Neretko je da jedna vrsta umetnosti rađa drugu vrstu umetnosti. Jedna umetnička ekspresija manifestuje se i utiče na drugu umetničku ekspresiju. To i jeste suština same umetnosti. Da pored toga što izaziva emocije, šalje određene poruke i ideje, kritikuje, upozorava, predviđa… da inspiriše i motiviše, budi i inicira kreativnost… Tako su i nastale slike Milene Nićić – Myllen koja je inspiraciju za svoj likovni izraz pronašla u underground muzici uz koju je odrastala i uz čije zvuke i dalje gura kroz život. Na njeno stvaralaštvo nabasao sam sasvim slučajno, slušajući i tragajući za novom muzikom za kojom čitav svoj život tragam. Malo je reći da sam bio iznenađen kada sam prvi put ugledao Milenine slike i shvatio da su te njene jedinstvene vizualizacije tonova i melodija zapravo otelotvorenje muzike kroz boje. I to kakvo otelotvorenje. Mračno, nadrealno, grotesno i puno simbolike.
Povezanost muzike sa svojim stvaralaštvom Milena je ostvarila u svojoj ranoj mladosti. Nesumnjivo se može zaključiti da ja muzika veoma bitna i važna u Mileninom životu, da je muzika njen medijum pomoću kojeg ona na papir prenosi svoje vizije i iskustva koja doživljava dok je pod njenim dejstvom.
Stvaralaštvo ove umetnice može se pogledati što na Mileninom fejsbuk profilu Myllen Art, što na kreativnoj platformi Behance. To sam ja i uradio pre nego što sam se odvažio da krenem sa pisanjem o njenom stvaralaštvu. Ipak, u ovom tekstu neću se baviti biografijom ove umetnice, ko je i šta je, iz prostog razloga što je njeno stvaralaštvo izazvalo prilično pažnje i interesovanja, a pre svega njena samostalna izložba slika „Crtanje između podzemnih redova“ koja je održana u klubu Polet, novembra 2018. godine, tako da je o Mileni i njenom likovnom izrazu prilično pisano i polemisano. Koga zanima da sazna nešto više o Myllen artu može da pogleda video i audio zapise i pročita članke koji su u najvećoj meri publikovani na fejsbuk profilu umetnice. Na kraju krajeva može da posluša muziku koja je Milenu inspirisla i tako će da zatvori krug na najbolji mogući način. Ja ću se ovom prilikom baviti analizom Mileninin crteža i želim da napomenem da je to moj doživljaj nacrtanog i naslikanog. Možda neću baš u potpunosti odgonetnuti šta je autorka želela da poruči svojim slikama, ali ja sam tako doživeo ovaj Milenin naslikani čudni, grotesni, mistični, simbolični, imaginarni svet. Čak i da sam sve pogrešno skontao i doživeo, zar to nije ono što jedno umetničko delo čini velikim. Različita tumačenja i interpteracije.
Na početku hajde da sagledamo Myllen art u globalu, koji će u ovom slučaju podrazumevati preko 40 crteža (spoj grafike i digitalne umetnosti) ove mlade umetnice, koje sam imao prilike da ovako virtuelno, preko neta, sagledam.
U pitanju su veoma mračni prikazi, čudnih kreatura, koja su baš poput nekadašnjih mitoloških bića, za koja postoje mnoga predanja, mitovi i legende, spoj čoveka i životinja. Ta neka njena nova bića, produkt njenog uma i kreativnosti svakako da u sebi nose veliku simboliku koja jednostavno isijava sa crteža. Kada slika (stvara) neke druge životne entitete i oni su prikazani u tom stilu spajanja onog što je na prvu ruku nespojivo i nešto što se ne može objasniti rečima, možda i zbog toga što u tom našem prvom i površnom susretu ne možemo ni da shvatimo šta to gledamo.
Najzastupljeniji pojam u njenom likovnom izrazu svakako jesu ženolika bića, koja, kao što rekoh, čine svojevrsne mitološke himere. Drugim rečima rečeno, u velikom broju slika Milena je prikazala tu žensku prirodu, žensku stranu Boga u vremenu današnjice kada žene polako ali sigurno u sve većoj meri osvajaju svet i polako ostvaruju primat nad muškarcima.
