Posredstvom egipatskih tekstova koji su nadahnuli Platona, potonuli kontinent Atlantida je u ljudskom duhu ostao simbol izgubljenog raja ili idealnog grada.
Atlantida je pripadala Posejdonu; tu je smestio decu koje mu je rodila smrtna žena, sam je uredio i ulepšao ostrvo, koje je postalo veliko i prekrasno kraljevstvo: Stanovnici su stekli toliko bogatstva koliko pre njih nesumljivo nijedna kraljevska kuća nije posedovala, niti će ih u budućnosti posedovati… Dvaput su godišnje sa zemlje ubirali plodove; zimi su iskorišćavali nebeske vode, leti vode koje daje zemlja, odvodeći njihove talase izvan kanala[1].
Bilo da su to sećanja na drevna predanja ili da je reč o utopiji, Platon je na Atlantidu projektovao svoje snove o političkom i društvenom uređenju u kojem neće biti greške. Deset kraljeva sude jedan drugom:
Kad je pao mrak i kad su se ohladile žrtvene vatre, svi su odenuli lepe tamnomodre halje i posedali na tlo u pepeo svojih obrednih žrtva i tad, u noći, kad su oko svetišta pogasili sva svetla, sudili su i primali osudu, ako bi jedan od njih optužio drugog da je počinio neki prekršaj. Pošto je pravda zadovoljena, i kad je nastupio dan, urezalu su osude u zlatan stol, koji su zajedno sa haljinama u znak sećanja posvetili[2].
Kad se u njima smanjio božanski element, a prevladala ljudska priroda, zaslužili su Zevsovu kaznu.
Atlantida se tako pridružuje temi Raja u Zlatno doba, temi koja se nalazi u svim civilizacijama, na počecima čovečanstva ili na njegovom završetku. Simbolička originalnost Atlantide je u ideji da je raj u prevlasti naše božanske prirode u nama.
Atlantida pokazuje da su ljudi uvek na kraju isterani iz raja, koji zajedno sa njima tone, jer dopuste da se izgube najlepša od najdragocenijih dobara. Ne znači li to da su raj i pakao u nama samima?
Rečnik simbola – Žan Ševalije, Alen Gerbran
[1] Kritija / Critias, 114d, 118e, po prevodu A. Rivoa / A. Rivoud / Les Belles lettres, Pariz, 1925.
[2] Kritija , 120 bc, str.273