Vraćam se odmah je druga zbirka pesama koju Isidor Igić objavljuje. Zbirka je objavljena 2022. godine u izdanju Centra za afirmaciju stvaralaštva – Poetikum.
Prethodila joj je zbirka pesama Brisani prostor koja je objavljena u digitalnom izdanju.
Vraćam se odmah je zbirka pesama koja je zaokružila Isidorov poetski opus i koja je nastajala skoro deceniju unazad. Najveći deo pesama objavljen je na autorovom blogu Bela koji je nazvan po Isidorovom omiljenom piscu i uzoru Bela Hamvašu. To vam u izvesnom smislu poručuje kakvu poeziju možete da očekujete.
Vraćam se odmah je sa jedne strane kompaktna ali sa druge i kompleksna zbirka pesama na skoro 120 strana i sa 80 pesama. Ima bogami da se čita i čita. I ima šta da se pročita. Za ovu zbirku vam treba vremena. Nije u pitanju zbirka koja se čita u dahu. Pre svega zbirka je obimna a i pesme su takve da vam ne dozvoljavaju da ih „gutate“ čitajući ih. Isidorova poezija vam se neće lako predati i prepustiti. Pesme su nemirne. Treba ih ukrotiti i obuzdati. Treba ih razumeti. Vrlo često vam nenadano zabodu prst u oko, razvale moralnu šamarčinu, pomute um ili udare pesnicu u stomak i vi gotovo da ostanete bez daha. Kažete sebi: „vraćam se odmah“ dok pokušavate da povratite dah i oporavite se od nenadanog udarca. Takav je osećej dok čitate ovu poeziju. Ili je barem na mene tako delovala.
Pesme u zbirci bave se čitavim životom autora i svime onim što je video i doživeo u toku svog odrastanja i sazrevanja kao čoveka i umetnika. Njegova razmišljanja, zapažanja, kolebanja, iskustva, pretpostavke, nadanja i maštanja pretočena su stih kojim nam Isidor opeva život koji svako od nas u izvesnom smislu proživljava i koji nezaustavno odlazi u nepovrat, na taj način prikazujući našu nemoć da se kao jedinke odupremo neminovnosti.
Tako tu imamo i pesme koje se bave mladalačkim dobom autora i opevaju sve ono što mladost definiše i čini. Ideali, entuzijazam, vera u bolje sutra, mladalačka naivnost i neiskvarenost sa kojima se srlja u otvoren sukob sa životom, ponekad i spuštenim gardom. Te pesme odišu nadom i to je ono što ovoj zbirci donesi jednu pozitivnost i izvesnu dozu optimizma. U jednoj od pesama Isidor govori o svom otkrivanju i značaju muzike, muzike koja je veoma bitna u njegovom životu i koja je pored porodice njegov najveći pokretač.
Imao sam 14 godina
i već sam bio gotov,
zaražen.
Nije tu bilo para,
ničeg da se osvoji,
samo muzika.
…
dok smo za stepenik iznad tla
i čekamo znak palicama,
četiri udarca
koja se probijaju
kroz zamor, dim i nervozu,
svet je mogao da nestane.
(Za stepenik iznad tla)
Sa druge strane, Isidorova poezija jeste jedna kritika društva i vremena u kojem je pesnik živeo i dalje živi. Mnogo je pesama u kojima ćemo videti pesnikovo neslaganje i protivljenje stanju stvari koje vlada i kojim je okružen. Pesma i stih su njegov način borbe protiv vetrenjača i njegov pokušaj da skrene pažnju na bitne probleme i pojave koje zagorčavaju i otežavaju živote svih nas.
Izabrali smo
da ne vidimo ovo divljaštvo
jer nam puni stomake
ipak važno podižemo kažiprst
i cokćemo jezikom
(Čekamo okruženi spomenicima koje kiše pretvara u obično kamenje)
Nezaobilazno u toj donkihotovskoj borbi našlo se i ljudsko licemerje i poltronstvo koje Isidor smatra jednim od glavnih uzroka zbog kojih nam se dešavaju sve ove loše stvari. Ljudska dvoličnost i podređivanje svega ličnim interesima doveli su do dekadencije na svim nivoima. U tim očajničkim naporima preživljavanja ljudi su spremi na sve. Prodaju dušu, dostojanstvo i čast za tričave sitnice, zarad statusa i osećaja važnosti. Trpe najgora poniženja samo ako će im to omogućiti navodni lični prospiretet ili iz straha da ne izgube ono što su odavno izgubili ili nikad nisu ni imali.
Eksperimentom je dokazano:
Ljudima ovde možeš slobodno
da sereš po glavi,
ne bi ni zevnuli.