Ona čak ima i svoj opus Godd(l)ess koji o tome govori i na to upućuje. Sama reč kojom je imenovan ovaj opus, od svega četiri crteža, bukvalno čini spoj dve reči u jednoj na isti način kao što su na njenim crtežima prikazana bića koja čine spoj nekoliko bića u jednom. Ovi njeni crteži svrstani u kategoriju „Godless Goddess (Bezbožna boginja)“ prikazuju taj hibrid žene i zveri (životinja) upućujući na činjenicu da svakom od nas kao ljudskom biću postoji deo te animalne prirode koji mnogi od nas vešto sakrivaju duboko u svom biću. Taj animalizam se na Mileninim crtežima vidi jasno, kako na ovim bezbožnim boginjama tako i na crtežima sa drugim simbioznim životnim forma. Sam naslov ove grupe crteža upućuje nas i na dualizam koji postoji u svakom od nas. Svetlost i tama. Noć i dan. Crno i belo. Vrlina i mana. Dobro i zlo. Bog i đavo.
Na primer na njenom crtežu „Velika podvala, Veliko pretvaranje (The great elusion)“ prikazana je svojevrsna himera koja u osnovi ima telo žene, ali je telo obmotano zmijolikim prozirnom formom koja uranja u ženu u predelu abdomena i ispoljava se svojim dvostrukim zmijskim glavama kao pramenovi duge kose. Takođe, u telo je utkana još jedna životinja-labud, jer žena umesto stopala ima noge karaktersitične za vodene ptice, tri prsta sa kandžama i opnom između prstiju radi lakšeg plivanja. Zatim, glave labuda se isto kao i glave zmije uobličavaju iz dugih pramenova kose ženolikog bića. Ako ovu sliku shvatimo kao dualizam sa elementima zmije i labuda, kao simbolima za dobro i zlo, zakljućićemo da svako od nas u sebi ima svog labuda, simbol ponosa, lepote i nevinosti, ali isto tako ima i zmiju koja svojim ujedima truje sve oko sebe, i telo u kojem obitava, ali i sve one koji se nalaze u blizini kad se oseća ugroženom. Posmatrano iz drugog ugla, sigurno je da većina pokušava da sebe predstavi u što lepšem svetlu, da bude poželjnija, prihvaćenija, voljenija… Zato svoju lepšu stranu, svog labuda, maksimalno ističe dok zmiju potiskuje i skriva duboko u sebi. Međutim, ne može se protiv svoje prirode. Zmija će kad tad iskočiti iz dubine duše u kojoj je sputavana i uješće i trovaće svojim ujedima.
Suvišno je reći da ovo stvorenje ili Boginja kako ga je Milena imenovala asocira na Meduzu, mitološko biće koje je umesto kose imalo zmije i koja je svojim pogledom ubijala. Za razliku od Meduze, ovo biće u predelu glave nema oči već dve ogromne šupljine. Kao da su oči iskopane iz glave. Oči se nalaze na dojkama umesto bradavica, što takođe nosi veliku simboliku. Iz bradavica bi trebalo da teče mleko, nešto što daje život, ali na crtežu se na njihovom mestu nalaze oči Meduze koje skamenjuju svako biće sa kojim ukrste pogled. Dojke koje su i jedna od glavih odlika ženstvenosti imaju oči meduze, sa fazoniranim trepavicama. Spoj mitologije i pomodarstva. Imajući u vidu da se crtež naziva „Veliko pretvaranje“, što svakako može značiti i foliranje, neiskrenost, licemerje koje su u manoj ili većoj meri sastavni deo ponašanja svakog ljudskog bića, te trepavice zapravo mogu biti samo referenca na savremenu ženu i njenu podređenost i zavisnost za tim ulepšavanjem tela samo da bi bila što lepša, poželjnija i atraktivnija. Oči sa fazoniranim trepavicama upućuju na tu žensku metamorfozu i prikrivanje istine i pravog lica šminkom, koja je sada u ovim modernim vremenima i razvojem plastične hirurgije evoluirala do jedne potpune transformacije spoljnjeg izgleda što se i može smatrati tom jednom velikom ženskom podvalom koju je Milena prikazala na svojoj slici.
