Filozofi treba da budu svetlo za čitavo društvo (intervju sa Ivanom Vučkovićem)

Ivan Vučković, rođen je 17.04.1987 godine u Boru. Godine 2011. kao prvi u klasi diplomira na departmanu za filozofiju u Nišu sa prosekom ocena 9,45 sa diplomskom temom „Dekartovo učenje o supstanciji – Res Cogitans i Res Extensa“. Nakon osnovnih studija, posle kraće pauze, upisuje master studije i završava u roku sa prosekom ocena 9,74 a na temu „Apsurd kao osnov pobune i volje u filozofiji Albera Kamija“. Objavio je zbirku pesama „Igra Vetrova“ (Skc, Niš, 2010) i tokom studija vodio amaterski kino klub „Makavejev“ na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Jedan je od osnivača fakultetskog časopisa „Nedogledi“ koji je i danas aktuelan. Objavio je veliki broj stručnih tekstova, pesama i kratkih priča u raznim časopisima: Dijalog (Sarajevo), Nedogledi (Niš), Bdenje (Knjaževac / Svrljig), Buktinja (Negotin), Beležnica (Bor). Držao je nekoliko zvaničnih i nezvaničnih predavanja u zemlji i inostranstvu. Sarađuje sa profesorom Hansom Ulrihom Gumbertom (Stanford, USA) i Noamom Čomskim  sa kojima je uradio intervje koji su objavljeni na Portalu RTS i Politici. Ivan je nedavno od profesora Čomskog dobio i pismo preporuke za SANU. Govori engleski i nemački jezik.

eXperiment: Osnivač si male škole filozofije. Otkud ideja za tako nečim i kakvi su utisci nakon skoro godinu dana postojanja škole?

Ivan: Ideja za to se rodila relativno davno (negde pre par godina) i, kada sam shvatio da bi to gotovo sigurno zaživelo u Boru, bacio sam se na tehnički deo te se sve sklopilo za početak od oktobra 2019. Ideja se rodila pre nekoliko godina jer sam jasno video da ima mnogo srednjoškolaca i starijih osnovaca koji zapravo nemaju sa kim da zaista porazgovaraju na temu filma, muzike i sl. Dakle, u školi se bavimo malo širom slikom stvarnosti i kulture uopšte dok, istovremeno, čitamo određene delove različitih filozofskih dela počevši od antike pa do danas. Utisci su dosta dobri – trenutno imam oko 15 polaznika različitih uzrasta iz različitih škola (čak i iz Zaječara) i više sam nego zadovoljan. Verujem da će škola zapravo u narednih nekoliko godina tek dobiti svoj prepoznatljivi pečat.

eXperiment: U svojim tekstovima baviš se bitnim filozofskim pitanjima ali i trenutnom situacijom i aktuelnim zbivanjama i događajima. Oni predstavljaju neki spoj toga. Filozofska kritika sadašnjosti normalno sa osvrtom na prošlost i pogled ka budućnosti. Ima li danas filizofija svoje mesto u ovom dekadentnom, posrnulom i u potpunosti materijalistčki orijentisanom svetu?

Ivan: Da, pravo pitanje. Mislim da su filozofi malo popustili u obavezi da budu svetlo za čitavo društvo. Upravo u narednom tekstu o tome i pišem – biti filozofski radnik i predavati Kanta na fakultetu je jedno i ni najmanje nije lako ali, biti filozof, nešto je sasvim drugo. Biti filozof znači reagovati na banalnosti i apsurd svog vremena. Citiraću Marksa koji kaže „Die Philosophen haben die Welt nur verschieden interpretiert; es kommt aber darauf an, sie zu verändern“ (filozofi su samo tumačili svet a cilj je zapravo da se on izmeni). Naravno, može se istovremeno biti i filozofski radnik i filozof ali mislim da bi razlika svakako morala da postoji. Dakle, mesto filozofije je, pored ličnog razvoja, ukazivanje na propuste i banalnosti vremena. Jedino na taj način – filozofija ima svoju snagu i svoj istinski značaj.

