Prikaz snova u slikarstvu, od renesanse do nadrealizma

Kad zaspimo, kuda to idemo? Ovo pitanje su vekovima unazad razmatrali i o njegovom odgovoru polemisali filozofi, pesnici i psihoanalitičari. Sa druge strane, vizuelni umetnici su iznova i iznova nastojali da prikažu nemoguće – da na slikama usnulih subjekata zamisle nevidljiva mesta na koja odlazimo dok sanjamo. Od pobožnih vizija preko fantazija do noćnih mora, prikazi snova u umetnosti drastično su se promenili od srednjeg veka.

Za vreme renesanse, umetnici i humanisti fokusirali su na književna dela i umetnost antike, pri čemu su otkrili da su drevni filozofi poput Hipokrata i Aristotela bili okupirani temom snova. Naročito je firentinski filozof iz 15. veka Marsilio Ficino preuzeo zadatak da tumači značenje snova. Njegov koncept izuzeta duša postavlja da se tokom spavanja duša može osloboditi telesnih stega tela i postići više, duhovno stanje.

U umetnosti je ovo duhovno stanje često imalo oblik zadremale duše uhvaćene u religioznu moralnu dilemu. Ali snovi su takođe omogućili renesansnim umetnicima da podstiču kreativno maštarenje i igraju se senzualnim, paganskim scenama. „Uspavani Apolon i slavne muze“ mletačkog slikara Lorenca Lotoa (1549) prikazuje razgolićeno božanstvo kako drema na idiličnom proplanku. Anđeo leteći iznad njegove glave razgleda gomile odbačene odeće i muzičkih instrumenata, dok u dalјini Muze – reverzibilni podsticaj kreativne imaginacije – izvode nesputani ples.

Ari de Vois – Jakovov san (1660-80)

Ipak, bio je to prikaz tog jednog biblijskog sna tj. komunikacije sa bogom, za koju su umetnici najčešće bili angažovani da predstavlјaju. Starozavetne priče o Jakovlјevim merdevinama i Josifovo tumačenje faraonovog sna bile su popularne teme. U oba narativa njihovi snovi postaju važni katalizatori promena.

Jakovov san (naslikan oko 1500), ulјe na platnu, delo Nicolasa Dipreaa, u prvom planu prikazuje Jakova, svečano odevenog u belo, koji spava na tlu pod vedrim nebom, glave naslonjene na stenu. Nјegov proročki san, u kojem anđeli uzdižu merdevine do neba, opiplјivo se pojavlјuje u pejzažu iza njegove figure. Jakovove oči su možda zatvorene, ali slika sugeriše da je njegova vizija u potpunosti jasna.

Božanske vizije vekovima su bile popularan izazov za zapadne umetnike, koji su kroz ustaljene priče prožimali skrivena značenja. Verzija Jakovlјevog sna (1660–80) Ari de Voisa je izrazito senzualna. Jakov, golišav, osim strateški postavlјenog komada tkanine, lagano se proteže na travi, a njegovo idealizovano telo je u celosti prikazano. Merdevine i anđeli se pojavlјuju daleko u pozadini, ali sa znatno manje istaknutim fokusom na slici u poređenju sa Dipreovim radom. Ovde je Jakovlјevo viđenje Boga gotovo ushićujuće, pružajući zadovolјstvo uspavanoj figuri slično Berninijevoj čuvenoj erotičnoj svetoj Terezi u ekstazi (1647–52).

Vizija Tundalea, 1520–30

Ambijenti i prikazi iz noćnih mora u maloj meri su zanimali italijanske i francuske renesansne umetnike, koji su favorizovali novoplatonske ideale lepote – sve dok nisu susreli sa uznemirujućim fantazijama severnih slikara poput Hieronimusa Boša. Vizija Tundalea (nastala u periodu između 1520–30), koja se pripisuje Bošovim sledbenicima, tipično je halucinantna, „Bošova“ scena. Inspirisana srednjovekovnom pesmom „Vizija viteza Tondala“, u kojoj vitez prestupnik sanja o svom moralnom iskupljenju nakon doživljene vizije Pakla. Slika prikazuje spektakularni i groteskni pakleni pejzaž nastanjen čudovišnim bićima i grafičkim detaljima. Rad takođe preuzima ideju o noćnoj mori kao fenomenu doživljaja pakla još za vreme života što predstavlja i svojevrsno upozorenje na pokajanje. Zapravo, u donjem levom uglu vidi se kako uspavani grešnik Tondal iz prve ruke doživljava noćnu moru.

