Mnogi ljudi koji znaju da se bavim pisanjem i da sam do sada objavio tri knjige često me pitaju da li još uvek pišem, kao da ih to uopšte i zanima. Tom prilikom moj odgovor bi svakako bio da pišem na svom blogu. Pri samom spominjanju reči »blog« samo bi me začuđeno pogledali i obavezno postavili još jedno pitanje, koje je mene užasno nerviralo i izvodilo iz takta: »Koliko para zarađuješ pišući na tom blogu?« I onda kada bih im odgovorio da nema zarade, oni bi samo odmahnuli rukom i onako sa ponosom i trijumfalno upitali pa zašto onda pišeš?
I mnogi blogeri su počeli da se pitaju zašto li uopšte bloguju kad nama para? Mnogi od njih konstantno dele savete kako da zaradite blogovanjem a da ni oni to sami nisu uspeli. Čak sam i ja kao sprdnju na takve savete objavio post na tu temu. Međutim, ne želim o tome da pišem. Oni koji bloguju da bi zaradili pare ili koji krenu sa blogovanjem da bi zaradili pare ovaj post neće razumeti. Ali to mi i ovako nije bitno i oni me kao takvi uopšte ne zanimaju tako da mi njihovo nerazumevanje ništa i ne znači niti me pogađa.
Nisam pisao skoro 3 meseca. Čituckao sam tu i tamo po neki blog, koji po nekim mojim kriterijumima i zaslužuju da budu čitani. Nisam komentarisao tekstove jer sam želeo da sebi i drugima dam malo oduška. Neminovno, zbog odustva i neaktivnosti broj poseta na blogu je znatno opao. Koga nema bez njega se može. Naša stara poslovica uvek aktuelna.
Za tih 3 meseca pauziranja dobro sam izanalizirao svoje višegodišnje „zamlaćivanje“ blogovanjem. Šta sam postigao a šta ne. U jednom periodu blogovanja sve mi je izgledalo neverovatno: abnormalna poseta, mnogo komentara, tvitovanja i šerovanja, nagrađivanje tekstova, objavljivana tekstova na drugim blogovima, pisanje na drugim blogovima, prevođenje tekstova, poziv na zajedničko delovanje … Mislio sam da sam konačno uspeo i da će neminovno uslediti prelazak na viši nivo. A šta je to konkretno podrazumevalo nisam znao niti sada znam da vam kažem. Međutim, posle nekog vremena, interesovanje za blog eXperiment je opalo. Posete i komentari su se znatno smanjili. Opet sam se vratio na početak ako sam uopšte sa početka i odmakao. Pisao sam i dalje, ali sa malo manje žara. Prošla je i mene sva ta euforija oko blogovanja. U međuvremenu sam shvatio da blogosfera nije onakva kakvom sam je zamišljao i kakvom sam želeo da bude. Skontao da sve to možda nema svrhe i da samo gubim svoje dragoceno vreme. Da je cela priča oko blogovanja, na žalost, preslikana priča stvarnog života. Da i u blogosferi postoje klanovi, lobiji, poželjni i nepoželjni. Da je politika, primitivizam, nekultura i te kako uzela maha i u ovom virtuelnom svetu. Da se ljudi koji drugačije razmišljaju žigošu, stigmatišu i ignorišu. Da su blogeri toliko sujetni, prepotentni i puni sebe da nemam reči. Iz tog razloga sam i razmišljao da sve to batalim i da se jednostavno posvetim nekim drugim stvarima. Zato i nisam pisao 3 meseca. I onda kada sam konačno pomislio da sam stavio tačku na blogovanje, jedan mali događaj je sve promenio.
Pre jedno desetak dana šetuckao sam se svojim rodnim gradom. U susret su mi išla nekoliko srednjoškolaca. Čupavci neki. U crnim majcama sa slikama kosturskih glava. Nisam ih poznavao ali bilo mi je drago što i njih nije inficirao turbofolk sindrom.
»Dobar dan« rekoše mi.
»Dobar dan« rekoh im i zastadoh. »Momci, izvinite ali odakle se poznajemo?« upitah ih.
»Vi ste Markov tata zar ne? Vi pišete blog eXperiment. Mi ga čitamo. Super vam je blog. Najbolji. Pišete o dobroj muzici, filmovima, knjigama, o vašim doživljajima… Baš ste cool. Dobro je da makar neko u ovom našem malom gradu radi tako cool stvar. Šteta što nema više ljudi poput vas.«
Dok sam ja došao sebi oni su već otišli. Ne mogu vam opisati šta mi je tih par rečenica učinilo. Razbilo me je na stotine komada. Nisam mogao da se saberem. Ali jedno sam znao. Nema odustajanja od blogovanja. Baš zbog tih klinaca. I ako me neko pita zašto blogujem eto zato blogujem. Meni je to i više nego dovoljno.
A koliko je to para? To se ne može platiti i kupiti gluperde jedne materijalističke!!!
Za sve ostalo postoji master card.
Salim se. Nego, ok je to sto pises za klince. To je kul. Ali, neka stvar ce uspeti samo ako je radis zbog sebe a ne zbog drugih. Ma koji ti drugi bili. U ovom slucaju, lepo je sto su to klinci, pa jos Markovi frendi! To je stvarno kul..
