Demistifikacija filma „Lulu na mostu“

Film Lulu na mostu (Lulu on the bridge, 1998) koji je kod nas preveden kao Pandorina kutija je film o kojem sam odavno hteo da pišem, ali jednostavno nije mi se dalo. Pogledao sam ga te godine kada se pojavio na našem tržištu (pred sam kraj Dvadesetog veka) i ostao mi je negde u podsvesti, da me s vremena na vreme žacne i podseti na to da je potrebno da ga pogledam makar još jednom, da nisam sve shvatio kako treba. U više navrata sam hteo da ga skinem sa neta ili pogledam na netu, ali film nije bio dostupan. Jednostavno nije ga bilo. Konačno sam ga, posle dugogodišnjeg traganja pronašao i ponovo pogledao. Ovaj put sam znao kako film treba da gledam i na šta sve treba da obratim pažnju, jer to je jedan od onih filmova koji iziskuje maksimalnu koncentraciju. Ne mogu se kuckati poruke ili zamlaćivati svojim pametnim telefonom dok se film odigrava na ekranu. Jednostavno morate mu posvetiti 100% sebe.

Lulu na mostu je film u kojem poznati američki pisac, pesnik, esejista, prevodilac Pol Oster debituje kao režiser i scenarista i moram priznati da mi je film legao kao pesnica na oko i prvi put kada sam ga gledao, ali i posle više od dve decenije kada sam ga ponovo pogledao. Nakon svog prvog susreta sa ovim filmom, krenuo sam sa čitanjem Osterovih knjiga i praćenjem njegovog stvaralaštva. Film je debitovao na Kanskom festivalu 1998. godine, međutim nije imao baš neku dobru prođu. Mnogi su ga smatrali suviše komplikovanim i dosadnim, pa film kao takav nije bio ono što privlači mase plitkoumne i površne publike, koja traži dobru zabavu ispunjenu seksom, nasiljem i specijalnim efektima.

Priča u Lulu na mostu je slojevita i složena, puna simbolike i mistike. Oster, kao odličan pisac koji piše višeslojne i kompleksne romane očigledano da je znao da nije nimalo jednostavno takvu jednu priču izneti na filmu, pa je u tom smislu angažovao odličnu glumačku ekipu koju čine filmske gromade poput Hajvi Kajtela, Vilijam Defoa, Mire Sorvino i Đine Geršon. Kako film obiluje emocionalnim scenama trebali su mu protagonisti koji su u stanju da takve emocije iznesu na filmu a da to izgleda realno i neizveštačeno. Kajtel i Sorvino su i više nego dorasli zadatku a njihova gluma je čista emocija.

Hajvi Kajtel glumi džez saksofonistu Izija Mauera koji biva upucan u plućno krilo za vreme nastupa u džez klubu. I dok leži na podu boreći se za svoj život pogled mu je silom prilika usmeren ka plafonu sa koga se odlama jedno parče maltera (kamena) i pada ka Iziju koji leži na podu sav krvav. Tako se završava veoma bitna scena na samom početku filma. Kamen koji pada. To je detalj koji sam primetio tek pri drugom gledanju filma. Film se dalje odvija prikazujući Izijev oporavak od ranjavanja i njegove nemogućnosti da se više bavi onim što mu najviše znači i što mu je bio smisao života: Muzika.

I onda igrom slučaja naleće na upucanog čoveka u jednom mračnom sokaku čiju torbu uzima i odnosi svojoj kući. U torbi pronalazi jednu kutiju koju nervozno pokušava da otvori. U kutiji se nalazi manja kutija a u njoj još manja. U najmanjoj kutiji nalaze se trake iseckanih novina na kojima se uočavaju natpisi ispisani različitim jezicima: ruskim, kineskim, hebrejskim, arapskim. Među njima je ugnežden i skriven mali kamen. U pitanju je nepravilni grumen tvrdog materijala prečnika približno oko 5 centimetara. Na jednoj strani kamena  nacrtana je crvena linija. 

Običan kamen pomislio bi svako. Međutim, kada se nađe u mraku kamen počinje da sija jarkim plavim svetlom, da bi nekoliko trenutaka kasnije počeo da lebdi.

Kamen ga spaja sa Silijom Burns (Mira Sorvino) koja radi kao konobarica u jednom restoranu u Njujorku i koja pokušava da se probije kao glumica. Od trenutka kada se sretnu i oboje bivaju osvetljeni svetlošću mističnog kamena, između njih dvoje stvara se jaka veza i emocija. Oni stupaju u ljubavni odnos opijeni i opčinjeni jedno drugim. I više je nego očigledno da je tu vezu prouzrokovao i produbio mistični kamen svojom svetlošću.

