Smrt i njeni hirovi – Saramagova religija (ne)umiranja

Ljudsko biće je oduvek težilo besmrtnosti. Valjda mu je to zapisano u genetskom kodu, pa zato uvek teži, kroz svoju čitavu genezu, da postane božanstvo, jer božanstvo je besmrtno. Vekovima unazad ljudska civilizacija je na mnoge različite načine pokušavala da stekne besmrtnost. Postoje mnogi mitovi i legende o tome. Eliksir mladosti, potraga za Svetim gralom i drugim relikvijama, bavljenje magijom, alhemijom… Ljudi su na mnoge načine nastojali da prevare kosača, anđela smrti. Čak i danas, razvojem medicine i tehnologije ljudima se produžava prosečni životni vek. Transplatacije organa, ugradnja veštačkih delova tela, pronalaženje lekova za mnoge bolesti koje su u prošlosti odnele milione života, bioinžinjernig i eksperimentisanje sa ljudskim genomom samo su neki od tih pokušaja na putu ka večnom životu. Međutim, ljudi i dalje umiru. Bez obzira na sve. Još nisu uspeli da nadmudre smrt.

Ali, šta bi se desilo kada bi ljudi jednostavno prestali da umiru? Šta bi se tada zbilo? U kom smeru bi išla čitava ljudska civilizacija? Da li bi to bio njen procvat i evolucija ili njena propast? Mislim da je najbolji odgovor na ova pitanja sadržan u knjizi „Smrt i njeni hirovi“ portugalskog pisca Žozea Saramaga, jer to to je glavna ideja kojom se rukovodio dok je pisao ovaj roman.
U jednoj neimenovanoj zemlji ljudi su prestali da umiru. Jednostavno niko više nije umirao. Uzrok tome nije mogao da se utvrdi. Logično, naučno i religijsko objašnjenje nije postojalo. Prosto rečeno, samo se desilo. Ljudi su prestali da umiru. I to je to. U ostalom delu sveta sve je funkcionisalo po starom ustaljenom sistemu. Smrt je redovno kosila svojom kosom na ogromnoj svetskoj utrini ljudskih života i uzimala svoj danak u krvi i mesu, što je omogućavalo normalno funkcionisanje čitave ljudske civilizacije. Ali u toj nepoznatoj zemlji smrt je „otišla na zasluženi godišnji odmor“ i više niko nije umirao, što je napravilo pometnju čitavom ljudskoj populaciji.
Čudan roman. Pre svega sama ideja je neverovatna i šokantna ali vrlo zanimljiva. A kako čitate roman i sve dublje ulazite u njega shvatićete zašto je Saramago dobio Nobelovu nagradu za književnost. On je ovu ideju izgradio do tančina. Ništa nije prepustio slučaju. Ne možete ni pojmiti grandioznost njegove imaginacije. Čitajući videćete kako se principi i pravila po kojima je svet funkcionisao,  dok je smrt bila njegov sastavni deo, iz korena menjaju i prilagođavaju toj novonastaloj situaciji. Mnogo toga će se promeniti. Postojanje mnogih institucija biće dovedeno u pitanje. Religijske ustanove, zdravstvene organizacije, osiguravajuća društva, pogrebne institucije… Kome je više potrebna religija i vera u zagrobni život kada se više ne umire? Kome je potrebno zdravstveno osiguranje i lečenje kada više niko ne umire? Čemu postojanje pogrebnih firmi kada više niko ne umire?

Stil kojim je roman napisan možda će vam zadati malo problema, jer roman nije lak za čitanje. Opet, i u tome se krije Saramagova veličina kao pisca. U romanu se ne spominje ni jedno jedino ime. Nema imena likova, imena mesta dešavanja i bilo kog drugog naziva koji bi konkretizovalo čitavu priču. To je roman sa bezimenim likovima. Likovi sa karakterom, osobinama i ličnošću a bez imena. To je namerno urađeno sa svrhom što veće identifikacije čitaoca sa napisanim. Odsustvo imena onemogućava to ograničavanje likova na jedno područje, narod, naciju, državu… Bezimenost podrazumeva bilo koje područje, bilo koji narod, naciju, državu… Bezimenost sprečava konkretizovanje, marginalizovanje, ograničavanje. Bezimenost podrazumeva jednu sveobuhvatnost. Neograničenost. Bezgraničnost. Takav i jeste ovaj roman. Bez limita.
Rečenice su veoma duge i kompleksne. Neke su čak duge i po čitavu stranicu. To dodatno otežava čitanje, jer složene i komplikovane misli iskazane dugim rečenicama teže je pratiti. Gubi se nit i potrebna je jača koncentracija.
Svakako da postoje mnoge knjige koje se bave smrću i pojavom smrti. U tom smislu Saramagova „Smrt i njeni hirovi“ svakako nije nešto novo. Međutim, sigurno je da je Saramagova knjiga o smrti jedna od najoriginalnijih knjiga ikada napisanih na tu temu. Ona predstavlja spoj trilera, fantazmagorije, religijskih, filozofskih, ekonomskih, psiholoških, naučnih, političkih misli, teorija, polemike koje su idealno uklopljene u roman. Roman će vas natareti da se zamislite i da dugo budete opsednuti mislima o tome šta bi bilo kada više ne bi bilo smrti. Roman bi čak mogao da se uvrsti u odličnu naučnu studiju i kada bi to zapravo bilo moguća pojava. Uticaj ne umiranja na stanje stvari i svet u globalu. Gledano iz drugog ugla, zar to nije idealna osnova na kojoj se može izgraditi jedna nova religija? Tamo negde daleko, u nekoj nepoznatoj, bezimenoj zemlji, nema smrti i niko ne umire. Kao priča o izgubljenom raju. Ili strašnom paklu kojem smo sa svakim narednim proživljenim danom kao ljudska civilizacija sve bliže. „Smrt i njeni hirovi“ – Saramagova religija ne umiranja!
Međutim, nemogućnost da se umre nije isto što i besmrtnost. Zato ne znam da li je odsutsvo smrti nagrada ili kazna. Blaženstvo ili prokletstvo? Da biste saznali moraćete da pročitate „Smrt i njene hirove“! U suprotnom nikada nećete saznati vredi li biti besmrtan. Ali ono što je sigurno, Saramago je svojim knjigama sebi već obezbedio besmrtnost. Jer ako je nešto besmrtno onda je to u najvećoj meri ideja i misao.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com