Da se ne zamere.
(Ovo nije štrajk)
…….
Onda, kao da se pokorava
nekoj nevidljivoj sili,
moj prijatelj se upisuje
u članstvo najveće partije na svetu,
Učestvuje u kampanji,
dobija bolji posao,
a mene pokušava da ne vidi na ulici.
(Jednog jutra oko 5)
Međutim, da nije sve tako crno i beznadežno shvatićemo iz Isidorovih pesmama u kojima isijava njegova velika ljubav i posvećenost porodici: supruzi i dvoje male dece. U svojoj porodici on pronalazi spasonosni kutak i duševni mir, oazu usred pustinje, skrovište od poludelog posrnulog sveta. On u deci vidi budućnost, ali da bi deca imala budućnost, mi njihovi roditelji treba da gradimo svet koji će moći da pruži tu bolju i svetliju budućnost.
U zgradama.
skrivenim iza voćnjaka
živimo lepo.
Ludosti dalekog sveta
nam ne dolaze,
sem ako ih sami
ne pozovemo.
Ako zatvoriš prozore,
ako zatvoriš vrata,
nećeš ni znati da postoje.
(Ulica nekog kapetana)
…….
Nutricionisti, pedagozi, psiholozi, logopedi
samo nam pomažu da prevarimo sebe,
da nešto ispravno radimo.
a jedino
u šta ne mogu da sumnjam je
deca nam spasavaju dušu.
(Nadam se da toga nisi svesna)
Kad već pričamo o Isidorovim velikim ljubavima i pokretačima neminovno moramo da spomenemo i muziku. Muzika je prisutna u Isidorovom životu još od rane mladosti. Muzički je aktivan više od 3 decenije. U tom smislu muzika ga je gradila i kao čoveka i kao umetnika. Ugnezdila mu se u dušu i tu rešila da boravi zauvek. Iz tog razloga i njegova poezija je ispunjena muzikom. U mnogim njegovim pesmama mesto su pronašli Koen, Nik Kejv, Čet Bejker, Bil Evans, Bliksa Bargeld, Tejo Teardo, Roland Hauard…
Neke od pesama iz ove zbirke: Nadam se da toga nisi svesna, Za stepenik iznad tla, Sve što ćeš dobiti, Bez pameti, Novi post, Od svih putnika, Pažljivo razgledanje umrlica objavljenje su na njegovom spoken word muzičkom albumu Binarni om 2018. godine, što u još jednom smilsu povezuje Isidorovu poeziju i muziku.
I ako ste mislili da se tu završava priča po pitanju Isidoreve poezije, moram vam reći da ste se grdno prevarili. Isidorova poezija je mnogo kompleksnija. Obrađuje još mnogo tema i pristupa iz više rakurska što njegovoj poetici donosi aspekte filozofije i mistike. Tako Igić zakoračuje u svet nadrealnog i neshvatljivog, što ovu zbirku čini jednistvenom i vrednom.
Na primer, Isidor peva o tome kako postavlja zamke za pesme koje mu dolaze u snove i pita se kuda nestaju ti stihovi kada se probudi.
Dolazite mi samo
kada je vaše hvatanje nemoguće
Izjutra
i tada ste
već pomalo isprani i anemični
Najlepši ste kada vas sanjam
ali vas buđenje vređa
i onda ne znam
možda odlazite nekome
ko bolje postavlja zamke
(Pisanje stihova)
U pesmi Pismo samom sebi koji ima dvadeset godina poslato vremenskom mašinom dopisuje sa samim sobom posredstvom vremenske mašine i tako preispituje svoj život i daje smernice za dalja postupanja. Na taj način Igić povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost, gde se poigrava sa vremenom kao dimenzijom i kategorijom. Najači stih u ovoj neobičnoj pesmi je:
Muzika koju slušaš biće kul i za 20 godina
Takođe, peva o snovima i hipnozi, što u još većoj meri poetski izraz odvlači u sfere psihologije, psihijatrije, onirologije i natprirodnog.
Doći će vreme koje ni sat
neće uspeti da otkuca
i oblici koji će nestajati
brzinom razmazanih slika
koje se nikada ne lepe za prozore
(Pokušajmo ponovo ali hipnozom)
Da više ne dužim, ove su samo neke od pesma koje su na mene ostavile najjači utisak zato sam ih spomenuo i citirao. Ima ih još dosta. Zato pročitajte zbirku Vraćam se odmah i to ODMAH. Nećete pogrešiti.
Za kraj sledi pesma Ne samo ruke nego i srce i moja poetska interpretacija koju sam objavio u sklopu svog spoken word projekta Poetika eXperimenta.