Francisko Goja -Spavanje razuma proizvodi čudovišta. 1799.

Iako moralne restrikcije ostaju nenarušene u Viziji Tondala, izgleda da slika sugeriše da kada spavamo, spava i razum. Umetnici iz doba prosvetiteljstva davali su političke konotacije u vezi iracionalnosti prikazanim u noćnim morama. Slika Franciska de Goje „Spavanje razuma proizvodi čudovišta” (1799) iz njegove zajedljive serije „Hirovi“, koristi loš san da kritikuje savremeno špansko društvo, naročito prakse i sujeverja pre prosvetiteljstva za koja je umetnik osećao da sprečavaju zemlju na putu ka modernizaciji. Očigledno je miran san centralne ličnosti prekinut, bar za gledaoca, od strane predatorskih stvorenja – povezanih u španskom folkloru sa zlom – koja ga opsedaju. Bez prosvećujuće vrednosti razuma, Goja snažno tvrdi da zlo pobeđuje.

Henri Fusel – Noćna mora, 1781.

Stiče se utisak da čuvena Noćna mora (1781.) Henrija Fuselija sugeriše sličan narativ, ali je neobična po tome što joj nedostaje moralna komponenta, ili čak književni, biblijski ili umetničko-istorijski presedan. Izmišljena scena prikazuje ženu u belom ispruženu preko kreveta. Zastrašujuća figura inkubusa čuči joj na grudima, dok konj sa raširenim nozdrvama proviruje svojom tamnom glavom kroz zavesu. Misteriozni ambijent i zastrašujuća imaginacija šokirali su publiku kada je delo prvi put bilo izloženo. Shodno tome stiče se utisak da se slika u manjoj meri poklapa sa „Dobom razuma“ u odnosu na ideale romantizma, u kojem su evropska umetnost i književnost počeli više da vrednuju emocije i duhovnost a ne moralnu logiku. Neki naučnici danas ovo delo vide kao prefiguraciju psihoanalitičkih teorija Sigmunda Frojda. Frojd je navodno imao reprodukciju slike u svom stanu u Beču.

Anri Ruso – Usnula ciganka, 1897.

Međutim pre Frojda, u 19. veku umetnici koji su bili uključeni u simbolistički pokret razvili su nova sredstva za izražavanje subjektivne psihološke i duhovne stvarnosti kroz pejzaž snova. Njihovu tematiku odlikuju vrtoglave mešavine fantazije, erotike, okultnog i smrti, često sa zbunjujućim i zagonetnim efektom. Koje je značenje „Usnule Ciganke“ Anri Rusoa iz 1897? Da li je lav koji liže lice usnule žene plod njenog sna ili teror stvarnosti? Da li žena uopšte spava u pustinji ili je cela slika san?

Kada je Frojd objavio svoje teorije o snovima i nesvesnom, efekat na umetnost bio je trenutan. U 20. veku snovi su postali primarni izvorni materijal za nadrealiste koji su težili da prevaziđu ograničenja racionalnosti i ugnjetavačka društvena pravila koja su čovečanstvo dovela do Prvog svetskog rata. Nesvesno je postalo kreativno sredstvo koje je sadržalo neočekivana značenja i prozor u jedno tajno, unutrašnje ja.

Salvador Dali – San izazvan letom pčele oko nara sekund pre buđenja, 1944

Salvador Dali tumačio je snove na svojim slikama na bezbroj načina, ali njegovo delo iz 1944. godine „San izazvan letom pčele oko nara sekund pre buđenja”, prikazuje i čin sanjanja ali i manifestaciju tog sna. Umetnikova supruga i muza Gala spava gola na steni koja izlazi iz mora. Galin san se manifestuje u gornjoj polovini platna, gde dva tigra i puška skaču ka odmarajućoj figuri iz usta ribe, koja pak izranja iz napuklog nara. Kao što naslov sugeriše, snažan napad sna probudiće ženu nekoliko trenutaka kasnije.

Kad zaspimo, kuda to idemo? Dali, nadrealisti i njihovi umetnički preci shvatili su interpretativnu mogućnost snova kao put za samoistraživanje. Još važnije, oni su u potpunosti iskoristili to pitanje, uživajući u kreativnoj slobodi maštovitog snoviđenja.

Link ka originalnom tekstu: Julia Fiore:  Art History’s Iconic Depictions of Dreams, from the Renaissance to Surrealism

Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?