1. Ta se dva slova nalaze na početku i na kraju grčkog alfabeta. Pošto se smatralo da ona sadrže ključ sveta, on je potpuno zatvoren između te dve krajnosti. Dakle, Alfa i Omega su simbol sveobuhatnog znanja, celokupnog bića, čitavog prostora i vremena.
2. Autor Otkrivenja pripisuje ta dva slova Isusu Hristu koji je svijedok vjerni i prvenac iz mrtvijeh i knez nad carevima. Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, govori Gospod, koji jest, i koji bješe, i koji će doći, svedržitelj (Otkrovenje 1, 4-8), što znači da je Hrist početak i kraj svega.
To je helenizovani izraz Isaijine misli:
Ko je uradio i učinio to?
I zove naraštaje od iskona?
Ja, gospod, prvi i poslednji
ja isti (Isaija, 41, 4).
Ovako govori Gospod car Izrailjev
i izbavitelj njegov
Gospod nad vojskama
Ja sam prvi i ja sam poslednji
i osim mene nema Boga (Isaija, 44, 6).
Objava je određenjija u Otkrivenju: I reče onoj što sedeše na prestolu: Evo sve novo tvorim. I reče mi: napiši, jer su sve ove reči istinite i vjerne. I reče mi: svrši se. Ja sam alfa i omega, početak i svršetak. Ja ću žednome dati iz izvora vode žive zabadava. Koji pobjedi, dobiće sve i biću mu Bog i on će biti moj sin. A strašljivima i nevjernima i poganima i krivcima i kurvarima i vračarima idolopoklonicima i svima lažima, njima je dijel u jezeru što gori ognjem i sumporom, koje je smrt druga (Otkrivenje, 21, 5-8).
3. Vidimo da je pored Alfe i Omege više izraza upotrebljeno u simboličkom smislu: voda – simbol života, postaje simbol duha, izvor duhovnog života, vatra što proždire – simbol muka u paklu i večite smrti pred Bogom.Isto tako su (Otkrovenje, 22, 13-15): reči drvo života, grad, vrata simboli koji ulaze u okvir koji čine Alfa i Omega, Prvi i Poslednji, Početak i Kraj. To dva slova često napisana na Hristovom Krstu.
U naše vreme Pjer Telar de Šarden (Pierre Teilhard de Chardin) upotrebio je ta dva grčka slova da bi dao novu teoriju o opštem razvoju, koji teži da uspostavi jednu noosferu postupnim oduhovljenjem bića i svesti. Pre svega ukazuje na težnju modernog duha koji u razvoju vidi postupnu depersonalizaciju i kolektivizaciju bića u zajedničkoj energiji: … čini se da preostaje samo jedna stvarnost koja može uspeti i istovremeno pokriti i ono Neznatno i ono Neizmerno: to je Energija: opšta lebdeća bitnost, iz koje sve izranja i u koju sve neminovno pada, kao u Okean. Energija, novi Duh, Energija, novi Bog. Za Omegu sveta, kao i njegovu Alfu Impersonalno…
P. Telar de Šarden joj suprostavlja svoju koncepciju personalizujućeg univerzuma. Sjedinjenje, onakako kako ga on shvata, razlikuje se: …U Omegi, u njenom cvetu, i u njenom integritetu, skuplja se i sabira ona količina svesti koju na Zemlji malo-pomalo otkriva Noogeneza. Dublje od svih njenih zrakova samo je jezgro naše svesti: to je ono bitno što Omega mora povratiti da bi zaista bila Omega…. Da bi sebe izrazio, moj prijatelj mora istrajati u samozaboravu: inače se ta sposobnost gubi. Odatle i neizbežan zaključak da bi koncentracija svesnog Univerzuma bila nezamisliva, ako istovremeno kad i sve svesno, ne bi u sebi sabirala i sve svesti: svaka od ovih postoji svesna sebe do kraja delovanja, pa čak, što treba primereno shvatiti, svaka postaje više ona sama, pa prema tome i odrugačija od ostalih što im se više približava u Omegi… (Le phenomene humain, str.286, 289-291, Pariz, 1955).
Omega je simbol završetka tog razvoja prema noosferi, sveri duha, u kojoj se stiču sve svesti, a gde bi ljudsko, na neki način, bilo divinizovano u Hristu.
REČNIK SIMBOLA – Žan Ševalije, Alen Gerbran