Samo ti pisi bata Miki, super su ti postovi. Pa, tvoj blog je prakticno najbolji turisticki vodic kroz nas grad. Ti si info tacka. Provodis nas kroz dogadjaje i opisujes desavanja… Ful dobro,, stari moj… Samo ti furaj tu svoju pricu, skroz je autenticna! Kulturoloski kutak za mlade. Koju knjigu procitati, koji film pogledati. Gde uvece izaci i cime se zanimati.. U tako malom mestu. Gde ces vise od toga! Kazem, potpuno autenticno! I lepo upakovano u tekstove. Kao udjes, mislis neki eksperiment, neki zec iz epruvete sad’ ce iskoci, sta li? kad ono medjutim! Ulazis u svet filma, muzike i dogadjanja. Kulturno umetnicki program za mlade, a i za one stare mlade. Lepo pises, objektivan si, zdravorazuman i kritican!!!
Super ti je blog i samo guraj, stari…
Tulaka bumba – pozdrav iz Zambezi!
Hvala bata Damire
normalno da pišem zato što imam potrebu ali kad kad je potrebna i neka potvrda da ima smisla raditi to što se radi…
Sa druge strane dobro znam da ovaj eXperiment ustvari na jedan dobar način prikazuje grad u kome živim. A to je valjda najbitnije.
Budi mi pozdravljem i valjda ćemo se družiti uskoro
Uvek postoji neko ili nešto što daje vetar za pisanje.
Ti vrediš i ne sviraj više da prestaješ da pišeš! Eto da nisi naleteo na te klince cvrc Milojko!
Aj uzdravlje do čitanja!
Draga moja Zelena
sada kada pročitam ovaj post, čini mi se da nisam uspeo da kažem ono što sam želeo. Mnogi blogeri koje pratim i komentarišem (među kojima si svakako i TI) svakako da su iz istih ili sličnih razloga krenuli da bloguju. Imali su potrebu da nešto kažu. Oni zato i traju. Ono što sam želeo da kažem je da materijalno nije najbitnija stvar u životu. Meni blog nije doneo ništa materijalno ne zato što nisam hteo ili nisam znao kako nego što nisam iz te priče jer da jesam delovao bih u tom pravcu. Sa druge strane upoznao sam mnoge divne ljude, pročitao gomilu predobrih tekstova, razvio svoje pisanje kroz tu interakciju tako da ne mogu reći da mi blogovanje nije ništa donelo. Donelo mi je mnogo toga, samo što se to ne može iskazati kroz novac jer to i nema cenu.
Ja nisam dugo bloger, ali sam dugo priželjkivala to da budem. Moj blog nije posećen, a ni čitan toliko koliko bih ja želela. Počela sam, konačno, da blogujem samo iz jednog jedinog razloga, da podelim sa ljudima, sličnim mome emotivnom sklopu, misli, razmišljanja, inspiracije, možda i po neko znanje iz pojedinih oblasti koje me nešto više intrigiraju od drugih. Mnogo tog što ste napisali u ovom postu je, iako sam kratko bloger, apsolutna istina, bar po meni. No kako i vi, baš kao i ja, ispravite me ako grešim, život primate i sa one druge strane, strane koja nije materijalistička, tako baš to, a uverili ste se i sami u trenu tog jednog dana, treba da i vama, a meni jeste, daje i dalje vetar u leđa da pišete. To što pišete jeste dobro za sve koji to znaju da razumeju na pravi način, a takvih na svu sreću ima i takvima nije stalo samo do novca već do mnogo vrednijih stvari koje malo ko ume da prepozna. Zato Exx, nemojte da odustajete od blogovanja, tim pre što, iako ne znam u kojem ste to malom gradu, vi pišete o veoma velikim i važnim temama iz života, a ko želi to da shvati, shvatiće.
Olja
pre svega nema potrebe za persiranjem, naši smo. Što se tiče odustajanja od blogovanja, ja sam prezentiranim tekstom pokušao da pronađem svrhu svog blogovanja odnosno razloge da ne odustanem od svega… Drago mi je da sam ih pronašao
Ne samo da se 100% slažem sa napisanim, nego bih verovatno ovih dana i napisao nešto slično, ali sada ne moram. :D
Pozdrav, Exxx.
Blogovac
najpre dobrodošao u eXperiment. Što se tiče posta napisao sam šta mislim i šta osećam. Ništa više od toga
Hvala na dobrodošlici, i bolje te našao! :)
Cool… Mene je tako iz apatije, pre jedno desetak godina, izvukao Noam Čomski… A od onda 100 ljudi haha… A u poslednje vreme probam ja samog sebe da izvučem… Ne piše mi se, sve me nešto nervira… pa i ja samoga sebe… Objavljujem, manje više stvari koje sam pisao u proteklom periodu, pošto u poslednjih mesec dana ne mogu. Do juče. Juče sam se toliko iznervirao da sam napisao jednu priču. A više bih voleo da me je neko tako oduševio, kao što su tebe ti klinci :)
Branko
imam jednu naviku da, sa vremena na vreme, preispitujem i analiziram sve što radim i što sam uradio tako da i blogovanje nije izuzeto od te moje, možda bespotrebne, navike
Ne znam koliko je to pametno ali jednostavno ja sam takav kakav jesam i to je jače od mene