Binarni Om – Poetsko muzički trip

Dana 17.11.2018. objavljen je autorski spoken vord (engl. spoken word) album na srpskom jeziku pod nazivom BINARNI OM autora Isidora Igića i Džona Promisa koji je prvi od svoje vrste na ex-yu prostorima imajući u vidu da je i poezija i muzička podloga  autorsko delo.
Tekstove i kazivanje poezije odradio je Isidor Igić dok je za zvučne i muzičke aranžmane, dodatna čitanja i produkciju bio zadužen Džoni Promis.
Datum objavljivanja Binarnog Oma je planski određen i odabran imajući u vidu činjenicu da je 17.11.1978. godine, 40 godina ranije, izdat album American Prayer grupe The Doors, sedam godina nakon smrti frontmena i pevača Džim Morisona (Jim Morrison) i pet godina nakon raspada benda. Na njemu je predstavljena Morisonova poezija koja se sačuvana u audio formatu i koju je on recitovao u periodu od 1969. do 1970. godine, a koja je naknadno za potrebe izdavanja samog albuma upotpunjena muzikom. Album American Prayer je zvanično i poslednji album grupe The Doors.
Samim tim povezivanjem datuma, ova dvojica umetnika odala su počast velikom pesniku i velikom bendu sa jedne strane, ali i na jedan simboličan način iskazali uzore kojima streme i koji su na njih ostavili snažan utisak i uticaj prilikom stvaranja ovog poetsko-muzičkog koncepta.

Za svoj Binari Om Isidor kaže:

Om predstavlja osnovni kod ukupne ljudske baštine, kao ton koji vibrira u molitvi i dovodi nas blizu Boga i zajednice. Binarni Om je instant molitva, greška modernog čoveka, koji je sam stvorio binarni digitalni svet, sveden na jedinice i nule, običnu imitaciju u koji sve više tone i nestaje. To je neka osnovna ideja ovog albuma. Pad čoveka u sve veću laž i iliuziju, ali i nada koju pruža rađanje novog života – deteta i buđenje nove duhovnosti, povezivanjem sa ostacima baštine koji su raštrkani u simbolima, mitovima i tradiciji, kao u poemi „Binarni om“ na kraju albuma koja je inspirisana delima Mirče Elijade i Bele Hamvaša, dok su ostale pesme na albumu napisane nizanjem slika jednog običnog života.

Na Binarnom Omu nalazi se 11 numera koje traju skoro 44 minuta. Svaka od pesama je kazivanje poezije upotpunjeno muzičkim sekvencama, tonovima i zvucima što između ostalog podrazumeva bele šumove, zvuke iz prirode i svakodnevnog života, snimke sa nastupa i raznih svečanih, svetovnih i duhovnih dešavanja… Time reči dobijaju još više na značaju i jačini. Muzika u njima izaziva i stvara taj ambijentalni osećaj i u konzumentu uzrokuje nekakav čudan osećaj koji ga navodi na razmišljanje i gotovo da stvara slike pred očima. Žargonski rečeno, tera ga na tripovanje. Shodno tome, može se zaključiti da je Binarni Om jedan poetsko muzički trip koji vas tera da budni sanjate i odlutate u taj svet mašte satkan od reči, zvukova i tonova. Ono što je Binarno (dvojstveno, dvostruko) u ovom Binarnom Omu je reč i ton. Reč je 1 a ton je 0. Spojeni postaju celina, sklop, izraz koji nam prenosi svoje poruke, otkriva svoje tajne i iznosi drevne istine.

U ovakom konceptu, spoju muzike i reči, peva se o običnom životu, o ljudima koji žive po stereotipu, koji ne shvataju i ne razumeju mnogo toga, a prave se kao da znaju sve, pa se shodno tome i ponašaju (Ljubav prema čoveku). Peva se o ljudima koji su primitivni, prosti i nekulturni i koji bi dali sve zarad sitnog ćara, prežderavanja za bžaba, uručenim nezasluženim nagradama i priznanjima, malo moći i malo vlasti… Ljudi koji nisu svesni svojih vrednosti (nedostataka i ograničenosti) pa samim tim i nemaju realnu predstavu o životu. (Nešto malo o proslavama). Takve ljude autor kritikuje i ismeva ali i sažaljeva. Na posletku i upozorava na njihovu pojavu, na ljude bez pameti, jer je borba protiv njih unapred osuđena na neuspeh, jer ih ima mnogo i razorni su kao prirodna nepogoda, ekološka katastrofa.

Ljudi bez pameti isto su
što i jaka kiša sa vetrom
poplava, požar ili zemlјotres
i nema smisla pokušavati…

zapitao bih se u vezi sa svojim zdravlјem
kada bih se služio
snagom svojih argumenata,
pažlјivo sročenim rečenicama
protiv poplava i požara

a čovek sam nedovolјne snage
da bih prsima i pesnicama
naletao na zemlјotrese i tajfune

(deo pesme Bez pameti).