Šta je mistični kamen u filmu?

Odgovor na ovo pitanje svakako da nije jednostavan i ne se može dati jedan jedinstven i uopšten odgovor. Mislim da će odgovor zavisti od intelekta i pronicljivosti svakog gledaoca. Zato hajde da krenemo od početka. U trenutku kada Izi krene da otvara kutiju i da vadi hrpu iscepanih novina među kojima je bio smešten kamen, iz pozadine počinje da se čuje nejasno mrmljanje različitih glasova, podjednako muških i ženskih, od kojih svaki govori drugačijim jezikom. Ne može se jasno čuti šta glasovi govore, iako, s vremena na vreme, u deliću sekunde, iz mramora izleti po neka reč. Uz to mrmljanje kamen se prvi put pojavljuje na filmu. To mi je na prvi pogled izgledalo i zvučalo kao neka vradžbina koja je krenula da se dešava u trenutku kada je kamen izvađen iz kutije. U tom smislu je možda i film kod nas preveden kao Pandorina kutija, iako nema sumnje da film upućuje na nemački istoimeni crno-beli film iz 1929. godine koji je snimljen na osnovu istoimene drame Franka Venedikta. Sa mitske strane svi mi dobro znamo šta je bila Pandorina kutija i šta se dogodilo kada je Pandora otvorila kutiju. Međutim, film se ne može posmatrati samo iz tog aspekta.To je samo jedna od pretpostavki. Kamen svakako da ima određenu moć i nešto što ljudsko biće ranije nije iskusilo i doživelo. U to nema sumnje. Međutim, postavlja se pitanje šta kamen zapravo simbolizuje u ovom filmu.

Čak i sam autor nije u potpunosti siguran šta kamen zapravo predstavlja. U jednom intervjuju je odgovorio sledeće:

Iskreno, ne razumem šta je kamen. Imam ideje o tome, naravno, mnogo emocija, mnogo misli, ali ništa nije konačno. Svaka osoba ga doživljava na drugačiji način. Mislim da na taj način postaje moćniji. Što su manja definisanja, to su veće mogućnosti. … Kad sam prvi put pisao priču, pretpostavljam da sam o kamenu mislio kao o nekoj misterioznoj, sveobuhvatnoj životnoj sili – lepku koji povezuje jednu stvar sa drugom, koji povezuje ljude, nešto nedokučivo što ljubav čini mogućom. Kasnije, kada smo snimili scenu kako Izi izvlači kamen iz kutije, počeo sam da imam drugu ideju o tome. Način na koji je Harvi to odglumio, naterao me je na pomisao i osećaj da je kamen Izijeva duša, jer gledali smo čoveka koji se prvi put otkriva. On reaguje sa strahom i konfuzijom; postaje paničan. Tek sledećeg dana, kada upozna Siliju, shvata šta se dogodilo. Svoju suštinu pronalazite samo u svojoj povezanošću sa drugima. To je veliki paradoks. Ne možeš se prepustiti emocijama dok sebe nisi voljan da predaš.  Drugim rečima, nećeš postati ono što jesi sve dok ne budeš sposoban da voliš nekog drugog.[1]

 

Dalje, dok su Izi i Selija bili zajedno i kamen bio u njihovom zajedničkom posedu, sreća, ljubavna zanesenost i euforija su gotovo isijavale iz njih. Međutim, čim su se odvojili i Silija otišla na snimanje filma u drugi grad ponevši kamen sa sobom, dešava se preokret u filmu. Ona je i više nego uspešna na profesionalnom planu glumeći u ulozi svog života fatalnu Lulu, ali zbog toga nije srećna, jer je obuzima abnormalna tuga zbog odvojenosti od svoje ljubavi. Sa druge strane Iziju počinju da se dešavaju loše stvari, biva pretučen, otet i zatvoren u nekoj staroj napuštenoj zgradi gde ga ispituju u vezi kamena. Na posletku Silija odlazi na most koji je sadržan u samom naslovu filma i baca kamen u reku, jer je u njoj izazivao samo tugu. Pred sam kraj filma i sama sa istog mosta skače u reku. Tu se krije i poenta filma imajući u vidu da se po toj sceni film i nazvan. Lulu na mostu.

Iz napred rečenog  može se zaključiti da je kamen imao tu moć da maksimlano uveća emocije koje gaji jedno ljudsko biće, pa kada je u pitanju ljubav ili sreća to donosi veliki užitak, ali zato kada je u pitanju tuga to može dovesti i do samoubistva koje se dešava skakanjem junakinje u hladnu tamnu reku.

