Platon i Aristotel su razmišljali o tom pitanju i kroz mnogo aspekata ga razmatrali. Mi i dan danas o tome razmišljamo, tako da bi se to pitanje moglo smatrati jednom konstantom koja je oduvek pobuđivala ljudsku znatiželju i interesovanje.
Svakako da je to pitanje još uvek aktuelano i još uvek izaziva žestoke debate:
Da li postoji veza između duševne bolesti i kreativnosti? Drugim rečima rečeno: Da li patnja izazvana zbog odvojenosti od realnosti može pružiti snažniji izraz kreativnosti?
Sa psihijatrijske tačke gledišta, odgovor je ne, definitno ne može.
Istraživačke studije na tu temu su veoma oskudne, ali velika većina je prilično ubedljiva – ni jedna veza nije očigledna. Međutim, nisu sve studije u potpunosti opovrgnule svaku povezanost. Takođe, tu je bitan faktor i subjektivnost.
Bez obzira na napred rečeno, ideja da u razoreni um može nadoći inspiracija i dalje pobuđuje mistiku o umetnosti. Mnogo je primera napaćenih i namučenih umetnika: jednouhi Van Gog, Albreht Direrova melaholija, Mark Rotkova smrt u studiju. Ali fokus mitologizovanih biografija poznatih umetnika je kratkovid. Kada se razmatra kreativnost i ludilo, neretka je situacija oslanjanja na neke vrste anegdota kao uverljive dokaze, koje su često osporavane psihijatriskim istraživanjima, tako da je pitanje: „Da li postoji veza ili ne?” i dalje definitivno teško za odgovor.
Sigmund Frojd izazvao je revoluciju u oblasti psihijatrije na prelasku u 20. vek, kada je na javnim nastupima izneo ideju da su akcije bića upravljane nesvesnim nagonima. On je takođe razmatrao ovo pitanje. U svom eseju o Leonardu da Vinčiju, Frojd prikazuje Leonardove umetničke i naučne radove kao ekspresivne i vođene iskustvima iz detinjstva i nesvesnim želјama. On uvodi psihološku dimenziju Leonardovog života, navodeći:
Više ne verujemo da su pojmovi zdravlјe i bolest, normalan i neurotičan, oštro razlikovani jedni od drugih, što znači da smo svi mi zastupljeni u tom kontinuumu razumnosti i prisebnosti.
U psihijatriji, linija između zdravog i patološkog je zasnovana na svakodnevnom funkcionisanju. Svako od nas je nekad bio tužan i anksiozan. Svi smo imali trenutke u kojima smo pomislili da nas neko doziva na ulici ili na prepunoj železničkoj stanici, ali kada nismo vidili nikoga koga poznajemo, zanemarivali smo ovu misao. Međutim, duševna bolest može onesposobiti tolerantnost osobe na ovakve umisli, što dovodi do rigidnosti misli, što je u suprotnosti sa kreativnošću.
Pojedini istraživači koji su se bavili ovim pitanjem tvrde da je intenzivnija kreativna osoba sklonija psihičkim bolestima. Međutim, drugi su pokazali da iako određene kreativne osobine, kao što je sposobnost stvaranja veza između različitih ideja, češće mogu biti manifestacija psihičke bolesti, da ta merila dezorganizovane misli nisu komparabilna kreativnosti. Da li se na to pitanje gleda na jedan ili drugi način – „Kokoška pre jajeta ili jaje pre kokoške” – još uvek se nalazimo u tom imaginarnom kokošinjcu.
Kongnitivni neurolog Arne Ditrih ističe:
Čak i oskudni podaci koje imamo iz naučne literature u prilog povezanosti između kreativnosti i mentalnih bolesti, zasnovani na anegdotama i studijama slučaja, nisu standard na kojima se temelјe moderna psihijatrijska istraživanja. Odavno smo prošli dane kada smo na osnovu ovakvih slučajeva zasnivali bilo kakvo medicinsko poimanje. (Na primer, ako vam prijatelј kaže da je grip potpuno izlečio upotrebom kurkume, ne možete odmah otići do police sa začinima.) Dakle, kada se sagleda ovo pitanje, istraživanje nije samo neuverlјivo, već je zasnovano i na zastarelim naučno-istraživačkim metodama.
Međutim, uvek se vraćamo i razmišljamo o pričama koje dobro poznajemo, uzimajući u obzir živote Gustava Malera i Lorda Bajrona kao i bezbroj drugih. To ne samo da podupire naše pogrešne utiske, već stvara i rizik romantizovanja duševne bolesti – nesagledavanje činjenice da su životi ispunjeni emocionalnom letargijom i usamlјenošću kao posledicom ozbilјne psihičke bolesti.
Kada ispitujemo zašto je ovo pitanje mistifikovalo vekove lјudskog mišljenja, osnovna procena zablude u bihejvioralnoj ekonomiji nudi odgovor:
Dopada nam se ideja o ludilu koje predisponira veličanstveniju kreativnost ili, obrnuto, zbog toga što vrednujemo „znanje” koje smo već spoznali i uzdigli iznad novih informacija i koristimo ga kao osnovu i vezu za razvoj naših početnih misli, iako je to naše „znanje” zastarelo i uglavnom pogrešno. Smatramo da je Betoven bio depresivni genije, a čovek sa samoubičakim nagonima u sobi 303 obližnje psihijatrijske jedinice takođe može biti genije. Ne možemo isklјučiti da on nije genije, ali takođe nemamo osnova da pretpostavimo da je pametniji od bilo koga drugog.
Čak i ako razmotrimo pitanje korelacije između mentalnog obolјenja i kreativnosti zbog anegdota koje ga podržavaju, možemo ga lako osporiti istom metodom. Koliko god Džon Kits predstavlјa namučenog i napaćenog pesnika, kašlјući do smrti u svojoj rimskoj spavaćoj sobi, Volas Stivens predstavlјa suprotno, pišući poeziju nagrađenu Pulcerovom nagradom, dok je marljivo radio kao izvršni direktor osiguranja.
Ideja da ludilo može dovesti do rađanja kreativnosti je primamlјiva, jer preobražava bol duševne bolesti, transformiše utučenost u ono iz čega se može razviti nešto lepo. Možda je razlog zbog kojeg se ovo pitanje toliko dugo razmatralo taj što u njemu nalazimo veru, kao i naše lično opravdanje i popusljivost prema onima koji žive takve živote pune agonije.
Link ka originalnom tekstu: The Problem with Linking Creativity and Mental Illness
Tekst preveo i adaptirao Miljan Ristić a.k.a eXperiment