eXperiment: U svojoj misiji širenja mudrosti i znanja pre svega među mladima stupio su u kontakt sa mnogim velikim svetskim imenima. I ne samo to.  Uspostavio si redovnu komunikaciju i saradnju. Dokaz za to su i intervjui koje si uradio sa profesorom Noamom Čomskim, jednim od najvećih živih svetskih mislilaca koji je objavljen u Politici i profesorom Hans Ulrih Gumbrehtom koji je objavljen na Portalu RTS-a . Kakav je osećaj biti u ravni sa takvim velikanima?

Ivan: eXperiment je da se navučem na ovo. Šalim se naravno ali ipak mislim da sam mnogo daleko od bilo kakve ravni sa Sepom Gumbrehtom ili Čomskim. Svakako, zaista moram da kažem da je velika čast biti u kontaktu sa njima i, oči u oči (doduše posredno) razgovarati sa Čomskim ili Sepom. Od njih sam mnogo naučio a profesor Čomski (čiji sam kontakt uspeo da dobijem tokom gostovanja na univerzitetu u Beču) me je u poslednjih mesec dana uputio na neke nove perspektive tumačenja najvažnijih svetskih događaja te smo, pored ostalog, razgovarali i o nekim globalnim temama kao što su „post-korona odnos Amerike i Kine“ ili, sada aktuelnije, protesti nakon ubistva Džordža Flojda.

eXperiment: Bio si prilično aktivan učesnik u promociji filma „Težina lanca 3“ pre nego što je film krenuo da se emituje i pre neko što je objavljen na Jutubu. Zalagao si se da film bude emitovan po bioskopima. Reci mi nešto u vezi toga.

Ivan: Da, tako je. Jednostavno – pokušao sam da malo pomognem Malagurskom oko projekcije filma u ovim našim krajevima. Međutim, to nije prošlo onako kako smo očekivali. Ipak, Malagurski je odlučio da film, zbog pandemije korone, postavi za on-line gledanje. Naravno, nisam strastveni branioc filma i mislim da situacija nije baš crno-bela kako je to prikazano tokom dobrog dela filma ali cenim mogućnost da se stvarnost prikaže i na taj način te poštujem Malagurskog i to što radi. U kontaktu smo ali ne svakodnevnom.   

eXperiment: Pored toga što se zalažeš za razvoj duhovnog i mentalnog zdravlja i znanja, i sportski si prilično aktivan. Baviš se borilačkim veštinama, plivanjem, igraš tenis… Reci mi nešto o tom odnosu duhovno nasparm fizičkog tj. znanje i mudost naspram snage i moći.

Ivan: Trudim se da, koliko mogu, održim taj balans. Džudo sam trenirao ranije dosta dugo a sada se (ali retko) rekreativno malo vraćam. Basket igram od detinjstva (oš, loš, koš) a tenis iz fazona (ista sam generacija sa Đokovićem pa verujem da sam stekao talenat rođenjem. Naravno, šalim se. Tu sam slab…). Plivanje je posebna priča – retko prava stvar.

eXperiment: Pisao si o kontroverznim temama kao što su bioetika, eutanazija, kloniranje ljudi… Neminovno moram da te pitam za ovu najskoriju situaciju koja se dogodila čitavom svetu. Covid 19. Korona. Želim tvoje mišljenje u vezi toga. Nije li Covid 19 veštački stvoren virus sa svrhom da u svetu izazove što veći haos, paranoju i nestabilnost da bi određene interesne sfere u tom smislu izvukle određenu korist i ostvarile planirane ciljeve?

Ivan: Iskreno rečeno – pojma nemam. Iz onoga što sam razumeo više ništa ne razumem. Ipak, mislim da nekakve pozadine ima. Međutim, da li i ko stoji iza potrebe da se virus medijski plasira na način na koji se plasira – ne znam. Profesor Čomski mi je dao neke smernice ali pošto će o tome tek da govori – ne bih još uvek o tome.

eXperiment: Još jedno pitanje u vezi Covida 19. Imajuću u vidu da je po proglašenju pandemije krenula da forsira da ne kažem spinuje priča da Covid 19 zapravo napada slabe i stare, organizme slabijeg imuno sistema, ne podseća li te to na neku početnu fazu Eugenike 21. veka?