Ispitivanje

Misterija oko kamena je samo jedan sloj u ovom filmu. Da bi se dobila celovita slika nužno je sagledati još nekoliko aspekta u ovom velikom ostvarenju sedme umetnosti. Utamničenje i ispitivanje glavnog junaka u filmu je svakako deo koji takođe nosi određenu simboliku. Ja sam sve to shvatio kao svojevrsno čistilište i to u jednom religioznom ali i Danteovskom smislu. Očišćenje duše radi pripreme za odlazak u raj. Iskupljenje zarad večnosti duše. Vilijam Defo u ulozi ispitivača i strašnog sudije  je i više nego odličan izbor. A poruke koje prilikom ispitivanja upućuje Iziju dobijaju mnogo veće značenje na samom kraju filma.

U jednom trenutku on mu kaže: „Spalio si mnoge mostove u svom životu“, samim tim upućujući nas na most u nazivu filma ali i most sa kojeg će Lulu koji minut kasnije skočiti u svoju smrt.

Takođe, upozorava ga rečenicom: „Šta bi bilo kad bih ti rekao da je ovo tvoja jedina šansa da uradiš nešto dobro?“ iznoseći sve ono loše što je Izi uradio u svom životu.

Međutim, dok gledamo film kako se odvija, ne znajući kraj filma, sigurno da ćemo se zapitati Koji đavo se ovo dešava, šta je sad ovo?

Ali, ubrzo će sam kraj filma stvari postaviti na svoje mesto i celoj priči dati jedan sasvim drugačiji smisao. Tako da će i taj deo sa ispitivanjem dobiti drugačije značenje.

Kraj filma

Kraj filma nas vraća na sam početak i trenutak kada je Izi bio upucan dok je svirao u džez klubu. Kao i na početku filma, Izi leži na podu sav krvav dok ljudi oko njega u metežu pokušavaju da mu pomognu ili da uplašeni pobegnu iz kluba. Teško diše. Gleda u plafon. Pored glave nalazi se kamen koji je na početku filma u istoj sceni padao sa plafona. Sada je kamen pao i bio kraj Izizjeve glave. U tom smislu kamen dobija jednu drugačiju konotaciju. Izija utovaraju u kola hitne pomoći i kreću ka bolnici. Kola hitne pomoći jure gradom, sirena zavija prolazeći pored Silije koja se šetala gradom. U trenutku prolaska ambulantnih kola kraj Silije Izi umire i sirena prestaje sa zvonjavom. Silija gleda u pravcu ambulantnih kola, tužna iako nije znala ko je u tom trenutku preminuo. Zaključak je sledeći: Silija i Izi se nikada nisu upoznali!

Pa šta smo onda dođavola gledali sve vreme?

Možda je to bila priča šta bi bilo kada bi bilo. Šta bi se desilo da je Izi preživeo? Međutim, nije sve baš tako jednostavno. Ne smemo zanemariti kamen i veliku simboliku koju nosi, niti čin ispitivanja u kojem se preispituje Izijev život sa bitnom napomenom da ništa dobro nije uradio u svom životu. U tom smislu ja sam film skontao ovako.

Izi biva upucan u klubu, preživljava, depresivan i očajan pronalazi kamen, kamen ga povezuje sa Silijom njegovom velikom ljubavlju i njegovom životu ponovo vraća smisao koji je izgubio u trenutku kada više nije bio u stanju da svira. Kamen im svojim moćima donosi veliku sreću, ali ih razdvaja. Izija zarobljuju oni koji tragaju za kamenom pri čemu ga navode na preispitivanje sopstvenog života. U tom trenutku Izi postaje svestan da je i njegova ljubav Silija ugrožena, da ju je možda doveo u opasnost i da u mora da joj pomogne. Moć kamena koji je pronašao omogućava mu da se vrati u trenutak kada je bio na ivici života kada je bio upucan za vreme svog muzičkog nastupa. U tim trenucima Izi i umire. To je bio jedini način na koji je mogao da joj pomogne. Izijeva smrt je zapravo bila Silijin spas, jer to je značilo da se njih dvoje nikad neće upoznati i da samim tim ona neće skočiti sa mosta. Tim postupkom Izi je konačno učinio jednu dobru stvar u svom životu. Izabrao je da umre da bi spasio ženu koju je beskrajno voleo. Zato je ona i bila tako tužna kada je sirena hitne pomoći prestala da zavija jer je osećala da je izgubila nešto veliko i značajno samo što u tom trenutku nije znala šta. Svoju buduću veliku ljubav i sreću.