Takvi ljudi u većoj meri žive u tom digitalnom svetu, u toj opseni i laži satkanim od jednica i nula, u kojem pokušavaju da budu ono što nisu i da se predstave onakvim kakvim žele da ih drugi, njima slični, vide i shvate (Sve što ćeš dobiti). Možda to i čine da ubiju dokolicu koja vremenom postaje sve teže breme sa kojim ne mogu da se izbore ili je pak to ono čemu se nadaju, da ugrabe koji trenutak slobodnog vremena, opuštanja i džabalebarenja (Novi post).
Međutim, bez obzira na sve, svi mi skupa imamo nešto zajedničko. Svi smo mi putnici kojima je ista krajnja destinacija. Smrt. To je poslednja stanica svakog od nas. I putnika je mnogo. Tu su okoreli starci, koji su zauzeli prve redove, kao u nekom super-marketu, dok čekaju da kupe neku glupost na sniženju ne shvatajući šta zapravo čekaju. Tu su neurotične majke sa malom decom, koje su postale neurotične onog časa kada su rodile, kada su postale majke i shvatile da to nisu želele da budu. Tu su i ljudi poput autora, koji sve to posmatraju i kroz svoju umetnost ispoljavaju kao svojevrsni vid katarze. Tu je i nekorisna, tupa i lenja omladina koja i ne obraća pažnju na put, hipnotisana svojim pametnim telefonima i zatupljena propagandom masmedija (Od svih putnika). I svi oni putuju ka svojoj krajnjoj stanici. Samo je pitanje vremena kada će se taj put okončati za svakog od nas. Kada će kosač pokucati i na naša vrata. Ostaje nam samo nada da će se to desiti bezbolno i brzo (Primi puno pozdrava). I tek onda kada umre neko od onih koje poznajemo, postajemo svesni smrti i kako se umire mnogo više nego ranije, kako umiru sve više mladih, naša rodbina, prijatelji i poznanici, svi oni koji su bili tu negde oko nas, u našoj blizini  i živeli svoj život (Pažlјivo razgledanje čitulјa).
Ali da nije sve tako crno govori nam pesma Nadam se da toga nisi svesna koja poručuje da je nasuprot smrti rođenje, da gde postoji kraj mora da ima i početka. I to je ono što budi nadu i daje snagu da guramo napred. Da verujemo. Da se borimo. Da ne odustajemo… Deca…

A jedino u šta ne mogu da sumnjam je:
deca nam spasavaju dušu.

(Kraj pesme Nadam se da toga nisi svesna).

I neminovno je da posle rođenja dolazi odrastanje. A uz odrastanje dolazi i muzika, koja rađa i održava nadu i budi i hrani volju. I to je ono što poručuje autor. U muzici je spas i muzika je lek. Zato se muzika, voli, sluša, po njoj funkcioniše, uz nju živi. Zato se muzika i stvara. Još od tinejdžerskih dana, do dan danas i ovog Binarnog Oma.

…dok smo za stepenik iznad tla
i čekamo znak palicama,
četiri udarca
koja se probijaju
kroz zamor, dim i nervozu,
svet je mogao da nestane.

Bilo bi dovolјno.

(Kraj pesme Jedan stepenik iznad tla)

I na samom kraju tu je 11. pesma. Najobimnija, poema. 11. pesma koja traje 11 minuta i koja je objavljena 11. meseca u godini. Poema po kojoj je nazvan čitav album. BINARNI OM.
Sigurno je da u ovim jedanesticama ima neke simbolike, jer takva je čitava poema. Po dužini trajanja obuhvata ¼ od celekupnog trajanja albuma i prepuna je simbolike, mistike pa samim tim obiluje skrivenim značenjima. Ona ovom čitavom projektu daje jedan drugačiji smisao i spaja svet današnjice koji je prikazan u prethodnih deset pesama, sa drevnim, istorijom, religijom, misterijom, filozofijom, naukom, mitovima i legendama, ali i sa neizvesnom budućnošću, čineći na taj način jednu sveobuhvatnost i celovito sagledavanje samog ljudskog postojanja. Šta se sve u njoj krije to je već pitanje na koje nema prostog i kratkog odgovora. Trebalo bi mi još mnogo vremena ali i prostora da o tome pišem. To iziskuje još mnogo traganja, proučavanja i čitanja.
Za početak je najbolje da krenete sa slušanjem ovog spoken vord albuma i sami uplovite u taj binarni svet i da kroz instant molitvu pokušate da doživite i shvatite makar delić sveobuhvatnosti Apsoluta ovog Novog doba koji u sebi nosi prošlost, sadašnjost i budućnost.

Binarni Om možete poslušati i preuzeti na Isidorovom profilu na BandCampu