Crtež „Better Fly (Bolja muva)“ takođe prikazuje ženoliko biće koje je zapravo svojevrsni hibrid žene i muve. Međutim, kao i kod prethodnog crteža ništa se ne može jednostavno objasniti iz razloga što je ovo biće u toj nekoj svojevrsnoj evoluciji iz obične muve u tu neku bolju muvu poprimilo i obličje nekih drugih živih bića. Na primer krila leptira koja odišu lepotom i na prvi pogled tu novu muvu čine lepšom u svetu u kojem je lepota stavljena na pijedestal. Ali to je samo mimikrija. Pored ostalog, svi mi dobro znamo na šta muva asocira. To je jedan insekt koji nas nervira. Leglo zaraze koje mi ljudi uporno pokušavamo da uništimo. Možda je ta muva koju bezuspešno nastojimo da istrebimo počela da mutira, kao i sva živa bića inače, u toj borbi za opstanak i fazi evolucije. I eto, konačno je metamorfozirala u svoju najveću opasnost i svog najvećeg neprijatelja. U ljudsko biće. Ovde mi se neminovno „pali lampica“ i upućuje me na Kronenbergov kultni film „Muva“ (The Fly, 1986) koji smo mi tadašnji klinci, tih dalekih osamdesetih godina prošlog veka, gledali sa užasom i zgroženošću, a u kojem se protagonist filma pretvara u muvu. Zatim, na celu priču se sam od sebe nadovezuje i Kafkin „Preobražaj“ u kojem se čovek takođe preobražava u bubu. Ipak, Milenina evoluirana muva je nešto drugačije. Milenin crtež ne prikazuje samo metamorfozu već i simbiozu. Spoj više bića u jednom.
Milena je u svom crtežu tu svoju Boginju ipak načinila samo muvom na taj način što joj je noge zarobila u izmetu. Ona bi možda i postala nešto više, naredna karika u lancu evolucije, da je uspela da se iskobelja iz govana koja predstavljaju osnovni izvor njene egzistencije. Ogromna simbolika koja čitavoj slici daje dubinu i gotovo filozofski karakter, jer nam nagoveštava da je sav taj napredak zapravo samo još jedna vizuelna podvala, što nas opet upućuje na prethodni crtež o kojem sam pisao. To je samo još jedna telesna transformacija. Formalnost. Suština bića je ostala ista. Muva će i dalje jesti govna bez obzira na to što ima telo žene i zakićena je krilima leptira i više i ne liči na muvu.
Pored pomenutog, nikako se ne sme zapostaviti crveni krug na slici, koji je naslikan iza žene-muve-leptira, jer je tu „sakrivena“ poenta same slike. Mene je taj krug u prvom cugu asocirao na Crvenu planetu. Neki naučnici tvrde da je na Marsu pronađen život, neka vrsta mikroorganizama i insekata (muva je insekt). Tamo neki drugi naučnici rade na uspostavljaju uslova, klime i ambijenta za moguć život čoveka na Marsu. Da li je sve to istina ili ne, ne bih znao da vam kažem. I nebitno je, ali čisto da spomenem. Zatim, Mars je i Bog rata i simbolizuje smrt i stradanje. Možda nam autorka na taj način govori da njena Boginja nije besmrtna i da je osuđena na stradanje kao takva. Međutim, kako Mars simbolizuje i muškarace, možda ova slika i simbolično prikazuje produžetak sopstvene vrste, jer se na čitavoj površini tog crvenog kruga nalaze larve muve. Žena-muva-leptir se sparila sa Bogom rata u cilju produžavanja i umnožavanja svog postojanja kroz potomstvo. Možda se i sjedinila sa tim drugim božanstvom različitim od sebe, samo da bi uspela da svoje potomstvo načini boljim i savršenijim od sebe i na taj način mu omogući da se iskobelja iz govana u kojima je ona kao biće zapala i bez kojih joj nema života. Zapravo te lavre su bolje muve, čije vreme tek dolazi.