Ivan: Da, izgleda da podseća. Ipak, ne bih se usudio da tvrdim da o Kovidu-19 nešto nepogrešivo znam. Videćemo – čorba je još vruća…

eXperiment: Imajući u vidu da smo danas svedoci jedne velike svetske migracije ljudi, koja svakako već utiče na jednu globalnu politiku, ekonomiju i situaciju, pri čemu u Evropu svakim danom nadolazi sve veći broj migranata koji su navodno prebegli iz muslimanskih zemalja zahvaćenih ratom i ratnim razaranjem, da li to znači kraj Evrope kakvu poznajemo? Da li je ovo početak kraja hrišćanstva u Evropi i zapadne hegemonije u svetu?

Ivan: Ne, lično ne verujem u to. Naravno, ne treba biti ležeran i letargičan po pitanju migrantskih dešavanja ali, isto tako, mislim da su paranoja i rasizam podjednako opasni. Mnogo dezinformacija kruži društvenim mrežama. S obirom na to da imam određene prijatelje (novinare, profesore…) u Austriji, Nemačkoj, Grčkoj… – niko mi nije potvrdio priču o „ekstremnoj opasnosti“ koju često slušamo. Bilo kako bilo – situaciju svakako treba pratiti. Daleko je od naivne ali mislim da je daleko i od opasne po Evropljane uopšte… Kao i u svim grupama – i među njima ima raznih – od zaista siromašnih, do zaista obrazovanih pa i, nema sumnje, sociopatski nastrojenih. Ne bi trebalo generalizovati.

eXperiment: Ovih dana kod nas je aktuelna tema izbacivanje Desanke Maksimović i drugih velikana pisane reči iz školskog nastavnog programa. To je zapalilio društvene mreže. Svi su branili, citirali i recitovali Desanku i tražili pomilovanje za preminulu pesnikinju. Najviše oni koji nisu pročitali niti jedinu njenu pesmu, a koji se u svakom mogućem trenutku, kad im se za to pruži prilika, truju grandom, rijaliti projektima, politikanstvom, pornografijom, crnim hronikama, trivijalnostima… Ne čini li ti se da je sva ta pomama nastala na društvenim mrežama zapravo samo nastala iz razloga što je većina to činila ne zato što u tome vidi još jedan znak propadanja našeg školstva pa samim tim i društvenog sistema, već zato što je to u tom trenutku bilo u trendu i plemenito. A samim tim svojim postupkom bi u očima drugih izgledali pametno i načitano jer zaboga oni su čuli za Desanku Maksimović i oni je sad brane? Da li mi kao narod zapravo više i ne zaslužujemo da se pozivamo i da citiramo te velikane pisane reči kad se ponašamo suprotno od onoga što citiramo i ono što predstavljaju oni koje citiramo?

Ivan: Baš tako. Međutim, dobro je to što je gotovo čitavo društvo stalo na stranu Desanke. Mnogi je verovatno nikada nisu ni čitali ali, u tim trenucima odbrane, to je bilo manje važno. Desnica je već stradao ali njega ne krasi to da je sveopšte poznat. Sa Desankom je stvar drugačija. Međutim, naše sveukupno ponašanje i jeste takvo da nas je „briga za Desanku“. Više puta sam pisao o tome ( u „Danas“-u, „Politici“…)

eXperiment: Za kraj jedno pitanje koje postavljam u svakom intervjuju koji sam uradio. Muzika za preporuku. Film za preporuku. Knjiga za preporuku.

Ivan: Muzika – Herbie Hancock – Watermelon Man / Film – Lauf Junge lauf / Knjiga – Bodrijar – Prozirnost zla.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com