je kulminiralo ratom, sankcijama, dekadencijom na svim nivoima, siromaštvom, padom morala, odlivom stanovništva, medijskim mrakom, on je ubacio elemente horora, užasa, satanizma, nastranosti i pornografije. I pritom nije imao milosti. Pisao je bez imalo ustručavanja i kompromisa. Znao je da će za buduće čitaoce to biti bolno, mučno, užasavajuće i šokantno iskustvo, ali da je roman napisan na drugačiji način sigurno da ne bi bio to što jeste. U pogovoru koje je Goran Skrobonja napisao za prvo izdanje romana, između ostalog piše:

Čak i ako nikad ne napiše drugi roman, „Naživo“ će biti dovoljan da Ognjanović bude itekako zapamćen od onih čitalaca koji umeju da prepoznaju pravu stvar.

Ja se u potpunosti slažem sa tim!

U trećem izdanju romana ima malih izmena i dopuna u odnosu na prethodno izdanje, ali to nema nekog bitnog značaja na samu suštinu romana. Cela priča se konstruiše oko jednog snaf filma koji je protagonist romana igrom slučaja pogledao a na kome je snimljeno izvođenje jednog crnog rituala, negde na teritoriji Kosova. U romanu se na još nekoliko mesta spominju i opisuju snaf filmovi koji su u najvećoj meri snimljeni na ovim prostorima. Svakako da to izaziva dodatnu uznemirenost u čitaocima nagoveštavajući mogućnost da su ovi naši prostori, taj prokleti Balkan, bure baruta, pogodno tlo za uzgoj i bujanje mraka i užasa, što između ostalog podrazumeva ekspanziju snimanja snaf filmova. Ovde neminovno moram da spomenem i dva domaća filmska ostvarenja: Srpski film (2010) i Život i smrt porno bande (2009) koja se takođe bave snaf filmovima i koja su po objavljivanju izazvala prilične kontroverze širom sveta i zabrane prikazivanja, pogotovo Srpski film u kojem glume velikani srpskog filma Srđan Todorović, Sergej Trifunović, Katarina Žutić… Međutim, roman „Naživo“ nastao je mnogo pre ovih filmova. Po rečima autora ideja za pisanja romana i prva verzija nastala je 1995. godine, što je zapravo i godina dešavanja u samom romanu, da bi prvo izdanje bilo objavljeno 2003. godine. Zatim, u „Naživom“ se ide mnogo dublje u mrak, akcenat nije stavljen samo na snaf kao izraz ljudske izopačenosti i umobolnosti već je snaf samo delić mozaika te jedne sveobuhvatne kosmičke strave i užasa.

Iako sam prethodno napomenuo da je Ognjanović u svojim opisima prilično eksplicitan i detaljan, negde je namerno ostao nedorečen. Samo je hteo da zagolica maštu i da da nagoveštaj da tu postoji nešto mnogo veće i užasnije od onogo što većina nas ljudskih bića može pojmiti, videti i doživeti. Mene je posebno zaintrigiralo spominjanje „Kolevke“ na Kosovu, tajanstvenog mesta na određenim energetskim poljima na kojem se sprovode crni rituali. Takođe, konstatacija da se sve masovne grobnice nastale za vreme ratovanja tokom devedesetih u Bosni i Hrtvatskoj zapravo nalaze na mestima sa izraženim magnetim poljima, indirektno nam govori da su ta mesta unapred bila određena za tu svrhu i da se svo to masovno stradanje ljudi koristilo za sprovođenje nekog grandioznog rituala, kao i da su svi oni koji su ubijeni i bačeni u te masovne grobnice u stvari samo prinete ljudske žrtve. Postavlja se pitanje ko sprovodi taj ritual i šta je glavni razlog tolikog žrtvovanja?

Da ne bih previše otkrivao, najbolje će biti da ovde završim svoju priču, da ni bih umanjio užitak čitanja za one koji se usude da krenu sa čitanjem! Pa ko ima volje, hrabrosti, otvoren um i dovoljno jak stomak, roman „Naživo“ je prava stvar i pravi izbor! A ko hoće još nešto da pročita od Dejana onda može da se baci na njegov drugi roman Zavodnik, poseti njegov blog The Cult of Ghoul ili pročita neku od knjiga koju je Dejan preveo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com