O ostala dva crteža iz opusa Godd(l)ess: „Ligeia’s last spring (Ligejino poslednje proleće)“ i „Embrace your insanity (Prilgrli svoje ludilo)“ neću pisati ovom prilikom iz razloga što bi ovaj tekst bio poduži. Sigurno je da se o svakoj Mileninoj slici može reći mnogo toga, što ću svakako učiniti u nekoj doglednoj budućnosti. Ali za ovu priliku izanaliziraću samo još jedan crtež a koji je objavljen u opusu „Crtanje između podzemnih redova“ i bio izložen na istoimenoj izložbi. U pitanju je crtež koji je Milena nacrtala inspirisana pesmom „Koža“ benda Dingospo Dali a koja govori o elitnoj prostituciji i koja zapravo opeva taj stepen nesreće i propadanja jednog ljudskog bića koje je iz određenih razloga primorano da živi takvim životom. Na crtežu jasno možemo videti tu transformaciju tonova i reči u likovnu umetnost i kako je Milena zapravo najpre doživela pesmu a nakon toga i iznela kroz svoj umetnički izraz. Pesma „Koža“ je moja omiljena pesma sa prvog albuma Gospodina Dalija i mnogo puta sam je slušao pre nego što sam video sliku koja je nastala inspirisana njome.
Na slici je takođe prikazana žena, ali ovog puta je ona leđima okrenuta prema posmatraču. Duge plave kose upletene u kiku i prepune cveća ukazuju na jednu mladu i lepu ženu, koja vodi računa o svom izgledu. Jedna dojka je prekrivena velikom laticom cveta. Iza glave uronila je ruke u svoju dugu kosu. Takav položaj tela asocira na koketiranje, zavođenje ili predigru pred seks. Prikrivena erotika isijava sa crteža. Analizu ovog crteža olakšava tekst same pesme, ali i pokazuje veliki kreativni potencijal autorke i njeno poimanje stanja stvari. Znači, glavni objekat na crtežu, mlada žena, okrenuta nam je leđima, ne vidimo joj lice, ne možemo ustanoviti da li je srećna ili tužna. Da li se smeje ili plače? Ali ako poslušamo pesmu, obratimo pažnju na muziku i reči pesme, shvatićemo da ona nije srećna, da je jedna osoba koja je u problemu i koja ne zna kako da se iskobelja iz situacije u kojoj se našla. To se vidi i na slici. Iznad same devojke nalazi se ogromna biljka mesožderka koja ju je obuhvatila svojim pipcima ili ko zna čime i sprema se da je proguta. Gutačica mladih života i ženske lepote. Neman koja krade mladost i lepotu. Prostitucija koja uzima svoj danak. Pojava koja je sve masovnija u ovom propalom modernom dobu.
U jednom delu pesme, stih upozorava tu mladu ženu, devojku da „Beži, beži“, da život prolazi i da se nema vremena za čekanje. I možda bi ona pobegla da može, da nije kasno, da ima izbora i takve mogućnosti. Na crtežu se jasno vidi da nema mogućnosti za bekstvo baš zato što su joj se noge pretvorile u korenje koje je duboko uraslo u zemlju. Znači, iz te njene kože se pobeći ne može. Ona je toliko duboko zabrazdila u greh, porok i to jedno zlo iz kojeg će se teško moći da otrgne.
Iz svega napred rečeno proizilazi da su ovaj crtež i pesma „Koža“ zapravo prikaz jedne životne tragedije i propadanja jednog mladog života koji se u toj potrazi za svojim mestom pod suncem zapravo izgubio u najcrnjem mraku. Iako ovu pesmu neizmerno volim uvek se osećam nekako nelagodno dok je slušam.
Da je Dingopso Dali zadovoljan vizuelizacijom svoje pesme potvrđuje i činjenica da je za njihov novi, drugi po redu album „O nečemu lepom“ koji je nedavno objavljen Milena uradila vizuelno rešenje, ali o tome ću pisati nekon drugom prilikom.
Mislim da je za ovo prvo eXperimetnisanje sa Myllen Artom ovaj tekst sasvim dovoljan i sigurno ne jedini koji ću napisati.