Na kraju krajeva, možda je kamen simbol za život poručujući da je život ono najvrednije, najjedistvenije i najsvetlije, da maksimalno trebamo uživati u njegovom sjaju i jedinstvenosti. Možda je kamen simbol za muziku koja je glavnom junaku oduzeta pucnjem u grudi, nešto duhovno što životu daje plemenitost i uzvišenost. Možda je kamen simbol za drugu šansu, prilika za iskupljenje i da se učini nešto dobro i humano u životu. A možda je sve to što smo gledali u filmu zapravo onaj film koji se odvija pred očima umirućeg džez muzičara. Film koji će svako od nas, pre ili kasnije, gledati po poslednji put u životu. Ne znam, možda.

Element sna (nestvarnosti) u filmu

U toku filma u nekoliko scena spominje se stvarnost aludirajući pritom na samo postojanje dvoje ljubavnika. Međutim gledajući film ove konstatacije mogu promaći neprimećeno shvatajući te reči kao izraz ljubavne opijenosti.

Izi se u jednom delu filma pita: „Da li si stvarna osoba ili si duh?“ dok uživa u Silijinoj lepoti.

Silija se pita: „Da li stvarno postojiš ili si samo plod moje mašte“ dok se sprema za odlazak na posao a Izi leži u krevetu.

To gledaocima daje određene smernice i signale da to što im se odigrava pred očima nije stvarno, da je sve to fikcija, možda i opsena koju je pred njih predstavio režiser, ali ko će pohvatati i dokučiti sve to?

Postoji čak čitava jedna studija koja se bavi elementom sna u ovom filmu. U pitanju je „Lulu na Mostu Pola Ostera – Kinematografska reinterpretacija mita o Pandori kroz snove“ (Óscar Curieses – Lulu on the bridge By paul auster, A cinematic reinterpretation of the myth of Pandora through dreams).

Evo šta u jednom delu studije piše za element sna:

Jedan od najvažnijih aspekata Osterovog filma proizilazi iz njegovog tretmana vremena, u jasnom uvodu do njegove mitske prirode upotrebom fantazije. Može se reći da Lulu na mostu predstavlja jedno od retkih filmskih ostvarenja koje koristi ovaj aspekt. Ono što se dešava u filmu je savršeno preklapanje vremena u „stvarnosti“ (poslednji trenuci Izi Maurevog života) i vremena u fikciji (Maurerov san). To se postiže kada fikcija ima krajnji uticaj na stvarnost i obe na kraju postaju duboko isprepletene, kao što se događalo u primitivnim mitovima i kulturama. Lulu, poput Pandore, simbolično predstavlja arhetipski primer, iskonsku i originalnu ideju kolektivnog nesvesnog: tip žene koja vodi čovečanstvo do katastrofe, fatalna žena. Nužno je naglasiti da je ta ista ideja stalno prisutna u drugim ženskim likovima u zapadnoj tradiciji. Imajući ovo u vidu, stiče se utisak, da se Oster želi vratiti mitu o Pandori i povezati ga sa određenim aspektima Silijinog lika. Hesiodski mit takođe govori kako nada ostaje zarobljena u Pandorinoj kutiji i to je ta ključna priča koju film istražuje. Nada, je ono što je Izi sanjao a koja se manifestuje njegovom umišljajem da i dalje živi, njegov pokušaj izbegavanja da bude ubijen bez razloga. U filmu su poslednji trenuci života Izi Maurera predstavljeni kao određeni obilk sna. U ovoj fantaziji, konstruisano je ubeđenje da se njegovo zdravlje poboljšava dok su pojedini aspekti njegove egsticencije zamenom žena osporivi. Na kraju krajeva, ovo sanjarenje o blagostanju, ova nada, nestaju na vrlo sličan način kao u Dejvid Linčovom filmu Bulevar zvezda (Mulholland Drive, 2002). Maurerov san počinje u tragediji i završava se tragedijom; to jest, fantazija se stvara između dva trenutka: pucnjave i njegove smrti. Ovo vreme označava posredničko stanje relativne sreće i predstavlja most prema smrti.[2]

Još mnogo toga piše u ovoj studiji i još mnogo toga se može reći o ovom filmu ali smatram da je ovo i više nego dovoljno da se film pogleda ili ponovo pogleda. Možda ga vi shvatite ne neki drugačiji način. Ne bi me iznenadilo.

[1] Izvod iz intervjua koji je Rebeka Prajm uradila sa Polom Osterom 22. Februara 1998. (Lulu on the Bridge, Interviews (conducted by Rebecca Prime), 1998, str. 148)
[2] Óscar Curieses – Lulu on the bridge by Paul Auster, A cinematic reinterpretation of the myth of Pandora through dreams, 452ºF. #12 (2015), str. 205

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?